Французи коначно схватили зашто је опасна „Велика Албанија“

0
896
Поделите:

Еди Рама је почетком ове године припретио да се не може „искључити унија Албаније и Косова“, а исто тврди и Хашим Тачи. Колико су овакве приче опасне за трусни Балкан?
Бивши албански министар спољних послова Бесник Мустафај изазвао је својевремено праву пометњу када је изјавио: Ако Косово буде подељено, нећемо бити у могућности да гарантујемо косовску границу са Албанијом, као ни границу са албанским делом Македоније. Нови статус Косова је поново покренуо питање границâ на Балкану и нико не може са сигурношћу предвидети даљи ток догађаја, пише француски „Ле Монд дипломатик“, а преноси „Недељник“.

У вечерњим часовима 21. маја, на дан референдума о независности Црне Горе, у Улцињу, најјужнијем граду црногорског приморја, вијориле су се, једне поред других, црногорске и албанске заставе. Црна Гора своју независност највећим делом дугује гласовима националних мањина: педесет хиљада Албанаца у тој малој земљи већ дуго су грађани Црне Горе.

За Ибрахима Цунгуа, бившег полицијског начелника за Улцињ и локалног вођу Социјалдемократске партије, „могуће је бити Албанац и грађанин Црне Горе“.

Ипак, црногорски Албанци су изузетак на Балкану. У Македонији, Албанци и Македонци немају поверења једни у друге. Политичка и културна права Албанаца су призната, а Охридским споразумом из августа 2001. окончан је насилни сукоб између македонских снага безбедности и албанске Ослободилачке националне армије.

Као и македонски Словени, Албанци данас имају статус „другог конститутивног народа“ македонске републике. Албански је други званични језик у свакој општини у којој Албанци чине преко 20% укупног становништва.

– Пре 2001, албански средњошколци су тешко уписивали факултете, али се стање у међувремену поправило – каже Африм Керими, директор албанске средње школе у Куманову.

Међутим, нису исцељене све ране из сукоба из 2001. Многи су и даље разочарани мировним споразумом, а герилске борце поново сврбе прсти.

Еластична политика амнестије додатно подстиче ресантиман; у таквом контексту, не чуди што се непрестано појављују мале герилске групе, често у вези са криминалним формацијама. Једну такву групу је 2003. формирао Авдил Јакупи, познатији као „командант Чакала“; друга, под вођством Агима Краснићија, 2004. је на шест месеци заузела село Кондово недалеко од Скопља.

Ни Албанци из Прешевске долине нису задовољни исходом мира. Желе да учествују у преговорима око Косова јер имају бојазан да би у супротном били скрајнути у случају регионалног споразума.

Албански герилски покрет настао је у Македонији и Прешевској долини 2001. због Косова. Потпирујући локалне сукобе, борци и присталице идеје Велике Албаније имали су циљ да подсете свет да статус међународног протектората није решио косовско питање. Ако се будуће одлуке међународне заједнице не буду поклапале са интересима ових актера, неће им бити тешко да поново запале цео регион.

Албански национални покрет развио се тек поткрај 19. века, дакле, много касније у поређењу са народима околних земаља. Након балканских ратова 1912-1913, Косово је подељено између Србије и Црне Горе, при чему је прва добила и велики део данашње Македоније. Лондонски уговор је створио „малу Албанију“ отприлике на територији данашње Албаније, али је у исто време много Албанаца изоставио из нове државе.

Постоје две различите струје албанског национализма: једна се залаже за Велику, а друга за етничку Албанију.

Велика Албанија обухвата разне области које су некада насељвали Албанци или други њихови претпостављени преци Илири. Са друге стране, етничка Албанија се односи на територије на којима су Албанци већинско становништво.

Националисти често предвиђају важан фактор у свему томе, а то је да и руги, поред Албанаца, живе у тим крајевима.

После опасних амбиција Велике Србије и Велике Хрватске, да ли је дошло време за Велику Албанију? Низ радикалних, мада маргиналних борбених група отворено то и заговара, иако немају значајну јавну подршку. И даље влада велико неповерење између Албаније и Албанаца са простора бивше Југославије, с обзиром на то да их је историја одавно раздвојила.

Једини одговор на изазов Велике Албаније су, као и у случају европске интеграције. Перспектива националног уједињења која отвара питање промена границе, потенцијално је опасна за цео регион, мада проблем националне, прекограничне „Албаније“ свакако због тога није ништа мање стваран.

Требало би омогућити свакоме ко пише на албанском да се обрати потенцијалним читаоцима у Албанији, Македонији, Црној Гори, Србији и на Косову. Такође, студенти Албанци би требало да могу слободно да бирају да ли ће студирати у Тирани, Тетову или Приштини. Да би све то било могуће, границе ће ипак морати да буду много отвореније него што је то случај данас, закључује се у анализи Жан-Анро Дерансана и Лорена Геслина.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here