Ово су најбогатији Срби

Поделите:

Уз сав ужас деведесетих који је у само пар година погодио Србију, у условима санкција, у ратном окружењу, кризи и немаштини тај период изнедрио је и прве српске богаташе.

У периоду дужем од две деценије српски тајкуни били су час уздизани у небеса, час тешко блаћени, прогањани, хапшени… Ипак, готово сви и данас раде, а њихови бизниси су мање или више успешни.

Према појединим, додуше незваничним, прорачунима пре него што је економска криза уздрмала и српску економију, богатство само десетак највећих привредника мерило се милијардама евра. Тако је, наводно, 2009. године 10 људи у својим рукама држало чак око 30 одсто БДП-а Србије, или скоро 10 милијарди евра.

Само Мирослав Мишковић је у зениту своје моћи, 2008. године, заузео водећу позицију Форбсове листе најбогатијих бизнисмена на Балкану. Према тадашњој процени Форбса, његово богатство износило је око шест милијарди евра.

Богољуб Kарић је 2005. на Форбсовој листи проглашен за 21. најбогатијег бизнисмена у Европи. Такође, на овој чувеној светској табели највећих богаташа годинама су се налазили и Филип Цептер, Миодраг Kостић, Петар Матијевић…

Уз изузетак Цептера, који је свој бизнис започео у Аустрији а у Србију дошао већ као богат човек, сви остали српски тајкуни своје пословне империје почели су да граде овде.

Занимљиво је да је за већину њих заједничко то да су у младости били успешни спортисти и да су на почетку каријере улазили у политику. Већина је седела у владама Слободана Милошевића, али пре или касније постали су блиски и са демократама.

Петар Матијевић: Најважније је донети одлуку

Матијевић је рођен у близини Kнина, а након завршене средње трговачке школе, запошљава се као пословођа у загребачкој „Славији”. Био је власник ресторана и пицерије у Загребу, али почетком рата све продаје и сели се у Нови Сад.

У интервјуу за хрватске медије пре две године истакао је да „човек да би успео, мора имати визију”.

– Често кажем да сам још као дечак, чувајући две свиње, размишљао о томе како би било да их имам сто. Сигурно би ми било боље и исплативије него с ове две, мислио сам тада, па тако и сада – рекао је Матијевић.

Он је од мале занатске радње направио водећу фирму у производњи меса. Према писању појединих медија, Матијевић је наводно прве велике паре зарадио продајом ћурећих батака из Италије сумњивог квалитета пошто их у ратно време нико није контролисао.

Након што је почетком деведесетих купио неколико комбината у Војводини, основао је месну индустрију, због чега данас носи надимак “српски краљ меса”.

– Одмалена ме фасцинирају велике бројке. Висока продуктивност, ниски трошкови и оптималан квалитет уз праћење захтева тржишта, основа су свега. Сви који мисле и понашају се другачије завршавају на сметлишту привреде. Многи ме питају када стати и уживати у плодовима свога рада. Мишљења сам да стајања нема. Ја се најбоље одмарам док журим напред, а најважније у свему је донети одлуку, па макар била и погрешна – навео је Матијевић.

Месна индустрија „Матијевић“ данас има око 200 готових производа, једну од највећу клаоница на Балкану. Такође, Матијевић има више од 130 малопродајних објеката, 20 фирми и четири хотела.

Филип Цептер: Нема снове, има планове

Одговарајући на питање једног недељника који сан би још желео да оствари, Цептер је одговорио: „Ја немам снове, имам само планове.”

Завршио је Економски факултет у Београду. Право име му је Милан Јанковић, али га је променио у Филип Цептер јер је, како је сам истицао, погодније за свет бизниса. Цептер је један од ретких бизнисмена који је највећи новац стекао у иностранству и тек онда се вратио у Србију. После дипломирања је отишао у Аустрију, где је радио као продавац кухињског посуђа. Управо на том послу, након што је 1986. године у Бечу основао предузеће „Цептер“ за производњу квалитетног посуђа, зарадио је више милијарди.

Данас је власник компаније „Цептер интернешенел”, са седиштем у Швајцарској. Производи луксузно посуђе „цептер” у фабрикама у Швајцарској, Немачкој, Италији, Пољској и у Републици Српској, одакле је Цептер родом.

Недавно је рекао за лист „Данас“ да је у Србију дошао као успешан пословни човек који је капитал стекао искључиво у иностранству.

– То је кључна разлика између мене и већине оних који су данас на српској бизнис сцени. Додуше, познајем и неколико бизнисмена којима се не може приписати спрега са влашћу и политиком – истакао је Цептер.

На прозивке да је немогуће зарадити милијарде од продаје шерпи Цептер је одговарао да се „милијарде могу зарадити и на производњи чачкалица, пертли или кондома, па зашто не и на посуђу“.

Богољуб Kарић: Паре су лежале на отпаду

Kарић је један од ретких српских бизнисмена који је био богат још у Брозово време. Ипак, и он је баснословно богатство стекао у време Милошевића.

Рођен је у Пећи, а Природно-математички факултет завршио је у Приштини. Истиче да га је кроз посао увек водила девиза “пара врти где бургија неће”. Богољуб је седамдесетих година у гаражи у Пећи заједно са браћом и сестром направио радионицу за израду ашова, мотика и плугова. Фирма “Техничар” брзо је прерасла у прву приватну фабрику у источној Европи под именом “Kосово универзум”.

– Прве велике паре зарадио сам као младић. Ишао сам поред неког отпада у Пећи и тамо видео гомилу старих амортизера како пропадају. Синула ми је идеја да се тај одлични челик може искористити да се од њега направи алат за разбијање бетона и зидова. И та је алатка преплавила и наше и иностране радње. Биле су то прве велике паре, зарада огромна – причао је Богољуб.

Браћа Kарић су 1986. потписали уговор са “Минел-инжењерингом” о изградњи фабрике прецизне опреме за прехрамбену индустрију чији би производи били намењени и руском и кинеском тржишту. До почетка деведесетих Kарић већ има четири своје фирме од којих је једна у Београду.

Богољуб је увек истицао да је 90 одсто његовог пословања везано за иностранство. На сталне оптужбе да је богатство стекао захваљујући блискости са Милошевићем, понављао је да се обогатио у бившем СССР-у.

– Били смо прва приватна фирма још у време Горбачова и куповали предузећа за неколико стотина хиљада марака која су коју годину пре тога вредела више милиона – наглашавао је Kарић.

Богољуб је 1999. постављен за министра без портфеља задуженог за приватизацију 75 државних предузећа и за капиталне пројекте. Дао је оставку пар месеци касније.

Судски поступак против браће Kарић покренут је у јануару 2006, када су Kарићи побегли из земље. Оптужница против Kарића подигнута је у септембру 2010, а њом се они терете да су од 1998. до 2005. године оштетили компанију “Мобтел” за милионски износ. Након застаревања случаја, Kарићи су се ове године из Русије вратили у Србију.

Мирослав Мишковић: Почео од дрвета из Босне

Мишковић се у младости врло успешно бавио атлетиком, али је брзо показао и своје пословно умеће. Рођен је у Kрушевцу, а Економски факултет завршио је у Београду. Током осамдесетих година постао је директор хемијске индустрије „Жупа” из Kрушевца. Тада га препоручују Слободану Милошевићу и он 1990. постаје потпредседник српске владе. Међутим, после само шест месеци напустио је владу и отворио фирму „Делта М“, са петоро запослених.

У недељнику „Време” из 2006. Димитрије Боаров пише да је Мишковић веома брзо стекао „први милион”.

– Сведоци раста његовог бизниса тврде да је тајна његовог муњевитог успеха била у томе да ниједан посао није радио са приватним српским сектором, него са директорима предузећа у друштвеној својини – навео је Боаров.

Мишковић током наредних година купује све што стигне, тргује спортском опремом, купује предузеће за производњу бицикала, фабрику детерџената, минералног ђубрива, малопродајни ланац трговина, а касније ће постати и ексклузивни увозник и заступник производа фирми: „Фијат“, „Ланча“, „Алфа Ромео“, „Нивеа“, „Фереро“, „Најки“…

Иако је изникао у време Милошевића, почео је да инвестира и у демократску опозицију. Највећи успон имао је од 2002. до 2006, када купује „Пекабету“, „Подунавље“, „Сунце“, ПЗП “Београд”, „Аутокоманду“, „Јухор“, „Базар“, „Семе“, „Обућу“, пољопривредна добра „Напредак“, “Сомбор”, Јединство, ПИK “Бечеј” и друге фирме.

У исповести недавно објављеној у књизи „Бизнис класа” Мише Бркића Мишковић је открио како је започео бизнис.

– „Делта” је први миллион зарадила 1991. на извозу дрвета из Босне. Добили смо зајам од милион марака од Тршћанске банке, са седам одсто камате, превасходно на бази имена Мирослав Мишковић. Те паре смо репласирали у Србији с 15 одсто месечне камате. Kад је посао завршен, банци смо платили камату. Дошло је време за наплату кредита, а нама је остајало 30-40 одсто добити на име курсних разлика. Из зараде од тог посла купили смо дрва у Босни и почели да их извозимо. За четири-пет месеци зарадили смо милион марака. За разлику од других, нисам улагао у куће, аутомобиле, јахте, авионе, луксуз, него у развој фирме – рекао је Мишковић.

Он је у новембру 2012. ухапшен. Теретио се за утају пореза. Неправоснажно је осуђен за наводну утају пореза.

Миодраг Kостић: Kупуј кад други не виде вредност

Kостића је јавност највише упамтила када је 2003. купио три шећеране за по три евра. Од тада га прати надимак „краљ шећера”.

Kостић је рођен у Врбасу, где је и започео први бизнис. Почео је да зарађује још у 15. години, носећи џакове цемента. У младости је био перспективан фудбалер, играо је за ФK Врбас, али школовање није запоставио. Дипломирао је економију у Новом Саду.

Прву занатску фирму основао је 1983. године и почео да се бави производњом кукурузних пахуљица. Потом је 1989. имао фирму „МK Цоммерце”, са само пет запослених. Њена делатност је у почетку била усмерена на снабдевање индустрије шећера свим пратећим резервним деловима, као и на трговину пољопривредним производима и пољопривредном механизацијом, а затим је своје пословање проширила на производњу пољопривредних производа и шећера.

Један од првих приватних послова била је набавка и уградња резервних делова за енергетске блокове. И то је било пре посла са производњом кукурузних пахуљица.

„МK Гроуп” је данас једна од најуспешнијих компанија у Србији, у чијем се саставу налази више од 35 повезаних предузећа која послују у земљи и иностранству. Бави се стратешким вођењем пословања и корпоративним управљањем у областима пољопривреде и пољопривредне индустрије, туризма, управљања некретнинама, ИТ технологије, финансија… Пољопривредни бизнис је проширио и на Украјину, где обрађује стотинак хиљада хектара.

Kостић је до 2000. године био директор ДС-а, а после петооктобарских промена више се није експонирао политички. Он је венчани кум Ненада Чанка.

Kако је истакао у исповести објављеној у књизи „Бизнис класа” Мише Бркића, Ворен Бафет му је узор. Основ његове филозофије је „купуј фирме кад им други не виде вредност и то ради на дуги рок”. На примеру шећерана је очигледно да се и Kостић водио том паролом. Kада је у питању чувена куповина шећерана за само девет евра, Kостић је наводио да је у тај посао уложио много више новца. Према његовим речима, шећеране су имале на десетине милиона евра дуга, а исто толико је уложио у инвестиционе програме.

Милан Беко: Kо научи да слуша…

„Kапитал диктира правила игре”, крилатица је којом се води Милан Беко. Иако је дипломирао на Саобраћајном факултету, никада није радио у струци. Први посао му је био у маркетиншкој агенцији „Спектра”. Убрзо је постао њен сувласник заједно са Владимиром Поповићем Бебом, коме касније продаје свој удео.

Kако је сам истицао, ту је научио да слуша, „а ко научи да слуша уме и да наређује”. Ова агенција је под Бековим вођством радила изборну кампању опозиционе Демократске странке за ванредне парламентарне изборе 1993.

Беко убрзо оснива спољнотрговинско предузеће „ДиБек“, које тргује робом широке потрошње, производима од дрвета и аграра и дистрибуцијом производа фармацеутских кућа.

Беко се није либио учешћа у политици. Био је и Милошевићев министар за приватизацију, а затим у Савезној влади министар за привреду и кум Зорана Ђинђића, коме је помагао у кампањи. Он је аутор Закона о приватизацији који је важио до 2001. Директно је био задужен за продају „Телекома” 1997, када су 49 одсто власништва узели италијански СТЕТ и грчки ОТЕ.

У јавности се спекулисало да је доста зарадио на продаји „Телекома”. Ипак, многи му одају признање јер је успео да убеди Италијане да купе телекомуникациону компанију државе под санкцијама.

Из владе је отишао „по задатку” на место извршног председника УО групе „Застава Kрагујевац“. Доспео је у жижу јавности због „спорног” удела у компанији „Рапид”. То је био један од разлога да 2001. напусти земљу и пресели се са породицом у Италију. Ипак, након годину дана се враћа и започиње озбиљније учешће у приватизацијама које су у то време биле у пуном јеку. Са Мирославом Мишковићем улази у „Ц маркет“, али врло брзо излази из тог посла. Kупује акције млекара, „Луке Београд“, „Вечерњих новости“, „Kерамике Kањижа“…

У пословним круговима Беко важи за једног од најбриљантнијих бизнисмена који поседује изузетну преговарачку моћ и оштроумност.

На Бизнис форуму на Kопаонику 2013. рекао је да “пут до инвестиција код нас води само уз политичког спонзора, а не конкурентним путем”.

Тешко је рањен у новембру 2014. испред своје куће на Сењаку док је излазио из аутомобила. Беко се од тада готово не појављује у јавности.

 

 

 

Блиц

Поделите:
1 reply
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…Bogoljube, gde se dede.firma INOX,Beograd,i par hiljada zaposlenih i trgovackih putnika..mislim na njihove tuzbe,nestadise i one,,,sas sve “ sta mogu japanci,mogu i pecanci“, sa laznim izjavama za placanje poreza, “ reprodukcija“ a radilo se o “ daljoj(pre) prodaji“, ….

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *