Ричард Гир: Оволико знам о животу…

Поделите:

Не постоји школа у којој можете да научите како да се понашате када постанете славни. После филма „Амерички жиголо“ мој живот се променио и постао у исто време и фантастичан и тежак. Био сам млад, а људи су ођедном знали ко сам. А ја сам само желео да радим. Не видим себе као „богатог и познатог“. То ме не занима.

Моји родитељи су били у браку више од 70 година. Увек сам тежио таквог брачној заједници, али у томе до данас нисам успео.

Сваки дан отвара нове могућности. Свиђа ми се што старим. Мој отац сада има 95 година, мозак му је бистар иако се физички креће нешто теже него раније. Волео бих да доживим те године. Наравно, нисам гибак као кад сам био млад, али мислим да ми мозак и даље ради одлично.

Џулија Робертс и ја ћемо увек бити повезани. Снимање филма „Згодна жена“ било је искуство које не желим никада да заборавим. Све то захваљујући редитељу Герију Маршалу. У филму се осећају његово срце, његова душа, његове емоције. Прошле године је умро, али људи које је изабрао за тај филм и данас шире поруке које су њему биле важне.

Данас је сјајно бити жена. Уколико у скоријој будућности будемо видели драматичне промене у друштву, биће то због новог женског покрета. Жене гледају дугорочно и могу да виде из више углова, док мушкарци виде само оно што је испред њих.

Медитирам сваки дан. Тај дневни ритуал је нешто што у исто време и желим и потребно ми је. Тада се вежбам стрпљењу и понирем дубоко у своје мисли. Многи од нас би требало да се окрену тој врсти размишљања – наш однос према свету је површан.

Иако смо сведоци великог технолошког напретка, ја и даље мислим да је свет пре 30 година био бољи. Превише смо преокупирани послом и не посвећујемо довољно времена размишљању о томе шта заправо значи бити човек. Не користимо довољно технологију да себи олакшамо живот.

Ја сам у души сањар, што прилично иритира моје пријатеље. Волим да се бавим стварима у којима не морам да будем превише озбиљан. Мислим да ми то не може шкодити.

Мушкарце од малих ногу уче да не би требало да буду превише емотивни – мислим да то није исправно. Последњи пут сам плакао пре два дана, кад сам помислио како људи заправо могу да буду дивни. Kако постајем старији, то мој карактер постаје све мекши. Немам више нападе беса. Kао да је тај пламен изгорео у мени. Није лоше осетити свари, уместо да их закопавамо.

 

 

 

Њузвик

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *