Престоница Србије пала је под Османлије 1521. године, а неки историјски записи кажу да је већ наредне у њој отворена прва кафана, на данашњем Дорћолу. Сигурно су се стари Дорћолци смејали Лондонцима, Парижанима и Бечлијама када је помама за кафанама коначно стигла и до њих, са закашњењем од века и по
Ако у Београду нешто постоји у изобиљу, онда су то угоститељски објекти. Кафане, кафићи, барови, пивнице, ресторани и клубови доимају се као једина привредна грана која заправо ради и зарађује у нашој земљи.
Кафана Кичево, Сава Мала
Део Београда у којем је то можда и најизраженије је Дорћол, историјска четврт коју насељава посебна етничка група – Дорћолци. Близина строгом центру града, а релативна мирноћа живота, неодољиво привлаче и оне који су у њему одрасли и оне који нису, а хтели би да се доселе.
Кафана Бајлонов кладенац
Боемски карактер читавог тог дела престоница једноставно се не може негирати, без обзира да ли причамо о Скадарлији или о Страхињића бана где се у последњих двадесетак година начичкала гомила савремених кафића због чега је та улица прозвана Силиконска долина, или, духовитије, Будва-Бечићи.
Стога уопште не би требало да вас зачуди информација да је управо на Дорћолу, давне 1522. године, одмах након османлијског освајања Београда, отворена прва кафана на ушћу Саве у Дунав. Тако барем тврде неки историјски записи.
Шта више, та дорћолска кафана била је и прва на читавом Балканском полуострву, јер је чак и Цариград добио своју прву тек 1555. године.
Шта више, та дорћолска кафана била је прва на читавом европском континенту, па су тако стари Дорћолци у 17. веку само могли да се смеју Лондонцима, Парижанима и Бечлијама када је помама за кафанама стигла и до њих.
Кафана Албанија
Шта више (а ово је последње „шта више“), та дорћолска кафана је била међу првима на свету, и „коље“ се по старости са оним локалима који су отворени па забрањени у Меки, и са онима који су потом отворени у Дамаску и Каиру.
Да се ми ипак вратимо корак уназад и позабавимо Европом.
Кафа и кафанска култура на Стари континент стигли су управо путем контакта са Турцима и готово моментално су постали популарни. Прва после Дорћола била је Венеција, која је кафану добила 1629. године, захваљујући трговачким везама Републике светог Марка и Отоманског царства; ипак, поуздани запис је тек из 1645.
Кафана у Истанбулу – слика Амедеа Прециосија из средине 19. века
Енглези су своју прву добили у Оксфорду 1652. године, што је сто тридесет година кашњења за Дорћолом и Београдом, а отворио ју је Јеврејин по имену Јакоб; у истој згради се данас налази кафе-бар „The Grand Cafe“. И она која је отворена у истом граду две године доцније такође и даље постоји.
Лондон је своју прву кафану видео исте године када и Оксфорд, дакле 1652, али са неколико месеци закашњења. Њу је отворио извесни Пасква Росе, највероватније Грк из сицилијанског града Рагузе, који је био слуга код трговца отоманском робом (између осталог и кафом) Данијела Едвардса. У периоду 1670-85. број кафана се умногостручио и већ их је било неколико хиљада у целој Енглеској.
Пасква Росе је отворио и прву париску кафану 1672. године и држао монопол док Прокопио Куто, италијански кувар са Сицилије, није 1686. отворио чувени „Café Procope“ који и данас постоји и сматра се најстаријим активним рестораном у француској престоници и који већ стотинама година окупља крем тамошње интелигенције (те је стога играо важну улогу у многим историјским збивањима и покретима, од просветитељства преко револуције до данашњег дана).
Чувена париска кафана Cafe Procope најстарија активна у француској престоници
Прва бечка кафана је светлост дана угледала 1683. године захваљујући Фрањи Ђури Колчићу (пољском православцу, вероватно Белорусу) који је учествовао у одбрани Беча (то је она чувена битка у којој је пољски краљ Јан III Собјески улетео у османлијске редове у клину, предводећи своје љуте хусаре, и разбио турску силесију у парампарчад).
Пошто су хришћани након хитрог непријатељског повлачења пронашли огромне количине опреме и хране, укључујући и велике количине сирових зрна кафе, а будући да је Фрања претходно боравио у Сомбору где је пио кафу, успешно је код краља Јана III обезбедио себи ту робу коју нико други није хтео и отворио локал „Код зрна зеленог пасуља“, јер су зрна била зеленкаста и налик пасуљу.
Не знамо да ли је Фрања у Сомбору седео у кафани или је пио кафу с ногу, али ако је ово прво онда је и Сомбор у томе испред Беча. Било како било, захвалне Бечлије одужиле су се Колчићу тако што су му подигне споменик. (Упркос томе што је у новије време ова анегдота обесмишљена; наиме, изгледа да је прву кафану у Бечу ипак отворио грчки трговац по имену Јован Диодато.)
Што се тиче осталих земаља, поменимо да је 1667. године Букурешт добио своју прву кафану, отворену од стране Кара Хамије, бившег јаничара, док је прва америчка отворена 1676. године у Бостону.
