Дубровник – У потрази за изгубљеном ћирилицом

46
2645
Поделите:

Од 11.177 Дубровчана, српски језик је крајем 19. века говорило чак 9.713 житеља некада славне републике. У литургијским и књижевним текстовима, као и споменицима ћирилично писмо било у употреби.

Општој антисрпској кампањи, после одлуке Међународног суда у Хагу, која је овладала читавом Хрватском, придружио се недавно и Хрватски сабор. Извесни господин Франо Матушић, на дневни ред је поставио питање књигу проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“, у издању „Српске књижевне задруге“, у којој се, како је речено, дубровачка књижевност и њени писци Држић, Гундулић и остали, проглашавају српским.

Тај исти заступник затражио је од премијера Зорана Милановића да се изјасни да ли је његова влада реаговала поводом „империјалистичких тежњи српске научнице“. Убрзо је са сабрске говорнице стигао и глас премијера Милановића.

Српска дубровачка грађанска музика утемељена 1878.

– Ако ће ме свака безвезарија, коју је објавио некакав полуписмени провокатор терати да у Влади Републике Хрватске о томе говорим, онда смо ми слаби у својој вери о томе ко смо и шта смо. Џоре Држић и Шишко Менчетић у 15. веку писали су на чакавштини, е па то је само хрватско!

Њему се одмах придружио и дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак и ову књигу је назвао смешном али врло опасном јер представља „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије“. Све ове изјаве добиле су централно место у удраним информативним емисија националне телевизије, а посвећено је доста простора и у специјалним емисијама.

Дубровник, календар 1898.

На све то професор др Злата Бојовић је смирено реаговала и нагласила да су у њеном делу ни на једном месту не спомиње реч „српски“, нити да је дубровачка књижевност српска. Нажалост, рекла је, и овог пута морамо добро да размислимо о речима нашег нобеловца Иве Андрића да је „прошлост оно што је остало“. У Загребу су, по ко зна који пут показали да су поодавно забравили прошлост. Заборавили су и оно што је доскора знао и сваки средњошколац да је Дубровник нераздвојиви део и хрватске и српске историје.

Када су, пре неку годину, у Хрватској почели протести против ћириличних табли у Вуковару најгласнији су били Дубровчани. И они су заборавили да је управо ћирилица вековима била у употреби баш у том Дубровнику. Од 1514. године, када је дубровачки писар Лука П. Примојевић тражио од Сената дозволу за отварање штампарије која би штампала „и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи, а штампа им је била свугдје хваљена и уважена“. (Мирослав Пантић, „Из старог Дубровника“).

Ћирилица, разумљива и за суседне српске области и за дубровачку канцеларију, кроз све ово раздобље била је у употреби у литургијским и књижевним текстовима и на гробним споменицима. Прихватили су је и еластични фрањевачки мисионари… Из оног што се данас дешава у Хрватској просечни Србин тешко да би могао помислити да би припадници славне дубровачке властеле могли бити Срби. Због тога је, можда, лако хрватској држави да својата целокупну баштину Дубровника. Готово цео прошли век хрватски национализам се сводио на стално доказивање нових разлика од Срба. Због проблема са идентитетом морали су да буду много пута већи противници Срба од било кога. Нарочито у Дубровнику, да се потпуно потисне идеја да је овај град саставни део и хрватске и српске историје.Зато, подсетићемо на документ штампан 1898. године у Дубровнику. Реч је о календару „Дубровник, за просту 1898. годину“ – „Издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А. Писаревић“. На самом почетку ове занимљиве књижице издавач је донео „неколико статистичких података о Дубровнику“ у којима пише:

Демонстрације против Срба Дубровчана, њихово протеривање и узурпирање града.

„1. По попису од 31. децембра 1890. опћина дубровачка има простора 36:26 км, а становништво броји 11.177.

2. Опћина састоји се од 15 одломака.

3. Од Св. Јакоба на Плочама до близу Обода у Конавлима и од мора до Херцеговачке границе цијели овај предио обухва- та 22:83 км, са 13 одломака.“

Потом се поименице набрајају сва настањена места на територији Дубровника, затим попис становништва по припадности, домовини и држављанству. Потом следи попис по „вјероисповести“. Статистичари из Беча нису пропустили да забележе ни колико је било Дубровчана с манама.

Овде је прилика и да подсетимо да је аустријски статистичар Карл фон Церниг, још у попису становништва Дубровника и његове околине (Конавле и Пељешац) 1851. и 1857. године, написао – да су Срби.

Чак и аустријски дипломата Бењамин Калај, чији се развојни пут креће од србофила до србофоба (у Београду, док је службовао као конзул, прешао је у православну веру и узео име Србољуб, онда је, у другој животној фази, чинио све да посвађа Србе и Хрвате и смишљао фразе које су користиле и 1914, па 1941, затим 1991. године, а нажалост и данас се користе диљем Хрватске)), Дубровник назива српским градом.

Шта нама преостаје – да прихватимо флоскулу старог циника да је историја лепа жена која се преудаје или да кренемо у потрагу за изгубљеном историјом.

Српско гимнастичко друштво „Душан Силни“, Дубровник 1910.

ЧИСТОТА СРПСКОГ НАРОДА И ЊЕГОВИХ ОСОБИНА И ОБИЧАЈА

Историји Дубровника можда најбоље сведочи говор Јована Ђаје (Дубровник, 1846 – Београд, 1928), Србина католика, познатог новинара и публицисте, који је важио за човека широке културе. Говор је одржан почетком 1913. године.

Назив Дома српског друштва Душан Силни у Дубровнику, с краја 18. века исписан ћирилицом

– Кад споменух народ на земљишту Дубровачке Републике, као један од најчистијих делова српскога народа, морам то одмах и доказати, пре но што пређем на одлике и особине његове, као главни предмет овога разговора. Народ на земљишту Дубровачке Републике од досељења српскога народа, па све до пре 100 година, био је или у саставу српске државе, или у саставу Дубровачке Републике, која је те покрајине, Пељешац, Рат, Приморје, Стон и Конавле, добила од српских владалаца. Дакле никада под туђином, од како су постале српске државе, па све до почетка прошлог века, кад је Дубровник потпао најпре за кратко време под Французе, па 1814. године на Бечком конгресу стално под Аустрију – говорио је тада Ђаја.
– Осим тога, те је крајеве од туђинскога придолажења и мешавине чувала непримамљива кршевност њихова и властеоска ревњивост дубровачке аристократије, као господара свих земаља у области Републике. Отуда је следовало одржавање чистоте српскога народа, његова језика и свих његових особина и обичаја.

Српско соколско друштво “Душан Силни” у Дубровнику 08. 03. 1914. избор руководства, фото: Википедија

ЧИЊЕНИЦЕ ИЗ ДЕЦЕМБРА 1890. ГОДИНЕ

* Последњег дана децембра 1890. године у Дубровнику је живело „10.327 римокатолика, 546 православнијех, унијата – 1, припадника лутеранског обреда 15, реформисаног обреда 206, Јевреја 79, мухамеданаца – 2“, а један житељ се није определио ни за једну вероисповест.

Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата.

* Прецизни аустроугарски пописавачи евидентирали су становнике бивше славне републике по образовању, а затим по језику – како се говори у кући.

* На прагу прве године девете деценије деветнаестог века, значи пре 125 година, у Дубровнику је српским језиком говорило 5.823, а у осталим насеобинама ове „опћине“ стање је било следеће: у Гружу и Лападу српски језиком је говорило 1.028, у Бргату Горњем 222, у Бргату Доњем 230, у Грбовцу 195, у Мартиновићима 207, у Макошема 254, у Буићима 235, у Петрачама 186, у Челопечићима 211, у Чибачама 261, у Брашинама 284, у Заврељама 253, у Солинама 132 и на Платама 200 становника. Дакле, укупно 9.713 житеља у Дубровнику и непосредној околини говорило је српским језиком.

Новости

Поделите:

46 COMMENTS

  1. Испод слике „Назив дома српског друштва Душан Силни у Дубровнику…“ требало би написати: „Србождерско лудило 1914: франковачка руља баца у море гимнастичке справе друштва „Душан Силни“ у Дубровнику, јула 1914.“ – фотографија из Загребачког „Илустрованог листа“ бр. 29 од 18. јула 1914.

  2. Hm,hmm.tragajuci,za kirilicom,Srbi katolici iz Dubrovnika,zaputili su se,u dvorac kralja artura,ali needed u servudskoj sumi,spopao ih je Milos Obrenovic,saznavsi,da su katolici,dreknuo je…to nisu Srbi,Srbi su pravoslavci..sikter bre,srecom,nije im odrezao dvadeset po turu.

  3. Ne znam samo gde je Milanović našao da su Džore Držić i Šiško Menčetić pisali na čakavštini!?? Odakle ti te gluposti, Milanoviću. To je čista srpska štokavština tog vremena.

  4. Srbi (srbski velikaši) su od uvek radili u korist svoje štete. Nikad nisu bili toliko pametni da prepoznaju nešto kao opšte dobro, da imaju nekog pametnog vođu (ili, ako su ga imali? oni oko njega „velikaš“ nastojali na podmukle, zavereničke načine da ga obore i da dođu na njegovo mesto) Pa nije slučajno da je Dušan Silni imao za svoje gardiste sve strance! (Sase) Ipak, domaći, njegovi mu „do(h)akali“, SPC (Irinej neki?) ili neki drugi crkveni đavo! Tako isto i sa Voždom Karađorđem, a, i sa Zoranom Đinđićem! Treba samo zamisliti i uporediti tog „kralja Vukašina“ (tog glupavog idiota) koji je „zauzeo“ Dušanovo mesto!? Kome Šiptari nedaju da sazida svoj grad Skadar, nego „što mastori po danu sazidaju“ oni dođu po noći i to poruše! Svakako da mu te Šiptare njegovi namestili jer ne bi šiptari imali „petlju“ da sami se usude da noću ruše nešto što „kralj gradi“! I još mu „proturaju“ da to „vila sa planine…“ i td. i sl. gluposti! Isto takav (ili slična budala) je bio i knez Lazar, pa onda Miloš Obrenović, i td. – sve do naših dana! Šta će, npr. Toma majmun u politici? Pa valjda da krade, otima za sebe a ne za opštu stvar! Šta zna Toma majmun Nilolić o „opštoj stvari“? i td.

    IRONIJA
    (Ili, „Doterivanje istorije“)
    Čovekov usud je zapisan u „kod“u
    taj „Kod“ mu evolucija čuva
    i pre svakog novog rođenja
    njegova „sudbina“ – već se „kuva“!
    Tu „čorbu“ čovek može da poboljša
    „zasladi“ je il’ malo „dosoli“
    neke probleme bi trebao da reši
    – a druge bi morao da sam preboli!
    Jer život je svakom propisan tako
    da nevolje svoje sam snosi svako!
    Onaj što uspe da sudbu prevari
    – i Usud svoj izbegne
    potomcima u nasleđe hipoteku ostavlja
    da njegova „omča“ njih stegne!
    Tako se breme „hipoteke“ stare
    za zločine u nedogled nižu
    lopovski karakter i prevare predaka
    (sa kamatom) naraštaje mlađe sustižu
    – jer istorija mnoge zločine krije
    – kao da zločina bilo nije
    sa vremenske distance bolje se vidi
    da istorija ima čega da se stidi!
    I sve će stare i nove zločine
    – one neznane i što se znaju
    jedne će ovi a druge budući
    – naraštaji da okaju!
    Svaki izdanak istoriju ima
    – i na nju se poziva
    a čitanje njeno – viša je mudrost
    jer u njoj se dosta istine skriva!
    Za to je istorija „velika škola“
    i pred njom se ispiti daju
    a stari su bili divlji i neuki
    – učeni potomci i za to znaju!

  5. Autorka knjige prof. dr Zlata Bojović, ako ne misli i na skoriju istoriju, istoriju XX veka, onda nema pravo kad kaže da je istorija Dubrovnika delom „i hrvatske i srpske istorije“. Nije uvažena profosorko! Istorija Dubrovnika, njegova politička istorija, samostojna je istorija jednog renesansnog mediteranskog grada-države koja obuhvata njegov nastanak i jačanje, „zlatno doba“, te neminovni zalazak od počevši od 18. veka i definitivno gubljenje samostalnosti početkom 19. veka. U toj istoriji nema ni H od hrvatstva. Hrvatstvo Dubrovnika, u političkom smislu potpuno je nepoznat pojam. Ali ni u kulturnom smislu nema ni H od hrvatstva! To je deo sveopšte srpske kulturne istorije i tako sve do početka XX veka. Tad počinje zaj proces nasilnog hrvaćenja svega katoličkog na Balkanu što govori srpski. Ako se na taj deo istorije Dubrovnika misli kad se tvrdi da je njegova istorija i delom hrvatske istorije, onda da! Slažem se.

  6. НЕМАШ НОРМАЛНУ ДРЖАВУ – НЕМАШ НИ ЋИРИЛИЦУ! Српска држава и ћирилица су нераздвојне. Кад изгубиш државу, губиш и ћирилицу. Данас у Дубровнику више нема ћирилице, а у Србији је данас једва има у јавности. И како данас мало ко зна да су Срби у Дубровнику некада писали ћирилицом, бојим се да ће се догодити да у неко будуће време мало ће ко знати да су Срби у Србији раније писали само ћирилицом.

    • Ajde Zbiljiću, uozbilji se! Pa ne može jedan slovni font imati vrednost Svetog pisma!!! Budiboksnama i sa tvojim teorijama. Enee, Turci promenili arapski font na latinični pa ostali Turcima. Mongoli pišu ćirilicom (a imaju i neko znakovno pismo, paralelno) pa se ne posrbiše! Kako to, majku mu? Vrednost pisma je samo relativna, ali nikako apsolutna, kako bi ti voleo. Nekad je važno da se piše ćirilicom, a nekad nije. Danas, recimo, nije, jer insistiranje na ćirilici, i samo ćirilici, pravi neuporedivo više štete srpskim nacionalnim interesima nego da se prihvati jedna formula po kojoj ćirilica jeste istorijsko srpsko pismo ali se, u međuvremenu pojavila i srpska latinica koju takođe prihvatamo.

      • ПОШТОВАНИ МИЛЕ ЋУРЧИЋУ, ТРЕБАЛО БИ НЕШТО О СРПСКОМ ПИСМУ ДА У КЊИГАМА ПРОЧИТАТЕ, А НЕ ДА, БЕЗ ЧИТАЊА, САМО КОМЕНТАРЕ ПИШЕТЕ ИЗ СВОГ „ЗНАЊА“. Ви заиста не разумете или глумите да не знате зашто је ћирилица важна Србима. И изгледа не схватате да није исто оно што је арапско писмо било Турцима и ћирилица Србима. Ататурк је направио револуцију у Турској почетком 20. века и као сваки револуционар хтео је да Турска „почиње“ од њега. Он је мислио да ће га писмо пребацити у „цивилизовану“ Западну Европу. Турци су били империја, а на неки начин су и данас сила, па имају друге важне појаве осим писма. Србима је ћирилица била хиљадугодишњи идентитет и једино моћно оружје да остану то што својом основом бивства и културе и цивилизације јесу. Зар је могуће да Ви још не знате да су преко ћирилице многи Срби отишли из Српства и данас су најљући непријатељи Срба. Зар Ви, стварно не знате зашто су хиљаду година Србима прогонили ћирилицу, како су Срби преко губљења ћирилице губили себе. Зар Ви заиста не знате зашто су Србима забрањивали ћирилицу кроз векове и зар стварно ништа не знате о томе зашто је било важно Србе латиничити. И зар не знате да Србима ћирилица нису само „обична слова“ као што су то другима. Зар Ви стварно ништа бне знате о томе да је Србима ћирилица била највећи национални симбол. И зар стварно не разумете колика је то не само национална штета него и национална брука напустити своје писмо и примити (преко насиља и ширења заблуда) писмо својих комшија. Зар Ви стварно не схватате да су Срби постали безвредни у сваком погледу и као народ и као држава кад су почели да пишу свој језик туђим писмом. Прочитајте нешто од књига о значају ћирилице за Србе, а не само да пишете коментаре без читања о ономе што су други истраживали, написали и доказали о ћирилици. Зар Ви стварно ништа нисте схватили из буквалног недавног чекићања ћириличких слова у Хрватској. Да ли је могуће да нисте о томе ништа чули и да нисте ништа из тога схватили?

      • ДОДАТАК ОДГОВОРУ. Mile Ćurčić, између осталог, каже овако: „… ćirilica jeste istorijsko srpsko pismo ali se, u međuvremenu pojavila i srpska latinica koju takođe prihvatamo.“
        Велики је проблем у знању Ћурчића што не зна ни како се то код Срба „појавила“ „српска латиница“, зашто, како је то она преплавила српску азбуку, када и с којим циљем? И посебно не зна да не постоји „српска латиница“. Ћурчић не схвата зашто је велика брука не знати да нико није за све Србе сачињавао никакво, па ни ћириличко писмо, после ћирилице и да је, према томе страшна брука преотимати писмо Хрвата и звати га „српском ћирилицом“. Недавно је и лингвистика у Хрватској „пронашла“ да је српска азбука „хрватска ћирилица“. Између тих хрватских „зналаца“ о писму и српских „зналаца“ о писму нема готово никаквих разлика. Али је разлика између хрватског народа и српског у томе што таква обмана о писму није ухватила корена у хрватском народу, па сви у Хрватској ипак пишу „хрватски језик“ само хрватским писмом, а многи Срби су под страшном обманом и у заблуди доведени до тога да у огромној већини мисле, као и Ћурчић, да је хрватска латиница „српско писмо“.
        Ћурчић, очигледно, не зна да је то грабљење Срба за хрватску латиницу већ донело у међународним институцијама да се многе књиге, објављене код Срба на латиници „књиже“ као хрватска културна баштина. И да у међународном код не постоји регистрован српски језик на латиници, као ни „хрватски језик на ћирилици“. Наши су покушали да региструју српски језик и на латиници, али то није прошло, јер у свету знају да Срби имају ћириличко писмо, а Хрвати латиничко. Ћурчић не схвата да је то један од начина да Срби изгубе и свој језик полако. Онда ћемо се чудити како то губимо језик. па губићемо га преузимајући туђе писмо.

        • КЊИГЕ И СТВАРНО ЗНАЊЕ, А НЕ ЗАБЛУДЕ И ПРАЗНА ФИЛОЗОФИЈА!

          Поштовани Ћурчић чак ми и ово директно написа: „Zbiljicu, nabrljano n a u c i o, umislio da je u c e n o s t i z n a nj e, te necije brljotine prodajes kao i s t i n u, ni svestan ne bivajuci koji znacaj dajes krvatima…“

          Који „значај“ Збиљић то придаје Хрватима и како? Тај и тиме што зна да је за Хрвате морало бити сачињено друкчије и друго писмо, јер им није дозвољено да вуковски српски језик пишу српском ћирилицом, па им је морао Немац или полунемац саставити један латинички састав да би могли прећи н штокавски српски (вуковски језик)? Како се то и на који начин залажем за придавање „значаја“ Хрватима? Што знам да је за њих сачињено за њих посебно латиничко писмо, које тамо и данас насилно намећу Србима. Додуше, Вама га вероватно нису наметали насилно. Ви сте га прихватили из свог превеликог знања и преименовали сте га у „српску латиницу“, јер Вам је неприхватљиво да и хрвати имају макар то „скарабуџено писмо“, које се ни нешколованом Вуку није допадало. А Вама се толико омилило да сте га изабрали као своје и преименовали га у „српску латиницу“. Писму (макар писму које је састављено у последњим вековима) зна се, човече, творац. А који је творац те ваше „српске латинице“? Ако хоћете „српску латиницу“, па саставите је, човече, и убедите српске лингвисте у институцијама да прихвате ту Вашу „српску латиницу“. И убедите их да треба Срби једини на свету да данас у 21. веку састављају ново своје писмо којим би заменили српску азбуку која је, макар за природу данашњег српског нормативног језика савршена и по свим српским и по свим светским стручњацима за проучавање природе, улоге и значаја писма.
          Не китите се туђим перјем, па још и лошијим од свог перја!
          Књиге и стварно знање, а не заблуде и празна филозофија!

      • А што се тиче Милановићеве примедбе да је дубровачка књижевност писана чакавицом, добро сте исправикли да је дубровачка књижевност сва на српској штокавици.

        • Ništa ti, Zbiljiću, niti znaš, niti shvataš! I još mene optužuješ da ja malo znam i malo razumem! Ja sam napisao da je vrednost ćirilice relativna a ti se na to ni ne osvrćeš već vrtiš stalno svoju izanđalu ploču. Ti znaš šta je to dijalektika i dijalektička napetost? Dijalektička napetost je potpuno drugačija od polarne napetosti. Kad se pojmovi nalaze u polarnoj napetosti oni se ne mogu drugačije rešiti nego da se uvek vrate svojim polovima. Objasniću ti to na primeru sakralne geografije. Imamo dva pola, Severni i Južni. Među njima može postojati napetost ali se ona nikada ne može rešiti tako da,na primer, Južni pol pod pritiskom Severnog, i sam postane Severni, pa da imamo dva severna pola i nijedan južni. To je polarna napetost. Međutim, kad govorimo od napetosti Istoka i Zapada, ona se može rešiti tako da i Zapad postane Istok, ili obratno. Tu je reč o dijalektičnoj napetosti. E vidiš, pitanje ćirilice i latinici ne dovodi do polarne napetosti, kako se tebi čini. Pitanje Pravoslavlja i katolicizna, da! To je čista polarna napetost i Pravoslavlje ne može postati katolicizama a da to ne znači njegov nestanak. Pitanje pisma nema to značenje. To je čista dijaktika. U neka vremena latinsko pismo se natura onima koji koriste ćirilicu (kao da su Srbi bili pismeni pre XX veka pa je bilo važno na kom su pismu nepismeni!) e da bi se u perspektivi preko toga i „odsrbili“, a onda dođu drugačija vremena kad i Istok postane Zapad a Zapad se onda premesti više na Zapad, pa tako postane Novom Zapadu, nastalom od Istoka, zapravo Istok. I sad smo mi gurnuti na onu stranu sa kojom su naši preci bili konfrontirani u dijalektičkoj napetosti pa nam se nacionalni interes danas sastoji od toga da nikako ne smemo da batalimo latinicu (mislim na srpsku latinicu jer nema hrvatskog jezika pa da bude hrvatska latinica) jer ćemo biti veoma teško pokradeni, Zbiljiću, druže i saborče moj. Dakle pokušati sačuvati ćirilicu, srbsku, dakako, i negovati latinicu, takođe srbsku, a kako drugačije!

          • Ovo u vezi s a k r a l n o s t i i
            dijalekticke n a p e t o s t i!, e, tu si Zbiljicu nastradao; a ovo drugo-
            navodno postojanje nekakvog, a posebno l a t i n i c n o g, h r v a t s k o g pisma- tu ga , Zbiljicu,
            brljas li brljas: iz tebe ne govori TI,
            ,vec neko- vise njih- ko je nesto napisao, ‘ocu reci n a b r lj a o, ti, Zbiljicu, nabrljano n a u c i o, umislio da je u c e n o s t i z n a nj e, te necije brljotine prodajes kao i s t i n u, ni svestan ne bivajuci koji znacaj dajes krvatima…
            O ovome mozda kasnije..

          • С Вама Ћурчићу не вреди разговарати. Ви сте од оних који не само све „знају“, него мисле да су светски „филозофи“. Упоређујете жабе и бабе. за Вас су српска слова само неки „ћирилички и латинички фонтови“. А чак нисте ни прочитали ни научили зашто Хрвати имају друго писмо од Срба православаца, не знате ништа о забрањивањима српске азбуке и законима и насиљем, нисте ни чули о томе да је српско писмо у окупацији Србије у Првом светском рату одмах на почетку 1916. године забрањено и уместо ње уведена први пут у Србији само хрватска абецеда. Али Ви ни то не схватате да је за Хрвате морала би9ти састављена посебна латиница, посебан латинички састав. Ако баш нећете од меене, читајте нешто о српској азбуци и свему у вези с њом, на пример, код др Милоша Ковачевића, па др Зорана Милошевића, па од др Драгољуба Петровића… А ако нећете да ништа читате од било кога о српском писму, онда Ви и даље веслајте у своју будућност са својим „знањем“. Можда Ви пронађете да ће Срби процветати и духовно, и економски и културно тек када Ви, такви, замените у језику Срба и ове преостале српске азбуке, која је за Вас само обичан „фонт“. И мислите и даље да сте Ви предводник оних који све сами знају, без читања било којих књига и тумачења туђих гледишта. Мислите да сте месије који ћете спасти Србе заменивши им писмо!

          • И још ми приговарате, поштовани Ћурчићу, што „не одговарам“ на све Ваше мудрости. Ја немам потребе да одговарам баш на све Ваше „мудрости“. Прво нисам баш толико „учен“ за сва питања. поготово нисам никада у животу чуо да је иједан стручњак на свету, а сда не говоримо о лингвистима у Србији, икада споменуо „релативну вредност писма“. О тој Вашој оригиналној „релативној вредности писма“ читао сам код Вука Караџића (који нас је „усрећио“ својом језичком реформом из 19. века. Он је у свом Првом српском буквару (1827), као човек с мало школе, написао: „Онај ко је измислио писмо па можемо данас да читамо оно што је објављено пре хиљаде и хиљаде година, био је више Бог него човек.“ лингвистика као наука може тек толико да зна до сада о Вашој „релативној вредности писма“. Можда Ваша теорија о тој вредности преовлада у будућој науци. Али, не мислите једини тако о српском писму. У Војводини је један познати политичар рекао, поводом враћања ћирилице у српски језик у градском превозу овако: „То је српски национализам и фашизам. „Народ треба да зна да се ћирилица не једе!“ Није рекао да луи се латиница, за коју се он залаже „једе“. Можда сте Ви тај политичар, па се кријете иза псеудонима „Миле Ћурчић“, јер Вам није баш мило његово презиме Кравић. Ако сте Ви тај политичар или сте љубитељ његових гледишта, онда сте ми јасни довољно.

          • СРБИМА И СРПСКОЈ ДРЖАВИ КОСОВО И МЕТОХИЈА И ЋИРИЛИЦА НЕМАЈУ ЗАМЕНУ НИТИ ЋЕ НАМ НЕКО НУДИТИ МИЛОМ ЗАМЕНУ! А И ДА НАМ НУДЕ, НЕ БИСМО ОПАСТАЛИ!

            Гдин Ћурчић каже: „Dakle pokušati sačuvati ćirilicu, srbsku, dakako, i negovati latinicu, takođe srbsku, a kako drugačije!“
            Разумем ја овде (и) Ћурчића. По овоме што каже, он је ђак Маројевића и Милосављевића. Вас тројица мислите да ћете убедити свет да је хрватски језик српски. И то је у реду чисто лингвистички. Ви идете по оној Маројевићевој логици да је „писмо онога чији је и језик“. Ви сте за то да је у језику Американаца енглеском и та латиница у том саставу енглеска. Ви по тој логици тумачите да је и та латиница „српска“. та логика научно јесте поткрепљена, али животно и стварно она се измеће у своју супротност. Ви сте за то, чини се, да се држите те „српске латинице“ да бисмо убедили свет и хрвате да је њихов језик српски. Он научно јесте. па сва лингвистика 19. века тако је и тумачила нормативни језик Хрвата после Вукове језичке реформе. Али, заборављате једно важно: Срби нису Енглези и енгелски језик нема моћ какву има језик Енглеза. Нису самерљиве величине. политички, војно, економски и стратешки. Ми нисмо ни покушали из институција данас да подсетимо свет да је данашњи хрватски језик производ Вукове језичке реформе. И заборављате да је део Срба преко католичења, а претходно и преко латиничења, асимилован у католички свет, углавном у Хрвате. И тај део Хрвата је најљући непријатељ Срба кроз векове и све ратове. Нема силе која постоји да натера бивше Србе да је њихов језик српски језик и да је њихово латиничко писмо српско. И шта имамо као резултат свега. Имамо разбијен српски језик на хрватски, босански (бошњачки) и цтрногорски, сутра, не дај Боже, на још неке „језике“. Јер политичком и идеолошком манипулацијом од језика Срба могуће је сачињавати још политикантских језика. И док се ми међусобно боримо да себе убедимо шта је српски језик и српско писмо и док чувамо српски језик на „српској латиници“, ми ћемо изгубити ово мало преостале стварне српске ћирилице и новом манипулацијом, асимилацијом, покатоличавањем и латиничењем Срба, добићемо нове Србе без ћирилице, који ће се онда лако асимиловати у оно што нису Срби и Срби ће полако нестајати. А и данас се не рађају, па их је све мање. Од наших заблуда, неупућености и празних нада ми не чувамо ни оно што је још могуће некако чувати, макар оно што није упитно шта је и чије је. Ако имамо озбиљну државу и озбиљне научнике, па и лингвисте, морали бисмо схватити да смо ми Срби просто гурнути у рат (у овом часу, хвала Богу, без пуцања, али у међусобне сукобе) из кога се можемо извући с много друкчијим изграђивањем система рада и понашања, с много друкчихјим (бољим, делотворнијим, функционалнијим) државним и научним институцијама, уводећи строго морал, правду, правичност, брза објективна суђења и стварати услове за биолошки наставак Срба. Ми данас имамо некакав Савет за рађање Срба. Ми не схватамо да нема таквих жена и мужева који могу да рађају и подижу децу под оваквим моралом, оваквим знањима и заблудама, под оваквим животним условима у којима људи гладују а не говоре о томе из стида. У том смислу, ми не можемо сачувати ни Србе, ни њихово писмо под околностима небриге за своје писмо које чувамо и негујемо тако што ћемо једно насилно наметано писмо вековима Србима с јасним циљем и намером прихватити као „своје“ и сасвим напустили своје писмо (10-ак одсто ћирилице у јавности данас не може сачувати српско писмо кад се народ смишљено навикава на Србима туђе и стално наметано писмо, а тобож да бисмо тако убедили свет да је хрватски језик, у ствари, српски језик.
            Ми можемо и морамо учити и ово писмо које је сачињено за Хрвате у саставу:
            A B C Č Ć D Dž Đ E F G H I J K L Lj M N Nj O P R S Š T U V Z Ž, али нема никаквог основа да се то писмо зове српским све док нису сви јужнословенски језици из српског враћени под назив српски језик. Ви, изгледа, мислите да ће неко да нам понуди ову варијанту: да се сви политички језици преименују у српски језик под условом да ми избацимо српско писмо и уместо њега користимо само ово писмо које је измишљено само због католичких Хрвата. Тада би можда вредело размислити да Срби напусте ћирилицу. Међутим, такву понуду, готово је сигурно, нећете добити. Према томе, који је разлог и корист да Срби9 напусте и ових десетак процената ћирилице, а да остану све данашње варијанте српског језика. ја, лично, ипак, мислим друкчије. Србима су Косово и Метохија и ћирилица незамењиви за њихов сибјективитет, за њихово бивство и државно и народно, и духовно и културно и никаква замена за то неће им оставити будућност.

