Зашто Србин неће у војнике

Поделите:

Од кад је укинуто редовно служење војног рока у Србији, па до данашњег дана, најмање 200.000 пунолетних младића служило је војску у цивилу. У пракси, њима је упис у војну евиденцију био и једина обавеза. Нико од њих није прошао ни минимум војне обуке.

 Живи закопаниОд кад је укинуто редовно служење војног рока у Србији, па до данашњег дана, најмање 200.000 пунолетних младића служило је војску у цивилу. У пракси, њима је упис у војну евиденцију био и једина обавеза. Нико од њих није прошао ни минимум војне обуке. Први пут у историји Србија има целу генерацију младих и пунолетних људи без икаквих војних знања. У случају оружаног сукоба, неће имати ко да се одазове у одбрану државе.

Нико са таквом масом необучених младих људи, не може да крене на фронт. Али, Вучићева Србија је у међувремену постала парадржава, без снаге и утицаја. Осим темељног разоружања, извршена је и „феминизација“ професионалног састава војске (у којој ће ускоро више бити жена него мушкараца) и њено свођење на парадну улогу. Срећом, нити нас ко напада, нити ми коме војно претимо. Али, министар војни се плаши рата и позива на војну обуку коју ни сам никада није прошао. Зашто он, и зашто сада?

Током недавне посете Команди за обуку Војске Србије у београдској касарни „Топчидер“, министар одбране Александар Вулин (који, иначе, никада никакве везе са војском није имао, нити је служио), саопштио је јавности да су сви напори надлежног министарства, Генералштаба и његових команди, недовољни без помоћи читаве државе и друштва, те да Србија мора да нађе начина да поново у процес обуке уведе и оне који нису припадници војске. И још је додао: „…Мора да се размишља о начинима и механизмима како да се врати обученост грађана“.

Шта је ова изјава требала да значи? Спрема ли се то Вучићев режим да ратује, и против кога? Морали да се брани и од кога? Да ли је Србија угрожена од некога или је само он са својом кликом, укључујући ту и Вулина, угрожен?

Наравно, опште је познато да разоружана и развојничена Србија, није претња никоме. Пред Србијом су неке друге невоље око нерешених питања граница и питање Косова и Метохије. Али, ниједан од тих проблема неће бити решаван ратом. Уосталом, ту је и окупациона власт такозване међународне заједнице на челу са америчком окупационом администрацијом. У сред зграде генералштаба Војске Србије у Београду, седи представник НАТО пакта. Све су то „гаранти мира и безбедности“. Гарантују да ће Србија остати парадржава без суверенитета. Па коме онда треба војна обука? Хоће ли можда Вучић чланове своје странке да обуче у униформе ако затреба?

Упркос потпуној демилитаризацији, по замисли команде НАТО пакта у Бриселу, било је у Србији и корисних идеја, попут оне да сваки грађанин, посебно мушког пола, треба да прође макар основну пешадијску обуку. Визије ових тренинга ишле су ка курсевима организованим кроз краће боравке у касарни, и са одређеним планом и програмом. Млади би кроз предвојничку обуку савладавали и задатке из домена цивилне заштите, спасавања, евакуација…Све су ово биле добре замисли, па је чак планирано да изменама и допунама Закона о одбрани и војсци из 2014. године, буде и одредба о увођењу наставе на којој би старији средњошколци стицали основна знања о систему одбране.

Ни то није прошло јер је Вучићев режим закукао да нема довољно новца ни за одржавање регуларног војног састава и да би му за поновно увођење обавезног војног рока требало 70 милијарди динара.

Али, са новцем који је за последњих десет година опљачкала мала група лешинара на власти (а, ту су и он и његову „вучићи“), која се острвила на војну индустрију, Војска Србије је могла да финансира озбиљан копнени састав, и то куповином 200 модерних тенкова и 300 оклопних транспортера. Тиме би свима било стављено до знања да у случају комадања и отимања наше територије, свако мора да рачуна на озбиљност и решеност државе да заштити своју целовитост.

На жалост, стратегија нових освајача плански је пустила домаће фукаре и сецикесе, војне лиферанте и криминалце, да раде шта год хоће. Само да Србија буде што мање држава, да њена војска буде што мање војска и да, коначно, сведе њен значај на минимум. Та идеја је увелико и остварена.

Велеиздајничка стратегија да се изврши демонтажа војно безбедносног система Србије, креирана је још 2004. године, кад је донета одлука да 450 војних објеката буде продато за „еластичну“ цену од 1 до 4 милијарде долара! Поједини чланови тадашње владе Србије били су до детаља упознати са овим деструктивним планом. Током те и следеће године, чак 19 особа запослених у Влади Србије, путовало је службено у Америку, како би добили детаљна упутства за систематско уништавање Војске Србије.

Тако су широко отворена врата западној војној алијанси, која је уз садејство УСАИД-а кренула у пројекат уништавања свега што се затекло у складиштима Војске Србије. Процењена вредност тог посла била је између 1,5 и два милиона евра. За мале паре, велики посао!

Урађен је и „пројекат“ уништавања 27.500 комада лаког наоружања. Следећи „пројекат“, који је спроведен 2007. године, било је уништавање чак 1.404.000 противпешадијских мина из војних складишта. Том акцијом руководила је Норвешка, која је истовремено руководила и канцеларијом за логистику (помоћ) у Београду. Пре масовног уништавања наоружања, на војним стоковима највише је било противавионских и противоклопних ракета, али и тоне граната за топ тенка Т-55 и хаубице 105 милиметара. Данас од тога није остало ништа.

И док је Србија војнички понижавана на сваком кораку, процес стварања војске Косова, од око 44 хиљаде војника, и даље је тема западних влада!

До којих граница је Војска Србије постала играчка у рукама политичких сплеткароша, говори и податак да су на иницијативу НАТО пакта заказиване и „затворене седнице“ Скупштине Србије, које имају за циљ „јачање цивилне контроле Министарства одбране“, упркос томе што такве затворене седнице може да затражи само Влада Србије „на образложен предлог“.

Треба на овом месту подсетити све који су заборавили, да су генерације ђака средњошколаца из седамдесетих и осамдесетих година имале лаку војну обуку коју су прошли кроз редовну наставу. Предмет „Одбрана и заштита“ својевремено је био изданак предвојничке обуке, а у домаћи школски систем уведен је крајем шездесетих година. На овим часовима ђаци прве и друге године учили су организацију армије, основе њене доктрине, спољнополитичка опредељења…План и програм подразумевао је и руковање пушком, бомбом, па чак и логоровања.

Шта спречава садашње власти да такав предмет уведу у средње школе? Наравно, одсуство потпуно одговорности целокупног система, читавог друштва. Србија је на коленима и предала се, али још не зна коме све. Број затворских власти се из дана у дан повећава. Или, како је то својевремено записао недавно умрли песник Петар Пајић: „…Ја сам био у Србији, Србија је на робији!“

Магазин-таблоид

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *