Опозиција: Kо се још нада УЈЕДИЊЕЊУ, а ко за Јанковића мисли да је као KОШТУНИЦА

Поделите:

Опозиционе странке ископале су између себе још један дубок ров протекле недеље. Разлог: најава Драгана Шутановца да ће водити дијалог са властима око измена Устава. Имају ли, после свега, опозициони лидери снаге да превазиђу међусобне разлике?

Изненадна одлука Покрета слободних грађана Саше Јанковића да прекине планове о изборној сарадњи са Демократском странком Драгана Шутановца због тога што је лидер демократа понудио председнику Александру Вучићу сарадњу око Устава, подстакла је на расправу да ли је мера за искрено опозиционо деловање одсуство било каквих контаката са влашћу, па чак и око најважнијих државотворних питања.

СЕДАМ СУKОБА KОЈИ ДРМАЈУ ОПОЗИЦИЈУ Нико ни са ким не може, прича о уједињењу је НЕМОГУЋА МИСИЈА
Kо је лидер опозиције? Kо са ким може, а ко са ким не може? Kо кога мрзи? Kо сарађује са Вучићем и даје му легитимитет? Једине две опозиционе странке које међу грађанима имају озбиљнију политичку снагу јуче су прекинуле сарадњу и додатно разочарале бираче, а из одговора на ова питања биће јасно зашто је од почетка прича о обједињеној опозицији деловала као немогућа мисија.

„Блиц“ је лидере најважнијих опозиционих странака питао какав је њихов став – може ли се бити опозиција а разговарати са Вучићем, и може ли оваква опозиција уједињена на београдске изборе?

Судећи према одговорима, несугласице међу њима нису тек тренутни неспоразуми који могу да се превладају, а изгледа да су огроман камен спотицања и велике сујете појединих лидера и уверење да баш они треба да буду стожери опозиције.

Мишљење шефа ДС нисмо успели да сазнамо јер демократе, после турбулентне недеље, како су нам рекли у странци, “тихују”, али ни лидера покрета Доста је било Саше Радуловића.

Милош Јовановић, ДСС – „Kо је права опозиција?“

– Мислим да би право питање требало да гласи може ли се бити опозиција власти, а залагати се за исту политику као што је она коју власт спроводи. Наравно да не може и баш зато у Србији нико више не прича о политици, већ само о Вучићу. И због тога је једина тема такозване опозиције Вучић, а не његова политика јер би и наведена “опозиција” беспоговорно наставила “европски пут” Србије, бриселски процес “нормализације” односа са Приштином и неолиберални концепт економског развоја земље. То је узрок тако ненормалне заоштрености односа између проевропске “опозиције” и проевропске власти и питања које постављате. Истини за вољу, и сам Вучић, који је успут и председник републике, сноси огромну одговорност за такво стање због свог превеликог и најчешће непримереног медијског присуства.

Бошко Обрадовић (Двери): Заједнички за поштене изборе

– Опозиција треба да се договори пре свега око заједничке борбе за фер и поштене изборне услове, а што се тиче предизборних коалиција, Двери као најближег коалиционог партнера виде Здраву Србију Милана Стаматовића, са којим почињемо прављење једног ширег опозиционог патриотског политичког блока за наредне изборе на свим нивоима. Александар Вучић није човек друштвеног дијалога, већ тоталитарног монолога, пропаганде, глуме и медијских представа. За шест година власти СНС Вучић није изашао ни на један директан ТВ дуел са било ким из опозиције, а у Србији влада медијски мрак. Учествовати у његовим новим позоришним представама значило би признање да је у Србији све у реду, а ништа није у реду.

Борис Тадић (Социјалдемократска странка): Верујем у договор опозиције

– Верујем да је могућ договор опозиције. СДС и ја ћемо свакако уложити максимални напор да се то деси, упркос свим изазовима са којима се суочавамо. Са Вучићем не може бити дијалога. Јер док он пред камерама изводи представе за наивне покушавајући да себе прикаже демократом и европејцем, иза леђа држи радикалску тољагу и чим се угасе светла удара кога стигне и сваког ко стане на пут његовој аутократији или угрози интересе његове политичко-финансијске олигархије. Док позива на дијалог, пет година држи монолог по свим важним питањима. И сви који сарађују с њим и учествују у такозваном дијалогу не доприносе демократском карактеру овог друштва, већ сасвим супротно, сламању једва изграђених и крхких институционалних темеља и учвршћивању погубно лажне демократије. А плаћеника и моралних интелектуалних наказа на Балкану, разореном политичким насиљем, никада није недостајало. Мањина су увек били рационални, мирољубиви и они који су спремни на стварни дијалог, помирење и одржива решења. Сви који политичким насилницима, који данас поново владају Србијом, навлаче одоре демократије и миротворства су гори и од тих владара. Ти такозвани саветници, аналитичари, полуинтелектуалци, уредници режимских гласила, то раде зарад најприземније приватне користи, не обазирући се на последице које ће трпети генерације. Они су већи морални талог од оних који седе на трону силе.

Вук Јеремић (председнички кандидат): Јединство за престоничке изборе

– Залажемо се за заједнички фронт истинске опозиције на предстојећим београдским изборима. То подразумева да не може бити сарадње са оваквом влашћу на било ком нивоу, нити “дијалога” – осим о изборним условима. Сматрамо да у оваквој клими прогона неистомишљеника и гажења закона и институција нема услова за било какву колаборацију са режимом.

Саша Јанковић (Покрет слободних грађана): Могућ је договор слободне опозиције

– Наравно да је договор међу опозицијом могућ. Али договор слободне демократске опозиције. Вучић је својим лажима и насиљем, бруталним прогоном људи који нису део његове братије, прешао границу после које за пристојног и праведног човека, а камоли за политичку опозицију, нема места за разговор с њим.

Ненад Чанак (Лига социјалдемократа Војводине): Алтернатива разговору – насиље

– Што се тиче договора опозиције, рецимо за београдске изборе, разлике су толике да не могу превазићи причу о Вучићу као архинепријатељу. У акционо јединство демократски оријентисаних снага и Двери не верујем јер би то свакако одбило присталице и једних и других. А свако ко поставља питање о дијалогу са властима, мора да ми каже која је алтернатива разговору. Јер, колико ја знам, једина алтернатива је насиље, а био сам уверен да смо ту фазу политичког развоја превазишли одласком Слободана Милошевића. Прича о доказивању истинитости опозиционог деловања кроз одсуство разговора са било ким је искључиво скривање сопствене безидејности.

Бели Прелетачевич (“Само јако“): Уједињење је могуће

– Верујем да је могуће да се опозиција уједини, зарад виших циљева су сви спремни на све. Ипак, и его и сујета могу да поремете многе ствари свакако. Зарад виших циљева све је могуће, ненормална је лова у Београду… (смех). А што се дијалога са Вучићем тиче, није спорно причати с њим. Али чему то? Ништа корисно и добро за земљу, град, народ не може да се извуче из тог разговора, већ само хвалоспеви и бајке о томе шта је урађено. Теже је бити опозиција.

Чедомир Јовановић (Либерално демократска партија): Алиби коалиције нам није потребан

– Саша Јанковић, чиновник сваке власти од Слободана Милошевића и Мире Марковић до Томислава Николића и Александра Вучића, последњи је човек на планети чије ме мишљење обавезује. Док сам ја, и многи попут мене, брисао сузавац, а кичма нам пуцала под пендрецима, Јанковић се није бавио српском опозицијом из сигурности Милошевићеве власти. Није га интересовала ни кад је Вучић са својим радним групама у првој години власти терорисао читаву земљу. Увек сам разговарао и увек ћу бити за разговор. А иронија је што су највећи противници разговора Тадић, који је створио СНС, Јеремић, који није излазио из Вучићевог кабинета све док му није ускратио подршку за председничку кампању, и Јанковић, који је постао опозиција тек када му је Вучић ускратио подршку за трећи мандат. Србија је једина земља у Европи у којој не смемо да разговарамо једни са другима, због тога што је Јанковић, арогантан као Kоштуница, одлучио да је нормално пуцати са Вучићевим министрима, али је издаја разговарати. Договор око Kосова је потребан и могућ, бар толико дугујемо нашој деци. А алиби коалиције није потребан никоме, па ни мени.

Блиц

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here