          • „С Вама Ћурчићу не вреди разговарати. “ – reče Zbiljić i onda nastavi pola sata da zbori sam sa sobom! Mislim, stvarno……

    • Hm,hmm…ipak,I ako ga niko ne spominje, kordunas Sava Mrkalj je “ kaj“.. Pa “ konza“, a Vuk Karadzic je zdipio Savinu azbuku,bukvar,slovar kako god pa “ vozi misko“

      • Тачно је у потпуности. Вукова реформа српске ћирилице увелико је заснована на реформи Саве Мркаља. Сава је ту реформу српске азбуке морао главом да плати, а Вук је стекао славу. Велико је питање да лин је то заснована слава, али му се слава у Срба приписује. Српска наука га сматра славним иако му се има много шта приговорити. А шта би било да Вука није било, тј. да српска држава није залегла за Вука и његову реформу, то може само Бог знати. Могло се ићи и другим путем, можда бољим и кориснијим у језику и уопште за Србе, али о ономе шта би било да није било, готово да нема сврхе расправљати. Кад девојка изгуби невиност, како јој ту невиност вратити. Може и то данас обманама. Ето, враћају неке девојке операцијама и невиност. Па ко наседне. наивних и обманутих увек ће, вероватно, бити.

        • Zbiljiću, jesi li ti to opsednut seksom? Ako nisi što ne nađeš neko drugačije poređenje, a ne seksualno? Osim toga, drugačije nije moglo biti. Da je moglo, bilo bi. Mi se sad ovde, kao u vrtiću, bavimo najosnovnijim pitanjima istorijske nauke. Ti možeš fantazirati koliko ti drago na temu „šta bi bilo da je drugačije bilo“, ali to nije istorijska nauka i iz toga ne možete izvlačiti nikakve relevantne zaključke. Pa to smo učili u osnovnoj školi, Zbiljiću!

          • Поштовани Ћурчић мени каже: „Zbiljiću, jesi li ti to opsednut seksom? Ako nisi što ne nađeš neko drugačije poređenje, a ne seksualno? Osim toga, drugačije nije moglo biti.
            Одговор на прво питање. Сваки здрав човек је опседнут сексом. Један мудар светски великан је рекао: „Секс је корен свега“, а то је Црњански, један од највећих српских писаца поновио у свом роману.
            Одговор на друго питање, тј. тврдњу. Тачно је да све што је било, па прошло, другачије или друкчије није могло бити. Али, ово што још и данас наопако јесте (да једини Срби у свету говоре о „богатству двоазбучја“ за један језик, само језик Срба) не мора да бива и може да се исправи нормалним нормирањем и језика Срба на једном писму (друго писмо им је смишљено наметнуто да би Срби имали чиме да замењују своје писмо, па је онда смишљеном и договореном фаворизацијом другог писма замењено српско писмо у јавности до данас око 90 одсто међу Србима).
            Дакле, док још има у јавности међу Србима ових десетак процената српске ћирилице, треба јој нормативбно вратити пуни суверенитет, како је то у сваком језику у Европи и свету, па ће се једино тако сачувати српско писмо.
            Наравно, смишљено, плански преко власти и лингвиста „омиљена“ хрватска абецеда може и треба да се и даље учи међу Србима да читају књиге на „хрватском језику“, јер је то лингвистички 80 одсто и више српски језик, па нам зато није потребан преводилац. Али, у пракси, не може туђе писмо да буде „алтернативно“ (оно које може да служи за редовно замењивање српске азбуке), „равноправно“ и сл. Јер, Србима је и наметнуто губљење ћирилице која је проглашена“ равноправном и када се она замени, па је нема. Која је то и где још у свету „равноправност“ писама, па да још било ко осим Срба има 90 одсто туђег, а само десетинку одсто свог писма? Таква глупост није се појавила случајно. Она је била лукаво замишљена сда се спроводи само међу Србима.

        • Hm,hm…pa,razvoj je doveo,na svoj nacin,otudjenje..po mnogim firama,zbog komunikacije sa svetom,bile su pisace masine sa latinicom,pa sam,jedino sto sam mogao,potpis ili paraf dao cirilicom.U jednom momentu,bile su. slicne rasprave, o cirilici,verovatno pre od uvoznika pisacih masina nago slovo cuvara,skupa rabota je bila…pa je tako uhodana latinica,za unutrasnju i spoljnu upotrebu.

          • Hhm,hmm…ali,ima tu inekih drugih stvari,kao za Mrkalja i Vuka,niko ne zna, za. Teodora Nestorovica a svi znaju za Karadjordja,sto se tice,Prvog srpskog ustanka ( bio je u Vrscu u Banatu).

  7. O JEZIKU
    („O jeziku rode da ti pojem“)
    Jezik je organ al’ isto i medij
    jezikom se prenosi – ono što vredi
    – ali se njime i obmana šalje
    a njen je cilj da dopre što dalje.
    Jezik se: – govori, piše i čita
    – jezkom se može svašta da pita
    i odgovor ispravan se dobiti može
    – ako se reči pravilno slože!
    Za to jezike – treba učiti
    pa makar se njima morao namučiti
    jer – „koliko znaš toliko vrediš“
    samo znanjem možeš svoj um da središ.
    Nepoznat jezik jeste barijera
    iza nje često nesporazum vreba
    pa, ako su tvoje namere čiste?
    – problem je kako ih razumeti iste!
    Jezik je bogatstvo u izrazu reči
    da izrazi misao na način – „naj preči“.
    Neki sebe smatraju za „jezičke čistince“
    guše ga i sputaju mu razvojna vrhunce
    a on je slobodan i razvija se sam
    – njemu netreba taj jezički – blam!
    On je k’o voda – kad korito traži
    da istinu izrazi – a ne laži
    il’ je k’o roba da trgovac proda?
    pa kupca da nađe – zvuči što slađe.
    Nije važan jezik kojim govoriš
    – ako dijalogom u ničem ne sporiš?
    Dobre misli povezuju ljude
    i one se samo na jezik prevedu
    – sporazum je tu – kad sve je u redu!

    • Много ми се допадају стихови о језику које овде предочи Миха Буковац. Није страшно што је то дато хрватским писмом, а било би још боље да је дато на српском писму. Али, нећемо овом дару да гледамо у зубе.

  8. Zalosno je ovo Zbiljicu:

    „Одговор на прво питање. Сваки здрав човек је опседнут сексом. Један мудар светски великан је рекао: „Секс је корен свега“, а то је Црњански, један од највећих српских писаца поновио у свом роману“.

    Greota je ovo govoriti za Crnjanskog, iako je „Lirika Itake“ sve prozeta „seksom“, a i „Dnevnik o Carnojevicu“, Crnjanskom je to ironija, i to bolna, kojom pokazuje bedu nasih niskih strasti…i tu je, uprkos tom „seksizmu“, duboko hriscanin. Niko normalan nije opsednut seksom, jer je to rabota koja je, buduci zloupotrebljena, najvise zla covecanstvu donela. Sto je, ako ne laicima pojmljivo, ono makar logicno na osnovu sledeceg: seksualni nagon je najjaci nagon u coveku, „u njega“ je Tvorac usadio sam zivot koji mi radjamo. Posto se ne drzimo preporuka, duhovnih moralnih zakona, logicno je da zloupotreba najjaceg naseg nagona, donosi i najvise zla! Primjer abortusa – svi ratovi u istoriji covecanstva nisu usmrtili toliko ljudi koliko „neoprezan seks“! Da ne ulazimo sada u pojam preljube, sto ima drugu dimenziju, za tebe (i seksom opsednutog ludaka Frojda) nepojmljivu.

    Vratimo se na Crnjanskog…rode. Poslusaj ovo iz „Carnojevica“:

    „Ja sam umoran, sav podbuo i slab odlazio i vraćao se, a ona me je čekala i grlila me još sa vrata. Primetio sam, da je ona sa kikotom pokušavala sve ljubavne ispite. Mamila me je da joj otkrijem l
    jubavne novosti, o kojima je ko zna gde čitala. Ona mi je po ceo dan pričala gromke priče o ženama iz zavičaja. I žene, koje su počele da sede, imale po četvoro dece, javile bi se u njenim pričama čudne i lude, tako da bih se ja i nehotice zacenuo od smeha, kad bi predstavio kraj njih senke njihovih ćelavih muževa, pogurenih profesora, činovnika i popova To veče smo malo više pili za večerom i ona se veselo nasmeja: „Pa šta ćeš, oko toga se okreće svet“.

    I ja ućutah i pogledah je preneraženo. Ležala je kraj peći sva gola. Njene lepe sjajne noge ispružene vitlale su se u žaru peći, kao da su igrale sa nekim. Ja joj tiho priñoh i nekim osmehom punim stida, kojeg dotle nisam poznavao, uzeh njenu košulju sa
    zemlje, pokrih je i počeh joj govoriti o zemljoradničkim zadrugama. I tako su opet prolazili dani i meseci Ona je počela da se goji. I mi nismo imali dece“.

    Da i ne govorimo o cemu i KAKO Crnjanski govori u „Carnojevicu“…vidis i ovde jedna polupijana zena koja bi da se krese u svim pozama, kako gore Crnjanski rece, kaze „da se oko toga (seksa) okrece svet“! I sad ti, Zbiljicu, oces da kazes da je ta zena Crnjanski? Masala „recenzentu“, masala…vidimo da ti je knjizevnost „jaca“ strana, a cirilicarenje prepustam Miletu.

    Uzgred, dzaba ti cirilica, dakle azbuka, ako si nepismen…drugo lice je uopsteno…nista licno(?!).

    • Ne knjizevnost da mu „jaca“strana!
      „Primjer“ kazuje da on najelementarnije stvari jednostavno
      NE VEZE- nedostatak PILECE KVAKE. Zato negdje napred i napisah da je covjek n a u c i o sto drugi
      n a b r lj a l i, pa umislio da je to
      z n a nj e; a koliko veze ima i ovu moju opasku pripisao Curcicu…
      ( U)zbilji seZbiljicu: pokusaj bar problematizovati ono sto si nabubao, bar malo sebe dati, a tudje brljotine da budu usputne- za moguci kriticki odnos spram istih…
      Obavestavam te, Zbiljicu, da ces me uskoro “ imati“ na cirilici, uspijem li ovo moje cudo srediti; ali to nije dovoljno…
      „opasku“ na njegov

  9. (…)smo, udbasi jedni, „naturalizovali“.

    To je veliki kamen spoticanja. Dok nisam vidio u Rusiji kako „mekdonalds“ pisu cirilicom, nisam razmisljao o tezini problema. Dobro je znati dva pisma, ali nije dobro USVOJITI.

    Ovako bi ja to objasnio: bogat covek moze imati sluskinju (kao i pismen covek znati vise pisama), ALI sluskinja je da sluzi, ne moze da mu bude zena, jer onda cini preljubu.

    Prisvajanje latinice za svoje pismo, nama Srbima preti laksa asimilacija, kojoj smo inace skloni.

    • У СВОМ ПИСМУ И КУЛТУРИ, НА НАШУ ЖАЛОСТ, ПАДАМО СВЕ НИЖЕ!Тачно тако, а ови који говоре радије о сексу него о ћирилици, нека се баве „уметничком страном секса“, пошто им практичност секса мало значи, па би хтели да кажу да сам „оптерећен сексом“. Оптерећен сам тачно онолико колико је то потребно и важно. Проблем ћирилице је нешто друго. Они који не виде проблем српске ћирилице данас и не знају како се он на једини начин може решити чак ни то не виде да данас у Европи Срби једини имају проблем са својим писмом. И ниједан народ више. Код свих народа то је питање давно решено и они иду даље у напредак. Ми Срби не остајемо ни у месту, него у писму и култури падамо све ниже.

      • Збиљићу,

        Ти си угурао секс у контекст, и то брутално и грубо…па морам мало да те подсетим, још ми дираш Црњанског и „бојиш“ га скроз накарадно. Немој да се извлачиш сад, и то лоше…

        Глупе су све расправе, латиница није наше изворно писмо, ми смо је усвојили онда кад смо се рассрбили….е сад, јбг., шта је ту је. Јевреји су у ропству превели своје свете списе на старогрчки! Изгубили језик у ропству. Ми смо чирилицу…нисмо изгубили, лингвистички смосе „прокурвали“, а што и није чудно кад се одродимо од вере, како нећемо од писма. Ен шта Мило ради сада, гради човек нови идентитет, писмо….чекића опасно.

        Сад Милие ће да аргументује, али понављам; ћирилица и латиница су за Србе као за богатог домаћина две жене, једна је супруга, а друга слушкиња. Обадве му служе, али на разне начине. Ако спава са слушкињом, одриче се брака, чини прељубу….није лоше користити латиницу, али како и када? Као помоћно писмо…

        • ПРАВНИ ПРОПИСИ, УСТАВ, ЗАКОНИ И СЛ. НИШТА НЕ ВРЕДЕ БЕЗ РЕДОВНЕ ПРИМЕНЕ! А коме то смета и питање секса. Мени не смета. И слажем се са светским великаном да је „секс корен свега“. Јер, кад је реч о Вашем или било чијем постојању, по мом мишљењу најважнији су Бог и секс. Уосталом, без секса нема ни суштинске љубави. Јер, шта је љубав и њена лепота ако није зачињена сексом?
          Но, да се овом приликом манемо секса. Проблем је нама већи ћирилица него секс. Секса се, макар они здрави, нисмо одрекли. А ћирилице су се одрекли многи. А проблем је у томе с ћирилицом што насм она није нестала случајно, него смишљено: преко насиља према ћирилици, преко забрана ћирилице и, најбоље, тј. најуспешније преко увођења два „равноправна писма“, али само за Србе, само у језику Срба. Пошто раније окупације Срба и забране српске азбуке законима и насиљима нису дале коначан резултат, најмудрија је била владавина комунистичке власти у Југославији. Оне су увеле „равноправност писама“, ширено је гледиште да је „свеједно којим писмом пишемо“, да је велика вредност „богатство двоазбучја“, све с намером да се шири обмана како ћирилица Србима нема националног и културног значаја и сл. Уз то је комбиновано насиље у том смислу што је укидана производња ћириличких машина, што је у јавности смишљено ширена употреба хрватске латинице уместо српске ћирилице и данас смо стигли до границе од десетак процената српске ћирилице у Срба, јер је огромна већина, њих 90-ак одсто, стекла навику на туђе писмо и напустили су ћирилицу у личној употреби. Стигли смо тајко до границе гд е стоји бити или не бити за ћирилицу. Кад падне испод десетак процената, може се већ рећи да српска азбука више код Срба не постоји. Најопаснији су у том изгону српске ћирилице они који тврде буквално небулозу да је ова хрватска склепана гајица „српска латиница“. Па чак и неки филолози лажу да је ту „српску латиницу“ саставио Вук Караџић. Будибогснама! И многи необразовани и неупућени сада кажу:“па што да ми толико бринемо хоће ли или неће нестати ћирилица кад је нама Вук саставио и српску латиницу.“ А то је буквална лаж, јер је Вук сам за живота оставио запис у коме критикује лош састав ове данашње хрватске латинице и изриче наду да ће је Гај поправити. Истина, извршена је мања исправка, па је после Гаја усвојено једно једино слово đ umesto Gajevog dj. Даничић је био предложио поправку у пет слова за хрватске потребе, али Хрвати нису ништа прихватили, осим споменутог једног слова, и остала је ова данашња варијанта латинице за Хрвате. Даничић, наравно, није ни у сну мислио да та латиница служи свим Србима за њихово писање српског језика. Вук је, наравно, реформисао само ћирилицу, јер и Даничић и Вук живели су и радили у 19. веку, а и тада и касније никоме нормалном није пало на памет да за један народ саставља два писма. Јер два писма не само да су непотребна, него су за један језик и штетна и немогућа. Пракса је то показала. Двоазбучје је увек било само пречица за нестанак једног писма. А у српском двоазбучју у 20. веку за одстрел је била планирана српска ћирилица и да она буде замењена хрватском абецедом. То је стигла да спроведе комунистичка власт. А пошто су све власти у Србији (практично, па и идеолошки) увелико само наставак комубнистичке власти (нису на власти више очеви комунисти, али јесу њихови синови и већ и унуци. Они су променили однос према ћирилици после 1990. у Србији само утолико што се вербално залажу за (о)чување српске ћирилице, али у пракси, системски, заједно с лингвистима, ништа не мењају системски. А шта значи системски? То значи да још неће да реше питање писма у језику Срба како се то системски и у пракси целе Европе ради. А то значи да сви имају решење питања писма стандардног језика у једноазбучју (тако су то решили и прве комшије Хрвати, али и Немци, Французи, Енглези и сви други народи Европе, па и света. Само Срби (читај: српски лингвисти, јер они се за новац баве нормирањем језика и писма за народ) задржавају два писма. Задржавају најуспешнији метод за прогон српске азбуке како су то радили комунисти уз помоћ српских лингвиста сербокроатиста. Једноставно, у српском језику, у науци о српском језику, још није извршена ваљана стандардизација српског језика, није извршена његова реституција, а међу лингвистима сербокроатистима није извршена никаква лустрација по захтевима савремене језичке науке (лингвистике). Ту је српски проблем с писмом. Српски стручњаци за језик преспавали су нестанак Југославије, напуштање заједничког неговања српскохрватског језика. Српски лингфвисти нису били ни за то да се српском језику врати назив српски језик, него су закључуили да је „српскохрватски језик“ њихово научно уверење. Владаоци и политичари, додушеУстав и 2010. године у Правопису српскога језика обновили, потврдуили двописмо. Онда су у Закону о службеној употреби језика и писма сви творци његови заобишли Устав и делимично су увели двописмо за српски језик, што нема везе с реченим Чланом 10. Устава Србије.
          И тако… Ми хоћемо (власти наше) у Евриопу, преписујемо европске законе, али их се не држимо. Тако на пример, не држимо се решења питања по европској формули с решењем питања језика у једноазбучју, него хоћемо да се настави растакање српског језика по формули какву нико у Европи, осим Срба, не примењује. Устави, закони и сви правни прописи ништа не вреде и не доносе ако су само на папиру, а без примене у пракси.

    • САМО СРПСКИ ЛИНГВИСТИ У НОРМИРАЊУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ПИШАЈУ УЗ СВАКИ ВЕТАР!

      Потписан „Srpsko pismo je cirilica, a latinicu…

      (…)smo, udbasi jedni, „naturalizovali“.

      To je veliki kamen spoticanja. Dok nisam vidio u Rusiji kako „mekdonalds“ pisu cirilicom, nisam razmisljao o tezini problema. Dobro je znati dva pisma, ali nije dobro USVOJITI.

      Ово је чињенично и озбиљно, много добро речено. Тачно је тако. Али ако хоћемо (ако пре свих хоће српске језичке институције). Није добро, како исправно рекосте, УСВОЈИТИ.
      Али је још, за сада, могуће ИСПРАВИТИ и ускладити се с праксом целе Европе у решавању питања писма. Али, за сада, још не дају српске језичке институције. У њима чак лажу да се, да би било једндоазбучје, „мора забранити латиница“. Они чак не виде да Енглези, Французи, панци и било који народ Европе, али и света, није забранио ничије писмо у његовом језику тиме што је за свој језик изабрао једно писмо. Ми дакле, никако не бисмо забранили хрватску абецеду Хрватима, нити то можемо учинити нити би нам за забрана била од користи. Ми можемо до миле воље да учимо и знамо хрватску гајицу и када свој језик вратимо нормативно само на своје писмо. Баш као што и Енглези, изабравши њихов састав латинице за њихов језик, нису забранили ничије писмо. И они уче и знају туђе језике и туђа писма, али свој језик пишу само својим писмом. Као и сви други. Само су наши лингвисти испали „најпаметнији наа свету“, па у нормирању свог језика пишају уз сваки ветар.

  10. КО НЕЋЕ ИЛИ НЕ МОЖЕ, НЕ ВРЕДИ ГА УЧИТИ…
    Чарнојевић каже:
    „Сад Милие ће да аргументује, али понављам; ћирилица и латиница су за Србе као за богатог домаћина две жене, једна је супруга, а друга слушкиња. Обадве му служе, али на разне начине. Ако спава са слушкињом, одриче се брака, чини прељубу….није лоше користити латиницу, али како и када? Као помоћно писмо…“
    Има неке везе (српска) ћирилица и (хрватска) латиница неке сличности с „две жене“, па једна да служи за „ово“, друга за „оно“. Али то је у православној цивилизацији, ипак, „курвање“. А то курвање (које више нико у писму нее примењује тако) много кошта, као и право курвање у животу. та друга жена мора да се чува поклонима. И Срби су „курвање“ с два писма морали да плате до данас губљењем 90 одсто свога писма у јавности. Стечена је смишљено ширена код Срба навика на туђе писмо. И сад, ако већ волите две жене, задржали сте своју жену тек 10 одсто, а „курвате се“ 90 одсто с другом, туђом женом или љубавницом. Супруга се буни. Неће да трпи мужевљево курвање у толикој мери. И супруга је напустила већ мужа 90 одсто. Чекаће још мало, па — ако наставите — толико курвање и даље, без икакве измене, она ће побећи, и то више неће бити она стара породица, лепша супруга ће побећи од поквареног мужа и тако ће Срби остати без свог писма као што ће покварени муж остати без своје супруге, јер она ем је вернија, ем је лепша и кориснија, неће вечно трпети да је варате с гором заменом од ње. Ту супруга (боље писмо) неће моћи да има вечно разумевање. Преведено на народ, народ српски ће бити осиромашен за своје суштаство, за своје писмо на коме се уздизао културно, научно и на све друге начине дуже од десетак векова. Ко то неће или не може (не уме) да разуме, не вреди му ни објашњавати. Човек са здравим мозгом може да схвати, ко неће или не може, нема му помоћи.

    • Opet ga ovaj Crnjanskom stavi u ysta…, bleferi zaista elemenrarno ne vezu
      A moju premilu cirilicu cusnu li cusnu- njome ispisa onu grdost o Bogu i SEKSU! NAZDRAVLJE TI! TAkvi pisu o bilo kakvoj i bilo cijoj duhovnosti… Nemoras, Nezbiljicu, u Crkvy- pomoli se veceras pred spavanje, kad legnes, u mraku, bolje se prima…
      Ponovi jos jednom ono o seksu i ustraj da je to Crnjanski- kud njemu u usta svoje glibotine, nevoljo!

    • Gresis, ja sam tu malo nedorecen, ali imas gore vise gde kazem da je latinica kao zena SLUSKINJA bogatom coveku. Zna joj se mesto u kuci, nije domacica, a domacin se ne kurva sa njom! Dakle sluzi kad treba i kako treba, ali nije deo familije, a domacin – ne dao Bog – kako bi smeo i da pomisli na…

      • Mada, malo vise pseudonima imam, ali to su za mene naslovi a ne pseudonimi….isto se vata, vazno je sta se kaze a ne ko kaze u ovoj anonimaniji.

  11. Ako je tkz. hrv. latinica (latinično pismo) Srbima nametnuta nasilno i perfidno i td. (a izgleda da jeste) onda isto tako može i ćirilica da se dekretima zaštiti i da ponovo zauzme mesto srbskog autentičnog (domaćeg) pisma! Problem je na drugoj strani! Problem je što Srbi nisu dovoljno civilizovani, a to znači nisu dovoljno svesni, osvešteni svoje kulture (jer nisu ni kulturni). Svest je kultura, svesnost o nečemu a nije kultura nesvesnost o nečemu. Za to je Srbima neophodan jedan stvarni AUTORITET koji će biti okružen isto takvim autoritetima (ne lopovima kakvih ima u SANU) nego dobronamernim i pametnim ljudima, iznad svega dobronamernim i stručnim, kvalifikovanim! Taj kulturni AUTORITET svakako ne sme biti neko kao Toma majmun, niti neko ko je kao on, tupav i lopov) Srbija ima veoma sposobne ljude, veoma stručne i dobre, plemenite, ali oni se iz nekih razloga drže po strani, zato što su veoma skromni, nisu kao (recimo) Matija Bećković ili (isto recimo) taj budaletina Toma majmun i njegova majmunica Dragica) Ako ima u Srbiji (u toj SANU) takvih ličnosti (ili približno takvih) kao što g-đa dr prof. Ranka Kuić onda bi takve ličnosti trebale biti na čelo Srbije odnosno na čelo srbske kulture!

      • СВОЈУ АЗБУКУ МОЖЕМО САЧУВАТИ САМО КАКО ЈЕ СВИ У ЕВРОПИ И СВЕТУ ЧУВАЈУ — СТОПОСТОТНИМ СУВЕРЕНИТЕТОМ У СВОМ ЈЕЗИКУ, БЕЗ АЛТЕРНАТИВНОГ ПИСМА. (КАД БИ ДРУКЧИЈЕ МОГЛО, БАР БИ ЈОШ ЈЕДАН НАРОД ПРИХВАТИО НАШ „ИЗУМ“). Апсолутно сам сагласан с Вама да се може вратити свом писму. Свакако може. Кад не би могло, не бих се овде и било где ни јављао да ме нападају некакви који мисле да се човек може родити без секса. А да није било (метафорички) секса, не бисмо у овој мери изгубили своје писмо. Ми смо своје писмо изгубили по плану, не случајно. И можемо га наравно вратити. Али на један једини начин: да се у нормирању језика врати пракса целе Европе и света: за један језик потребно је и довољно једно писмо. Друго писмо служи за друге језике. И друга писма ћемо учити, и корисно их је учити, али само кад учимо други језик. Писмо без језика некорисно је и непотребно. Језик је тај коме треба писмо. А на основу писма читамо и разумемо оно што је давно речено. У нашем случајзу, корисно је да знамо и хрватску гајицу, јер тада без учења језика разумемо „хрватски језик“, па нам је само зато корисно хрватско писмо. А разумемо „хрватски језик“ зато што је хрватски језик буквално варијанта нормативног српског језика по успостављеним правилима Вука Караџића који је (просто)народни српски језик нормирао за језик свих Срба. Могло је то да буде и боље урађено, али се боље није догодило из разних околности. А српска држава и институције су то прихватиле према налогу тадашњег српског кнеза Михаила Обреновића. Наравно, Вук није стварао никакав „српскохрватски језик“, нити је то име језика икада употребио Вук Караџић. Ту кованицу су политикантски склепали потоњи српски лингвисти у договарању с хрватским лингвистима. Нити је Вук творац, реформатор било којег другог писма осим српског ћириличког писма. Али је и он пристао да Хрвати тај исти језик пишу латиничким писмом, јер је то био налог, пошто су Хрвати католици, и преко Беча се то морало прихватити. Али да Срби прелазе с ћирилице на латиницу, то није био налог и наум Вука. Паметњаковићи после Вука су Србима увели да им је „свеједно којим ће писмом писати свој језик“, а то је значило да се изврши наум и налог о полатиничавању свих Срба. Који је разлог био? Један једини разлог је био да се поништи и одстрани тај српски субјективитет у култури. А разлог одстрањивања је био расрбљивање све до асимилације. И та се асимилација и догађала. И све чињенице говоре о томе да таква намера није избрисана. Она је на снази. И ширење заблуда о два писма код Срба служи и даље привремено, док се сва ћирилица код Срба не замени. Сада неки мисле да ће и даље моћи да се оживи ћирилица кроз „неговање два писма“ само код Срба. Е, то није могуће. При неговању два писма, успостављена и развијена инерција замењивања српске азбуке може само да се наставља и да ћирилице буде све мање. Српску ћирилицу можемо (са)чувати само на један једини начин: враћањем ћирилици у језику Срба пуног суверенитета, баш као што, на пример, пуни, стопостотни суверенитет има енглески састав латинице у Енглеза за њихов језик. Све друго и друкчије води поразу Срба и њиховог језика и писма.
        Ако би неко казао да нисам у праву, не постоји ни један једини доказ којим би могао да потврди супротно гледиште. Нема тог народа у Европи и свету и нема тих лингвиста који као код нас решавају питање свога писма.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here