У огледалу Јеврејке Габријеле Цванк: Косово и Метохија и наш „унутрашњи дијалог”

0
266
Поделите:

СЕДЕЛА је на одрпаном, изгуљеном кубанском кахону без снера и ударала га длановима по предњој страни док је левом ногом стискала папучу, струном за пецање повезаном са металним даирама на врху обичне, квргаве мотке углављене у примитивно постоље од две летвице.

Истовремено је свирала усну хармонику фиксирану испред лица пластиком причвршћеном уз тело од врата до струка.

Црне и различитих величина туфне на некада белом лану којим је изједна прекрила тело скакутале су у свим правцима док је замахивала рукама, стискала ногом и померала главу лево-десно.

Није неговала колена и лактове. Вене су јој распојасаном ширином владале ногама.

Већма седа коса није мрдала скупљена у копа пунђу, снажно затегнуту да јој је раздељак био издалека уочљив.

Плаве очи су одскакале хладноћом и мирноћом у односу на убрзан ритам остатка тела.

Док је свирала, снажно је и гласно узимала ваздух на свој адлер нос, као скинут са неког грба или заставе.

Изводила је стару сефардску нумеру «Седер Алел», на чију мелодију су Сарајлије својевремено залепиле текст песме «Кад ја пођох на Бебмбашу» и тако је прославили на овим просторима.

Испред ње није било ни шешира, ни кутије, ничега у шта би пролазници ставили новац.

За себе вели да је мировњакиња, левичарка и немачка Јеврејка.

Пролази кроз Србију «јер све и свако мора туда да прође… на таквом сте месту”.

Нисам јој замерио на шкртости у објашњавању разлога због којих је тренутно међу нама.

Причала је типичне приче мировњака, како се гади западних изасланика који дођу да спрече рат а све чине не би ли га изазвали. О томе како се ти изасланици после врате у своје престонице и оданде продају оружје зараћеним странама а по окончању рата се опет појаве као продавци брзе обнове разорених простора и…

– Свирај! – прекинуо сам је.

Прича ти је отрцана и досадна јер ми овде то све већ добро знамо. Вековима нам не дозвољавају да славу и трагедију одвојимо једну од друге док нас успут непрекидно опијају сиромаштвом – обрецнуо сам се нервозан и уморан од вишедеценијског слушања вербалних јаловштина припадника свих врста Западних мировних покрета креираних од «зидарског еснафа» као резервне позиције и са статусом за зид залепљене стрелице која показује пут ка излазу у случају да нешто крене наопако.

Није се наљутила, али није наставила свирку: – Како вам иде са Косовом? Ви тамо имате неколико храмова који лако могу постати Ал Аксе ако се нешто не учини? – професорски реско је питала.

– Зове се Косово и Метохија а не Косово и тамо су наше Храмовне горе и долине.

– Ок… али како вам иде?

– Не као твојима и Америма по питању Израела. Нама се смеши супротно од онога што је Голда Меир рекла да «Израел неће нестати да би се допао људима.

Код нас је ситуација сада таква да чинимо све да би се допали „људима”.

То сада зовемо унутрашњи дијалог.

Ми ћемо разговарати-слушати  шта још треба да урадимо да се допаднемо «људима» и постанемо рецимо као Словенија која се одрекла делова територија и свог народа у Штајерској, Корушкој, Горењској у корист суседа, свела се на минимум, срж, и сада мисли да су је сви проблеми овог света заобишли. Живи удобну економску привременост до следећег циклуса ломова, а и може им се, скрајнути су са главних путева.

Српски лидери заблуђено желе да препишу рецепт и примену  Словенаца мислећи да ће коначно стићи мир ако Срби опстану само на осакаћеном остатку остатака места за које си рекла да «свако мора туда да прође».

За разлику од Словеније овуда ће и даље желети да пролазе без наше контроле јер на колико год мало простора се ми угурали њима ће и тако мали и скучен простор опет бити огроман да би се препустио нама да њиме суверено владамо.

Окторисан, у невреме, са одабраним и кроз филтер пропуштеним учесницима тај „унутрашњи дијалог”  је од државне организације на кварно у национални организам убачена анестезија.

Начин да се после дугог опијања сиромаштвом сада наша „хронична митоманија” замени радом на који ми «нисмо навикнути» а који ће нас коначно ослободити и учинити мање сиромашним уз прикривено као додатне награде обећавање хедонизма, надгледане и контролисане еротоманије, животима у којима ће нам после радног дана у свест долазити најегзотичније маштарије које ће нас нагонити у потрагу за уживањима и које ће снажно подупирати нашу склоност предаји, попуштању и повлачењу када на столу буду питања националног, државног, колективно опстајућег.

– Наше у Израелу су опаметили и држе будним Аушвиц, Дахау, Треблинка, Бухенвалд, Собибор, Маутхаузен, у Израелу таква  анестезија једноставно није могућа – рекла је као да саопштава одлуку коју нико и ништа не може изменити.

– А наше, поред свих места које си наборајала и на којима су наши мученици такође били и већина тамо остали, још увек обамрлим држе и Јасеновац, Паг, Јадовно, Козара, Новосадска рација, Шумарице, Олуја, Бљесак, Клечка, Радоњићко језеро, Романија, Казани, 1999-та, 2004-та… дуг је то списак и није краћи од вашег. Ужаси су мењали облик, механизме, методе, алате али по циљу због којих су се ти ужаси дешавали, стил и форма су увек остајали исти. Отворено, сурово и сирово истребљење уз непрестано оптуживање да смо ми у ствари истребитељи, хегемонисти, уништитељи, разоритељи.

Него, рекла си – наше у Израелу ? Шта је са Немачком?

– Немачка је телесна ствар. Лично, индивидуално седиште твари. Душе су ипак успели да нам протерају оданде. И ми смо од силине и мноштва некадашњих ужаса тамо духовно обамрли без обзира на величанственост и снагу покајања која се може повремено и видети и осетити. Без обзира на снажне манифестације пажње и заштите о којима и рабини бирано говоре. Слобода је ипак комплексна, сложена. Није потпуна ако нису слободни и душа и тело. Израел, између осталог, зато и постоји. Да буде сигурно уточиште душа и нас телесно удаљених а не само заштитник тела и душа оних који тамо живе. Код вас ситуација може бити трагичнија, да тај ваш… унутрашњи дијалог… доведе до тога да ви на парчету свога, које ће вам привремено оставити, у ствари будете само телесно смештени, са чврстом границом према уточишту националне душе на којем ће се они башкарити са вашим минималним физичким присуством и без икаквог утицаја. Мудро смишљено. Да ли ће проћи тај покушај?

Никада нису били ближи а ми никад чешће и гласније нисмо за себе говорили како смо све снажнији и све јачи као што то чинимо данас. Присуствујемо оркестрацији конфузије и смуте која у непријатељским ушима одзвања као симфонија а пред очима се одиграва балетска представа у којој играчи и не покушавају ножним прстима да газе по нашим сновима већ чврсто ослоњени целим стопалом и снажним упирањем те снове, митове, још више удубљују и угуравају у тло, рашчлањавају их на кодове и нивое којима се смањује и унижава њихова „преобилност” и „реметилачки капацитет”. Искривљено и постмодерно европско ритуално и митолошко постаје главна негативна критика наше националне духовне грађе и нашег вечитог враћања прошлости као праузроку свих недаћа на овим просторима. Ми се грубо сводимо само на садашњост и магловиту будућност причама о реалности на терену, фактичком стању.

Да, веома су близу циља.

– Успорите то некако, они ће се ускоро побити међу собом – рекла је као да чита са неког докумета испред себе.

Могуће, и ако им ми то не желимо, међутим, њима се жури, можда баш због тога.

Подигла је торбу која је била на земљи, из кахона, до самог зида. Извадила је из ње партитуре и рекла ми – види шта учим да свирам.

Преда мном су биле ноте Пешутове песме „Пукни зоро”.  Савременог дела које као саливено стоји уз прошлост.

И путница ненамерница или намерница, како год, Габријела Цванк из Бохума ми је на њен начин саопштила шта мисли да је рецепт за нашу будућност… њено грађење тако да остане саливена са прошлошћу.

 

 

Оливер Вуловић

Факти

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here