Светислав Басара о дијаспори, ајвару и прасићима на ражњу

3
380
Поделите:

„Kад неки наше горе лист буде саватан у покушају да испече прасе, по правилу неће рећи да је дебело кажњен зато што је прекршио закон, него зато што је Србин. Исто то – у још запаљивијем амбијенту – раде и државотворци у матици Србији“

„Не знам јесам ли вам већ причао како ме у Торонту двехиљадите године једна госпођа, наше горе лиска, иначе држављанка Kанаде, беше салетала да ‘средим’ код Ђинђића да нове демократске власти по хитном поступку донесу закон сагласно коме би за нашу ‘дијаспору’ из Kанаде било резервисано неколико места у српском парламенту“, пише писац Светислав Басара у својој редовној колумни за Данас.

„Тог дана бејах у шеретском моду, па сам госпођи рекао да њена идеја уопште није лоша, да у принципу није ни неостварива и да ћу ја ‘код Ђинђића’ свакако порадити на њеној реализацији под условом да госпођа код канадских власти поради на томе да Срби из Сврљига, рецимо – по принципу реципроцитета – добију два мандата у канадском парламенту“, наставио је Басара.

Госпођа из ове приче се, очекивано, смртно увредила, и колико сутра широм Онтарија почела је о Басари да прича „у длаку исто што сада пишу подфамозни коментари“, наводи Басара мислећи на коментаре испод његове колумне „Фамозно“.

„Kолико прекосутра, међутим, по Торонту су почеле да ођекују снажне детонације, јавност се узнемирила, покренута је истрага, али је узрок експлозија остао непознат. Али не заувек. Отркићу вам га после читавих седамнаест година: То је, у ствари, мени пуцао Црвен Бан што се госпођа увредила зато што сам њену имбецилну амбицију, увијену у украсни папир пламеног петриотизма, бацио у (дебело заслужену) спрдњу. Одувек су ми, да будем искрен, на Црвен Бан ишли Срби и Српкиње који незадовљни (објективно) лошим условима живота у Србији одлазе трбухом за крухом у бели свет, тамо, у белом свету, откривају колико су у ствари велики Срби и Српкиње, колико их душа боли за Србијом и који у страху од губитка идентитета традицију брижно негују ајваром, киселим купусом, играњем кола, облачењем мајица са ликом Путина и (понекад успешним) покушајима да у дворишту испеку прасе на ражњу“, пише Басара.

Општепознато је, пише у наставку колумне Басара, да Kанада нема ништа против националних идентитета и традиција, а још мање против ликова на дуксевима и личких капа – додуше под условом да идентитете и традиције држе подаље од ватре.

„Али кад неки наше горе лист буде саватан у покушају да испече паприке или прасе, он по правилу неће рећи да је дебело кажњен зато што је прекршио закон, него зато што је Србин и српскога рода. Исто то – у још запаљивијем амбијенту – раде и државотворци у матици Србији, само што уместо паприка и прасади пале ватре декларација о заштити идентитета и опстанку нације, па после – кад Рогоња дође са папреним рачуном – неће рећи да је дегенек уследио зато што су подметали пожар, него зато што је ватра била српска“, закључује Басара.

 

 

 

Недељник

Поделите:

3 COMMENTS

  1. Нараоде, господо, људи, поштена и непоштена интелигецио, ко још чита и објављује овог лумокњижњвника. Но, шала и збиља на страну, да није Басара, не би било Србије, односно не би било овакве Србије. Све игре у Србији и око Србије требало би прекинути, иначе ће се распасти као она грудва снијега (види текст „Србија је грудва снијега“) која се закотрља низ планину и на дну се разбије у комадиће. За све је крив један од најтежих ИЗАМ на свијету. Многи изми су иза себе остављали несрећу, крв, сузе, али Досизам је за Србију и српски народ најопаснији ИЗАМ од Немањића до данас. Давне 2004. учествовао сам на једном симпозијуму на Правном факултету. Био сам један од говорника, што ми је била част, јер су прије мене говрили проф. др Коста Чавошки, проф. др Љубишпа Лазаревић, проф. др Ратко Марковић, проф. др Предраг Ђорђевић, проф. др Оскар Ковач. Тада сам дословно рекао да појам Досизма треба повезати са појмом бирократизма, с бирократском дегенерацијом, јер нема осјећај и потребу за сталним самокритичким преиспитивањем властитог рада, те да бирократска структура Досизма нужно завршава у диктатури. И управо се то десило. И овај лумпкњижевник и многи који су на власти су дјеца Досизма. „Тог дана бејах у шеретском моду…“, шта овај несрећник баљузга док Србија нестаје са мапе Европе. И овај несрећник је био амбасадор унесрећене Србије, није из БИА-е али је био гори дипломата од људи из БИА-е. У тој његовој колумни у неком подлистку без тиража Данасу, спрда се он и са Србијом и са Србима, а главни и одговорни није нико други до чувени Дража Петровић, који је некада у текстовима у Куриру бљувао ватру, заједно са садашњим уредником „Информера“. Играјте се, заиграли сте се, а свакој игри има краја.

  2. Hm,hmm…to drustvo,tranzitira,po onoj “ vuk dlaku menja cud nikada“, a, bili su praktikanti,kod “ umirovljenog“ Djoke Kesica,kada su se “ zvali“.. Press online/blog Miloslava Samardzica….pa,dalje,sve dalje…iz jednog oblika u drugi,naziva glasila,istomislecih..“ U krug u krug igramo valcer ja i drug“..

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here