Дејан Јовић: Срби у Хрватској осуђени на нестанак

Поделите:

Заједница Срба у Хрватској је осуђена на малобројност, а онда у будућности, можда, и на потпуни нестанак, сматра Дејан Јовић, професор Факултета политичких наука у Загребу, али и гостујући професор на Факултету политичких наука у Београду.

Јовић, одличан познавалац прилика у Хрватској, је скептичан када је реч о будућности српске заједнице у Хрватској, а разлоге за то види не само у хрватској политици, него и у томе што се Срби који су отишли из Хрватске не враћају.

„Потпуно разумем разлоге зашто се неко не враћа у земљу из које је морао отићи, али, с друге стране, без повратка Срба који су данас у Босни и Херцеговини, у западној Европи, а нарочито у Србији, тешко да је замислив развој српске заједнице у Хрватској. Одговорност је, дакле, на обе стране: и на хрватској политици и на избеглим Србима“, каже Јовић у интервјуу Танјугу.

Повратак Срба у сенци рата 90-их

Он додаје да је такав повратак тешко очекивати, а садашњи положај преосталих Срба у Хрватској види, како каже,у „дугој и мрачној сенци рата из 90-их година“ и у „рату за интерпретацију рата“, како садашњу ситуацију називају неки хрватски политичари.

„У хрватском друштву води се битка између оних који инсистирају на томе да постоји само једна допустива интерпретација тога рата, која се мање-више своди на то да постоје агресори и жртве, добри и зли, окупатори и бранитељи, нема сиве зоне између – и оних који траже већу слободу интерпретација и који сматрају да се треба фокусирати на чињенице, а посебно на жртве рата, ако не желимо да се он понови једном у будућности“ ,каже Јовић.

На питање шта српска заједница може да очекује од актуелних кретања у хрватском друштву, Јовић каже да, којим год путем – конзервативним или либералним – Хрватска кренула, постоје одређене опасности, на које треба знати наћи одговор.

„И српска заједница је, наиме, плуралистична. На неки начин позиција Србина или Српкиње у Вуковару је другачија, чак бих рекао у смислу очувања националног идентитета и посебности, једноставнија и можда повољнија него позиција Србина или Српкиње рецимо у Истри или Загребу, иако је укупан живот и степен слободе у либералнијим крајевима бољи. У западним крајевима Хрватске можемо очекивати снажније асимилацијске трендове него у Вуковару. А опет, притисак на српску заједницу у крајевима који су директније погођени ратом у 1990-има, је већи. Тако да ту нема апсолутно повољног исхода: и у случају либерализације и конзерватизације Хрватске постоје одређене опасности“, сматра он.

По његовом мишљењу ни једна, ни друга ситуација нису саме по себи повољне за опстанак српског идентитета.

На питање колико односи Србије и Хрватске утичу на положај Срба у Хрватској, Јовић каже да нема аутоматске везе између односа Загреба и Београда с једне, и статуса Срба у Хрватској са друге стране.

„Срби који су остали у Хрватској углавном немају осјећај да је Србија њихова матична држава. Многи од њих немају никакве везе са Србијом, или чак у њој нису никада били. Рекао бих чак да Срби изван Србије слабо познају Србе у Србији, као и обрнуто. Нација је, уосталом, једна ‘замишљена’, апстрактна заједница – пуна слика и перцепција које некад уопште нису реалне“, наводи Јовић.

О најављеној декларацији о заштити српских интереса

На питање да ли мисли да најављена декларација о заштити српских националних интереса може имати ефекта на опстанак српске националне мањине у Хрватској, Јовић каже да не може коментарисати нешто што још не постоји, али упозорава да треба бити опрезан, због ранијих искустава када су, како каже, разне декларације и меморандуми, те њихове последице, нанеле прилично штете мањинским заједницама изван Србије, па и Србима у Хрватској.

„Што се тиче саме заштите културе, језика и других елемената идентитета, мислим да ту ствар треба оставити самим заједницама и људима на које се односи да се тиме баве, а да државе, ни Хрватска, ни Србија, не би требало да превише ту интервенишу. Идентитетска питања су, између осталог, лична ствар, а државе треба да омогуће да се идентитет слободно изражава – и то је, мање-више, све. Да свако слободно може да каже ко је, а нико да то не мора под притиском државе или других група“, каже Јовић.

Он сматра да није најбоља полазна основа најава да ће се најављена декларација ослањати на питања очувања српског језика.

„Људи имају право да говоре како желе без икакве језичне искључивости, а државно прописивање „правилног језика“ је једна врста насиља над идентитетом и слободом“, наводи.

Уз то, Јовић истиче да постоје људи, попут њега, који сматрају да је реч о истом језику, а не два, три или четири, како данас тврде језички сепаратисти.

„Сматрам да Срби и Хрвати, као и Бошњаци и Црногорци, говоре истим језиком. Свако има право да језик назива како жели, као што то право има и сваки појединац, а не само држава или нека апстрактна заједница као што је нација. Већина људи га у Србији назива српским, а у Хрватској хрватским, и то је у реду, али није у реду да се онима који мисле да се ради о истом језику, рецимо српскохрватском, приписује да негирају постојање и идентитет било које од нација које говоре тим језиком. Управо је обрнуто – држава често негира право на идентитет онима који се не уклапају у већински, прописани идентитет., каже Јовић и напомиње да је ћирилица ј, као и латиница, писмо тог плурицентричног језика“.

Он напомиње да баш политизација питања употребе ћирилице показује докле води то насиље над идентитетом и слободом.

Он сматра да „аргумент да још „није време“ да се дозволи употреба ћирилице у Вуковару, јер су ране због ратних догађања још свеже, који је изрекао бивши хрватски премијер Орешковић „потпуно шупаљ“.

„Зар је рат био мање бруталан у Босни и Херцеговини, па тамо ипак нема разбијања ћириличних натписа? Иако, не треба идеализирати, јер и тамо има на многим местима прецртавања једног или другог писма у јавном простору. Али, у Вуковару смо имали директно насиље, не само против мањине, него и против закона. А осим тога волео бих да знам када ће доћи то вријеме у коме се више због рата неће насиљем одузимати права и спречавати слободе. И да ли држава ради на томе, или управо на супротном: да продужава рат у свести народа, како би се те слободе и права трајно смањиле“, пита Јовић, чија се нова књига, најављена за октобар ове године под насловом „Рат и мит“, управо бави тим питањима.

Нема нових иницијатива и програма

На питање очекује ли да ће боља времена за Србе у Хрватској донети влада Андреја Пленковића, Јовић каже да та влада јесте корак напред у позитивном смеру у односу на владу у којој је имао главну реч Томислав Карамарко, тадашњи лидер ХДЗ-а, јер је тај период од 2014-те, до 2016-те био доста тежак, као што се види, на пример, у извештајима Српског народног већа о повећању броја инцидената и говора мржње у односу према српској заједници.

Међутим, каже да, искрено речено, не зна шта је политика Владе у односу на мањине.

„Нисмо видели ништа, никакве нове иницијативе, никакве јасне програме, програмске ставове, чак ми се чини да су се и код састављања Владе некако потпуно заобишле мањинске заједнице“, каже он.

„Истовремено, видели смо много страха и оклевања по питању табле са усташким поздравом на оној кући у Јасеновцу, што је озбиљно забрињавајуће.“

Јовић каже да политичари из етничке већине у Хрватској знају да представници мањина не желе да пресудно одлучују о томе ко ће бити у власти, а ко у опозицији у Хрватској – и да су окренути сарадњи са онима које Хрвати изаберу.

Али, каже, једна је ствар сарадња, а друга игнорисање.

„Хрвати одлучују ко им је Влада, и каква је, а онда неки хрватски политичари – и то сада са такозване левице – критикују Србе за карактер те владе и позивају их да је сруше. Неправедно је стављати терет одговорности за састављање или рушење хрватске владе на српску заједницу, као што је некоректно оптуживати је за политику владе коју подржавају, али у којој немају готово никакав утицај. А то да немају знаћајан утицај на хрватску политику, неће се изменити без обзира ко је на власти“, сматра Јовић.

На питање да ли у хрватском друштву сада постоји значајан број оних који имају озбиљан отклон према националистичком дискурсу, Јовић каже да је Хрватска изразито плуралистичко и врло подељено друштво, у сваком смислу.

„Можда то људи споља не виде, зато што се начин извјештавања о Хрватској своди мање-више на инциденте, па се онда заправо не види ‘друга’ Хрватска. Истодобно, Срби и Хрвати много причају једни о другима и ‘сви све знају’ о ономе другоме, али се заправо врло слабо познају. То је био случај и у Југославији, а нарочито је случај након ње. Хрватска је изразито подељена: у историјском, културалном, географском и у политичком смислу и погрешно ју је сводити само на инциденте.“

Јовић сматра да, иако су резултати 25-годишњег националистичког индоктринирања видљиви на младој генерацији, у једном њеном делу ипак постоји изразити отпор према наметнутом дискурсу, који је у стварности једна врста „царевог новог одела“, јер се ослања на митове и празне приче.

Он подсећа да ће идуће године генерација која је рођена ’95, имати 23 године, исто колико је година, генерација рођена ’45, имала ’68 године.

„Суочавамо се са питањем – хоће ли та нова генерација наставити националистички дискурс, а то значи митски једностран наратив који слави рат и не дозвољава му да заврши, или ће та нова генерација кренути новим путем, а то значи: бити критичка, постављати неугодна питања претходној генерацији, као што су: а зашто тај рат није био спречен? Ко га је заправо узроковао? И што си ти, тата, радио – ако ишта – на томе да рата не буде? Šто је, уосталом, „наша страна“, наш народ радио у том рату?

„Без таквих питања – и то на обе стране, српској и хрватској, нема напретка“, закључује Јовић.

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *