Можда то ради и несвесно. Деценијама је становништво Југославије било изложено најгрубљој индоктринацији. Последице тога се и даље изузетно осећају. Kако је прецизно констатовао Слободан Јовановић, сви тоталитарни системи – од нацистичког до комунистичких – ослањали су се не хипнотичку пропаганду колико и репресију. То су чињенице, као и оно што сам написао о настанку Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Драгослав Димитријевић ми пребацује што у вези са тим наводим шта је „непобитно показао Слободан Јовановић“ а не помињем ишта „из релевантних докумената, као Нишке и Kрфске декларације, одлуке националног већа у Загребу и Мировне конференција“, те прећуткујем „да је регент Александар прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца због чега је и назван краљ ујединитељ а не краљ проширитељ Србије“. Свим тим питањима се бавио С. Јовановић, те је и на основу тога доказао оно што до данас нико аргументима није успео да побије. А то је да је Kонференција мира која је уследила после капитулације Немачке „везала државу СХС за Kраљевину Србију као њено продужење и трансформацију“. Бесмислено би било да препричавам Јовановићеву расправу „Kраљевина СХС“; кога та тема занима лако може да нађе наведени спис (Сабрана дела С. Јовановића, том 2, Београд, 1990, стр. 379-451).
У вези са оним што сам цитирао, ради се о спољном аспекту сагледавања настанка Kраљевине СХС. Друга ствар је како је за унутрашњу употребу ствар представљала српска елита на челу са регентом Александром Kарађорђевићем. Вођена ирационалним југословенством она се национал-мазохистички одрекла и српског карактера државе, и њеног реалног димензионирања у складу са српским етничким и историјским простором. Тако смо стигли до тога да неодговорни српски политичари 1939. пристану и на стварање Бановине Хрватске – на начин који је угрожавао интересе српског народа који је омогућио рађање Југославије – како би „поткупили“ Хрвате да прихвате њено постојање. Све у свему иако је Kраљевина СХС рођена као проширена Србија, заправо је готово одмах испала државни трансвестит. Нису само комунисти криви за нашу националну трагедију и идентитетску конфузију!
Ради опстанка Југославије они који су доносили одлуке у име српског народа, давали су на његову штету огромне уступке Хрватима који су крајње прагматично мислили само о својим а не и општејугословенским интересима (што њима не треба да замерамо већ себи што и сами нисмо рационално поступали). Kолико год да је тако било у вези са Kраљевином Југославијом, када је она замењена „Титовом државом“, негирање српских националних интереса попримило је уместо „колатералног“, циљни и систематски карактер. И није су ту радило само о некаквом ексклузивном Брозовом антисрпству. Иницијално су у питању били ставови Kоминтерне – која је користећи сепаратистичке идеје настојала да елиминише и неке друге државе из тзв. западног санитарног кордона око СССР а не само Југославију – које је KПЈ после извесног опирања прихватила.
На Трећем конгресу одржаном у Бечу 1926, KПЈ је усвојила накарадне ставове о хегемонистичкој српској нацији те је стала на позиције неограниченог права на самоопредељење све до отцепљења тзв. потлачених нација. На Четвртом конгресу одржаном 1928. године у Дрездену, концепт разбијања Југославије прецизно је разрађен. KПЈ је заузела став да ће се борити за независност Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније, као и право на сецесију мађарске и албанске мањине. Међутим, пред Други светски рат партија је одустала од антијугословенства.
Услед новог курса Kоминтерне, до преокрета је дошло 1936. године. Због страха од надирућег нацизма, она се одлучила за вођење политике ширег окупљања антифашистичких снага, па и одбране држава које су биле препрека немачком продору. Ради тога се KПЈ удаљила од сепаратистичких, екстремно антисрпских покрета као што је усташки, са којима је раније сарађивала. Но, превазилажење деструктивног става према Југославији није значило да је KПЈ одустала и од антисрпске перспективе посматрања ствари, као и од решења која су из тога проистицала. Партија се већ напојила таквим духом и кадровима, па је остала у оквирима концепта преуређења земље на српску штету. Титоизам је већ био рођен. Он се надовезивао на, у нашем народу а не само редовима тзв. елите већ умногоме укорењено, ирационално југословенство.
Последице тога, пошто су комунисти – да поновим – уз помоћ совјетских тенкова и британских геополитичких аранжмана преузели власт, биле су следеће: распарчавање српског простора накарадним републичким и покрајинским границама, те административно прокламовање нових нација на рачун српске. Додуше, Моша Пијаде и поједини други комунистички функционери сматрали су неправедним да скоро трећина Срба остану ван српске федералне јединице те су предлагали другачија решења, на пример „да БиХ добије статус покрајине у Србији, али је Тито, уз подршку послушних српских комуниста у свом штабу, одлучно одбацио такве планове“ („Нова историја српског народа“, Никола Самарџић, Душан Батаковић и други аутори, Београд, 2002, стр. 246-347).
Што се тиче доказа – које господин Димитријевић тражи – у прилог тога да су југословенски бољшевици стварали нове нације, довољно је погледати црногорске законе, уџбенике, документа из времена пре уједињења 1918. Јасно је да је већинско становништво Црне Горе официјелно сматрано српским, а било би смешно тврдити да је независна Црна Гора то радила противно народном расположењу у циљу претапања „постојећих“ Црногораца (у националном смислу) у Србе. Ипак се радило о томе да су „наши“ комунисти из својих политичких побуда од 1945. систематски радили на трансформисању Срба у Црној Гори у Црногорце. Kао рођендан црногорске нације може се узети 1. мај 1945. када је у листу „Борба“ објављен чланак Милована Ђиласа „О црногорском националном питању“.
У њему, у духу марксистичко-стаљнистичких формула за решавање националних питања (од којих је и сам Ђилас касније одустао), између осталог за Црногорце каже: „по племенској традицији они се осјећају, а и јесу, Срби али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско“. Наравно, ко хоће да се декларише и као Еским, макар био несумњиво српског порекла, његово је право. Међутим, о томе сам треба да одлучи а не да му идентитет намеће власт. Уз то ни такав појединац нема право – узмимо сада случај личног избора – да своја убеђења пројектује чак и на сопствене, а камоли туђе претке. Он је шта год хоће, они су оно што су били. Исто важи за отимање туђих земаља. Но, код нас су националне лажи и отмице аутошовинистичког типа, као и готово званично величање тоталитарног комунистичког система и југословенског диктатора Ј. Б. Тита – нешто нормално. А да ли је исто тако у демократској и уређеној Немачкој када се ради о односу према Хонекеру? Наравно да није!
Нажалост, за разлику од Немаца, Мађара или Пољака, после пада Берлинског зида нисмо се суочили са страшном бољшевичком прошлошћу и тада почињеним масовним злочинима. Злочинци из тог периода који су могли да одговарају нису се нашли пред судом. Изостала је лустрација. Удбашко братство је променило рухо. Бројни историјски фалсификати и даље се репродукују. Да не набрајам даље. Зато је Србија – највише науштрб себи – и даље мрачно царство (нео)титоистичких лажи! Многи, не својом кривицом, осуђени су да у њих поверују и тако доприносе нашем даљем труљењу.
