Затворен, али непоробљен: ПЕТАР КОЧИЋ умро је „слободан иза решетака“ прве београдске ЛУДНИЦЕ

Поделите:

Живео је само 39 година. Противници су га из свег гласа називали лудим и опасним. Присталице су испод гласа шапутале да је он проповедник друштвене правде и писац српског народног поноса. Пријатељи су му саветовали да ћути, али он то није могао. Петар Кочић целог је живота говорио и писао оно што је мислио… без обзира на цену.

На данашњи дан се навршава 101 година од када је, сам и заборављен, у београдској душевној болници преминуо Петар Кочић, српски песник, политичар и писац „српског народног поноса“ који је створио за време свог кратког века ипак успео да створи ликове „веће од живота“ по којима ћемо га и данас памтити.


Буђење националног духа

Петар Кочић рођен је 1877. у селу Стричићи, код Бање Луке. Основну школу је похађао у манастиру Гомионица где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман.

Управо те прве године у многоме су одредиле Петров цео живот – припадао је генерацији српских интелектуалаца које се много борила за своје идеале, али и много због тога страдала.

Гимназијско образовање је почео у Сарајеву, али је због националистичких ставова и „србовања“ истеран у трећем разреду, па је морао да пређе у Београд.

Филозофију је учио у Бечу, али је његова највећа жеља била да живот проведе у родном крају. Радио је у Сарајеву као чиновник, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку. Међутим, ни тамо за Кочића није било мира!

Глас слободе

Уочи анексије Босне и Херцеговине, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ и створио политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије остатака феудалног ропства. Био је омиљен у народу и слављен међу омпадином жељном отпора против окупатора.

Тамо где је народ видео свог првака, држава је видела опасног противника. Коцић је више пута хапшен и кривично гоњен, а на њега се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског национализма и као таквог веома опасног бунџију.

Негде у то време Кочић је написао своја најбоља дела. Оно што није могао да каже у „озбиљној прози“ рекао је у сатири. „Јазавац пред судом“ и „Суданија“ постала су дела која су се читала у једном даху, али и препричавала испод гласа и само у кругу пробраних пријатеља.

На Кочића се гледало као на човека крајности. Људи су га или волели или мрзели. Причали су да је био „превише политичар за књижевника и премало рационалан за политичара“. Јован Дучић је записао да би, да није толико искључив Петар Кочић био најбољи српски писац.

Трагичан крај

Непрестана борба узела је свој данак и уочи Првог светског рата на Петру Кочићу су примећени знаци душевног растројства.

Оболелог писца сместили су за време Првог светског рата у београдски „Дом за с ума сишавше“, прву болница на Балкану у којој су били смештени психијатријски болесници. Ова зграда – Докторова кула се и данас налази у Вишеградској улици на Савском венцу.

Иронично, прича каже да је Петар Кочић у овој болници био срећан. Говорио је да је ту „живи у слободи“ и да не мора да гледа аустроугарску војску како парадира његовом домовином.

Ако је тако, онда је тог 27. августа 1916. године Докторова кула у којој је издахнуо Петар Кочић била једино слободно место на целом Балкану. Нажалост, била је једина слобода коју је дочекао велики писац.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *