Кад синови Фрање и Алије ударе један на другог – обојица су у праву

Поделите:

Стари Туђман и стари Изетбеговић се нису међусобно подносили, па се анимозитет преноси на синове. Биће јако занимљиво да се ова полемика настави, указују хроничари, јер су и Бакир Изетбеговић и Мирослав Туђман као најпоузданији људи код својих очева били ангажовани у најосетљивијим стварима у обавештајно-безбедносном сектору.

Синови Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића отворили су ормаре и на светло дана изнели истине о очевима оног другог.

Тако је Мирослав Туђман рекао да ово што се сад догађа у Европи догађало се у БиХ деведесетих година прошлог века и да је то би зачетак данашњег исламског тероризма, а да су муџахедини долазили на позив Алије Изетбеговића. С друге стране, Бакир Изетбеговић је реаговао констатацијом да је током протеклог рата злочина било на свим странама, али да се, злочини муџахедина, који су били индивидуални, не могу поредити са удруженим злочиначким подухватом који је фактички предводио Фрањо Туђман.

Зашто Марку Милошевићу не трну зуби

Кад се овако укрсте верзије истина синова непосредних актера, фали још само Марко Милошевић, па да у коначном стању добијемо историју из прве руке.

„Пре 20 година у Сарајеву је магазин ’Дани‘ имао тему које се звала ’Синови очева нације‘ и била су три текста о Мирославу Туђману, Бакиру Изетбеговићу и Марку Милошевићу. Занимљиво је да је Бакир имао најнижи политички профил условно речено јер је као архитекта радио нешто у Заводу за изградњу Сарајева док су на неки начин у јавном животу Србије, односно Хрватске, и Марко и Мирослав били присутни. Развој историје је такав да је заправо једини који је у правом смислу по неком скоро сиријско-корејском рецепту наследио свог оца и на челу странке и унутар председништва као бошњачки члан Бакир Изетбеговић“, сећа се за Спутњик писац Мухарем Баздуљ. 

Што се тиче полемике Мирослава Туђмана и Бакира Изетбеговића, наставља Баздуљ, присетио сам се чувене библијске слике где кажу „кад очеви једу кисело грожђе после синовима трну зуби“.

„Тај сукоб данас има потпуно другу конотацију зато што Бакир Изетбеговић има стварну политичку моћ док Мирослав Туђман наступа из перспективе неког квазинаучника, али то има везе са оним што је у интервјуима Алија Изетбеговић говорио да са Милошевићем можеш да причаш онако као човек са човеком, а да је Туђман увек, као оне његове чувене слике у адмиралским униформама, имао слику себе као неке историјске личности изван и изнад свакодневнице“, подсећа Баздуљ.

Рекао бих, додаје са друге стране професор Ненад Кецмановић, да су обојица синова у праву.

„Отац Алија је заиста довео муџахедине у Босну и они нису променили однос снага на фронту и због тога данас многи Бошњаци критикују Изетбеговића да је њихов долазак компромитовао бошњачку борбу која није била исламско-терористичка. Међутим, циљ довођења муџахедина у Босну био је друге врсте и више је био везан за послератни период него за ратни. Старом Изетбеговићу је крајњи циљ била реисламизација Бошњака, а муџахедини су били потребни као нека врста квасца јер су сами Бошњаци, у то време муслимани са великим ’М‘, важили за најсекуларније у свету и заступнике такозваног умереног ислама“, указује Кецмановић.

Из таквог корпуса није било могуће извести ту реисламизацију о којој је Алија сањао, додаје професор, и зато су после рата од њега сви од реда добили бошњачко држављанство и наставили да делују у очекиваном жељеном правцу, па зато сад тамо имамо врло снажан тај вехабијски покрет.

„Очекујем да ће Хрвати у наредном периоду вршити притисак по тој линији у садејству са Немачком и Аустријом и инсистирати на вехабизму на Маочи, Бочињи, стварању тог терористичког моста, да тако кажем, између Блиског истока и Европе, Немачке пре свега“, истиче Кецмановић.

Опет с друге стране, истиче Кецмановић, стоји и ово што је Бакир Изетбеговић одговорио да је стари Туђман заиста дао директно наређење за десетковање Срба у „Олуји“ о чему постоји магнетограм са његовог састанка са генералима на Брионима који је Стјепан Месић доставио суду у Хагу.

Дајте још, само причајте, причајте

Између Алије и Фрање је, сматра Мухарем Баздуљ, постојала једна врста напетости унутар људског односа и чини се да се сукоб између Мирослава и Бакира у неком смислу може можда сматрати наставком тих очевих односа нарочито што се тематски ова њихова размена заиста базира на тој контроверзи која је постојала деведесетих година прошлог века.

„Дакле, да, исламски ратници муџахедини су из неке врсте панрелигијске, панисламске солидарности долазили, али је такође очито да они, то сви знамо, нису долазили преко Србије, да се нису спуштали хеликоптерским десантом, они су пролазили преко Хрватске. Ту сад постоје разна тумачења као и у случају иранског оружја, што је говори Питер Галбрајт, да су они свесно затворили једно око“, напомиње Баздуљ.

Не бих сад, додаје овај писац, улазио у оне потпуно радикалне теорије завере да је то био неки да тако кажем Туђманов пројекат да се босански муслимани прикажу радикалнијим него што јесу, али та прича је, сматра Баздуљ, остала помало онако као тамна мрља и сад у овој конкретно ситуацији она се користи у врло конкретном дневно-политичком моменту.

„Наиме, он се тиче унутрашње босанско-херцеговачке ситуације и промене изборног закона коју је предложио ХДЗ. Ових дана је била годишњица оснивања Херцег-Босне као хрватске парадржаве унутар БиХ још док је рат трајао и Драган Човић и већина хрватских лидера сада излазе с тезом да су Вашингтонски споразум и стварање Федерације на неки начин били грешке, јер ето, да су били само мало упорнији, могли су да је имају на начин на који постоји Република Српска“, подвлачи Баздуљ за Спутњик.

Стари Туђман и стари Изетбеговић нису се међусобно подносили, сагласан је и Ненад Кецмановић и мисли да се тај анимозитет преноси на синове. Туђмана је, указује Кецмановић, Алија нервирао јер није прихватао ону улогу коју су босански муслимани имали у време Павелића, да буде баш дословно хрватско цвеће и беспоговорно поштују тај ауторитет старијег брата.

Биће јако занимљиво да се ова полемика настави, сматра професор Кецмановић, јер су и Бакир Изетбеговић и Мирослав Туђман као најпоузданији људи код својих очева били ангажовани у најосетљивијим стварима у обавештајно-безбедносном сектору.

„Мислим да су они по тој линији морали да буду у току и после рата и у директној комуникацији и биће занимљиво ако у даљој полемици потегну нешто од тога јер би ту могли да сазнамо неке ствари које су непознате или мање познате него што је ово остало о чему смо говорили“, закључује Кецмановић.

Чини ми се, наглашава Мухарем Баздуљ, да ова сва сад присећања на деведесете, изван ове неке потпуно естрадне варијанте, суштински имају сврху да се развеже чвор који постоји данас у БиХ и тиче се првенствено односа Бошњака и Хрвата у Федерацији, односно хоће ли се више ићи у правцу трећег ентитета или не, па се то користи у дневнополитичким сукобима.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *