Непознате чињенице о ропству у Америци

Поделите:

Осим уобичајених теза о бијелцима као власницима робова, мало тко зна неке дубље чињенице о ропству у Америци. На примјер, први службени власник робова у Америци био је црнац; први трговци робовима били су Арапи, који су много прије него што су Еуропљани крочили у Африку, одводили црне робове у арапске земље; оснивач јужњачке државе Георгије забранио је и ропство и Африканце у тој држави; велики број „слободних црнаца“ имали су црне робове; мање од пет посто америчких обитељи имало је робове прије Грађанског рата.

То су само неке од битних чињеница које модерна повијест не спомиње из „бог зна којих разлога“, али чињенице су ту да би се о њима отворено говорило иако неријетко сама таква дискусија бива забрањена поновно из „бог зна каквих разлога.“

Антхонy Јохнсон – први службени власник робова

Да се вратимо на чињенице, прва међу њима је та да је први службени власник робова у Америци био човјек поријеклом из Анголе, који је усвојио „западњачко“ име Антхонy Јохнсон. Он је наиме такођер био продан трговцима робова 1621., од стране непријатељског племена у његовој родној Африци. Након тога регистриран је као „Антонио, црнац“ у службеним записима тадашње Kолоније Виргиниа. По доласку у Америку, радио је за бијелог фармера као уговорни слуга.

Прије 1654., сви Африканци у тринаест тадашњих колонија држани су у дужничком ропству те су пуштени након истека уговора и додијељена им је земља за обрађивање, као и потребна опрема. Једнако тако и Јохнсон је касније добио у власништво већи комад парцеле након што му је истекао уговор. Kористећи вјештине које је стекао за вријеме свог „ропства“, Јохнсон је убрзо постао прилично успјешан.

До 1651., Јохносн је имао пет уговорних слуга. Године 1664., на суд у Виргинији, донио је случај у којем је оспоравао тужбу коју је подигао један од његових слугу, црнац који је усвојио име Јохн Цасор. Јохнсон је добио парницу те је Цасор морао остати његов слуга до смрти. Цасор је самим тиме постао први службени и прави роб у Америци.

Унаточ томе што су своје властите сународњаке у Африци продавала разна тамошња супарничка племена, данас још увијек слушамо о томе да су бијелци „започели с ропством.“ Међутим, овај стереотип још више се распада под чињеницом да је с трговином робова започео нетко сасвим други.

Прије Еуропљана, бијаху Арапи

Транс-атлантска трговина робљем започела је стотинама година након арапске трговине робљем. Наиме, Арапи су око 600 година прије Еуропљана већ харали Африком, понајвише источним дијеловима. Тако је и арапска трговина робљем трајала од око 650. године, па све 1900. Процијењује се да је најмање 18 милијуна Африканаца било поробљено од стране арапских трговаца робљем, а такођер се спомиње и око милијун Еуропљана који су такођер у истом периоду завршили у арапском ропству.

Kроз арапску трговину робовима, Африканци су се извозили у регије диљем Блиског истока, па све до Индије, док су Еуропљани углавном бивали заробљени на масовним освајањима у Шпањолској, Италији, Француској, Британији и Ирској. Ова освајања најчешће су долазила из смјера сјеверне Африке. Тијеком инвазије Османлија, још више је Еуропљана завршило у ропству, али њихов точан број остао је непознат.

Арапска трговина робљем, како црнцима, тако и бијелцима, куд и камо је дуготрајнија од транс-атлантске трговине робовима, међутим, данас и даље ријетко гђе можемо о томе јавно чути. Неких назнака за „репарације“ из арапског свијета, нема ни трага.

Георгиа и забрана ропства

Британски генерал Јамес Оглетхорпе (1696. – 1785.), основао је колонију Георгију 1732. Од самог почетка, Оглетхорпе се побринуо да робовласништво буде забрањено у колонији, али је такођер тиме и Африканцима забрањен улазак у колонију. Оснивач колоније такођер је забранио увођење римокатоличке религије у колонију, као и посједовање превелике количине земља, с циљем да се уклоне класне разлике

Тек након што је Оглетхорпе напустио колонију 1750., уклоњена је забрана ропства.

Црнци – робовласници

Многи црнци у власништву су држали црне робове; заправо, у бројкама које су несразмјерне њиховој заступљености у друштву.

Године 1830., четири слободна црнца били су власници 10 или више робова у Јужној Kаролини; осам робовласника посједовало је 30 или више црнаца.

Према савезним пописима, дана 1. липња 1860., приближно 4,5 милијуна црнаца живјело је у САД-у, а мање од 4 милијуна живјело их је у јужним државама, гђе је робовласништво још било на снази.

Од црнаца који су живјели на Југу, 261.988 нису били робови. Од тог броја, 10.689 живјело је у Неw Орлеансу. Јохн Хопе Франклин, професор на свеучилишту Дуке, забиљежио је да је у Неw Орлеансу живјело преко 3000 црнаца робовласника.

Године 1860., најмање шест црнаца у Лоуисиани у свом власништву имало је 65 или више робова. Највећи број, 152 роба, посједовала је Wидоw Ц. Рицхардс заједно са својим сином П. Ц. Рицхардсом, који је имао велику плантажу шећерне трске.

Још један црначки робовласнички магнат, с преко 100 робова, био је Антоине ДуБуцлет, власник шећерне плантаже чија је вриједност у то доба износила око 264.000 долара.

У граду Цхарлестону, у Јужној Kаролини, године 1860., 125 слободних црнаца држало је робове у свом власништву; шесторица њих посједовала су 10 или више робова.

Бијелци – робовласници

Године 1860., врло мала мањина бијелаца имала је робове. Према попису становника те послиједње године прије Грађанског рата, око 27 милијуна бијелаца живјело је у земљи. Око осам милијуна њих живјело је на имањима која су имала робове.

Попис становништва такођер је утврдио да је мање од 385.000 људи имало робове. Чак и ако су сви робовласници били бијелци, то би значило тек да је 1,4 посто бијелаца имало робове.

Ако је вјеровати овим бројкама, закључак је да су црнци, они ослобођени, такођер у великом броју постајали робовласници те нису марили за то што своје дојучерашње „земљаке“ третирају као робове. Око 28 посто слободних црнаца били су робовласници, насупрот 1,4 посто бијелаца који су тада живјели у Америци. Бројке су то које би сваку разумну особу натјерале на мало размишљања.

Робовласништво је свакако нечовјечан поступак и овим чланком не жели се оправдавати такав нехумани чин. Оно што је битније указати јест то да повијест има двије, а некад и више страна, од којих се неријетко у медијима користи она која изгледа много драматичнија или трагичнија, од оне каква можда доиста јест. Управо због те чињенице, слобода истраживања повијесних догађаја, на којима се неријетко и данас темеље неки друштвени процеси, од пресудног је значаја за будућност.

 

 

 

Трибун

Поделите:
1 reply
  1. Србин
    Србин says:

    Врло добар и интересантан чланак. Одлична и уверљива пропратна гравура.

    и Јужне Словене су Турци масовно одводили у робље и продавали.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *