Насловна Актуелно Мр Данијел Игрец: Србија на прагу вреле политичке јесени

Мр Данијел Игрец: Србија на прагу вреле политичке јесени

685
2
ПОДЕЛИ

Сезона годишњих одмора полако се приближава крају. Многи се враћају са летњег предаха па тако и представници народа који су вреле дане проводили на обалама Јадранског, Јонског, Црног или неког другог мора. Лето одлази, јесен долази. Судећи према порукама које нам стижу од наших западних „пријатеља“, а које су ових дана преплавиле насловне стране штампаних и електронских медија Србији предстоји поприлично врела јесен.

Пред државним врхом ће се, поред свима познатог „услова свих услова“, признања Косова као улазне карте за ЕУ, наћи и питање српско-руских односа. Запад нам је спремио пакет врућих мера које морамо да усвојимо ако хоћемо да наставимо свој „европски пут“. Пут којем се, узгред речено, не назире скорији крај (ако, када је Србија у питању, тај крај уопште и постоји). Јер како је једном приликом Холбрук рекао Милошевићу: „Ми ћемо увек имати захтеве према Србији“. Тај западни списак услова које Србија треба да испуни је бесконачан.

Но, углавном. Наши европски партнери сада желе да Београд заоштри односе са Москвом и Пекингом. Да српско-руској и српско-кинеској стратешкој сарадњи дође крај. И то заувек.

Србија се већ дуже времена налази на мети западних критика због чињенице да је у последњих неколико година ојачала привредну, безбедносну и енергетску сарадњу са Москвом и Пекингом. Споразум о слободној трговини са Русијом, повећана трговинска и економска сарадња са Кином, статус посматрача у ОДКБ, учешће у капиталним инфраструктурним пројектима Пекинга, долазак руских и кинеских инвестиција у енергетски, саобраћајни, индустријски и пољопривредни сектор, војне вежбе са Москвом, развијање коректних економских и финансијских односа са Индијом, … све су то ствари због којих се атлантисти на Западу презнојавају јер стрепе од губитка својих позиција на Балкану и стратешке контроле над Србијом као кључном државом региона.

Повећање кинеских улагања у српску привреду и отварање највеће регионалне подружнице Кинеске народне банке у Београду бриселска бирократија дочекала је на нож. Њени званичници су брже – боље пожурили да оптуже Пекинг како подстиче корупцију у Србији, против које се ЕУ годинама тако „одлучно“ бори. А плодове те „одлучне“ борбе можемо да видимо на сваком кораку; од сумњивих субвенција „Фијату” и нетранспарентних пореских олакшица које је овај европски произвођач аутомобила добио у Србији, преко пљачкашких приватизација које су вршене по „европским стандардима“, остављајући за собом реку обесправљених радника, па све до погубне царинске либерализације коју нам заповеда Споразум о стабилизацији и придруживању, а због које је угашено преко 150.000 пољопривредних газдинстава.

Међу европским званичницима још се није слегла прашина због вести да је долазак руских МИГ-ова у Србију само питање времена, а у бриселским кулоарима већ влада нова паника због могућности да Београд и Москва отпочну званичне преговоре о испоруци савременог руског противваздушног система С-300.

Продубљивање српско-руске безбедносне сарадње упалило је црвени аларм у ЕУ која је одлучила да почетком јесени крене у свеобухватну офанзиву на Србију како би се заштитила „европска безбедност“ од „деструктивног руског утицаја“. Интересантно је да Бриселу не смета јачање војних и логистичких капацитета НАТО-а на територији држава чланица и негативни утицај насилне НАТО-изације Европе на безбедност Старог континента. Размештање противракетног НАТО штита у Пољској и Румунији може, укрупњивање НАТО трупа у прибалтичким државама може, милитаризација Црне Горе може, јер је то, како нам кажу из ЕУ, ствар „суверене државне одлуке“. Зашто онда безбедносна сарадња са Русијом не може да буде то исто – легитимна и суверена одлука државе Србије?

Напетост у атлантистичким редовима на Западу је велика. Звер америчке „дубоке државе“ најагресивнија је када зна да јој се ближи крај. Зато чини све да сачува свој утицај на Балкану и „пацификује“ Србију у складу са антируском парадигом. Наша држава нашла се поново у фокусу агресивне западне реторике и захтева да Београд своју спољну политику усклади са „принципима ЕУ“.

Како би што више удаљила Москву и Београд вашингтонско-бриселска машинерија ће у наредном периоду да интензивира притисак на Србију, користећи преговарачки процес и методу „штапа и шаргарепе“. Поруке које нам ових дана стижу са Запада су јасна увертира у нове бриселске ултиматуме. Просто се не зна ко је гласнији ових дана: да ли бивши амбасадор САД, Камерон Мантер, који упозорава на „опасност од растућег руско-кинеског утицаја у Србији“ и позива Белу кућу да оснажи своје присуство на Балкану, да ли амерички сенатор Рон Џонсон који захтева да Београд ускрати дипломатски имунитет Руско-српском хуманитарном центру у Нишу јер би његов „повлашћени“ статус тобоже негативно утицао на домаћу привреду и успорио долазак страних инвестиција. У помоћ им је притрчао и антисрпски институт за друштвена истраживања са седиштем у Љубљани, ИФИМЕС, који је „националистичку и аутократску власт у Србији оптужио за дестабилизацију региона“.

Брисел у оквиру поглавља 35 већ увелико инсистира да Београд што пре постигне пуну нормализацију односа са Приштином (читај: улазак тзв. Косова у УН). Сваки даљи уступак Албанцима у погледу међународне афирмације косовске независности представљао би додатан ексер у ковчег Резолуције 12 44 и прети не само да опасно сузи маневарски простор Русије за дипломатско деловање у Савету безбедности већ у питање доводи и досадашњу принципијелну подршку Москве територијалном интегритету Србије.

На прошлонедељном заседању Европског парламента чули су се гласови америчких вазалчића Летоније, Литваније и Естоније да њихове владе неће подржати европске интеграције оних земаља које „одржавају активну војну кооперацију са Русијом“. Ове „патуљак-државе“ индиректно су поручиле Србији да јој нема места у ЕУ све док у потпуности не обустави сарадњу са Русијом на свим пољима, што би подразумевало и губитак статуса државе-посматрача у ОДКБ-ју. Не можемо, а да не поменемо и изјаву пољских званичника да су државе кандидати за ЕУ у обавези да своју спољну, безбедносну и одбрамбену политику ускладе са политиком Брисела. Још једна јасна порука Србији шта може да очекује од преговора у оквиру поглавља 31, које се бави овим подручјем. Ништа друго до ултиматум ЕУ који ће ићи чак тако далеко да се од Београда затражи не само уздржаност када је у питању дипломатски статус за РСХЦ у Нишу већ и стављање катанца на његову капију.

И када су у питању економски односи Брисел је припремио инструментариј за уцењивање. ЕУ ће тако у оквиру поглавља 29 о царинској унији захтевати јасну опредељеност Београда за слободно тржиште и јединствену царинску тарифу; другим речима, од нас ће бити тражено да укинемо Споразум о слободној трговини са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, а угрожене ће бити и наше перспективе развоја спољнотрговинских односа са Индијом и Кином.

У очи боде чињеница да се Запад спрема да настави координисану и орекстрирану антирсуку кампању у региону. На делу је агресивна пропаганда уперена у дискредитацију Москве и елиминацију њеног утицаја са Балкана. Она се поред Црне Горе и Хрватске већ увелико врши и у Македонији, држави која је следећа на списку жртава НАТО машинерије. Поруке проалбанске власти у Скопљу одишу русо-и србофобијом, оне су пуне оптужби на рачун Москве чија политика се представља као највећи безбедносни ризик у региону. Али и на рачун Београда који у очима западних марионета важи за „руско шпијунско легло“ у овом делу Европе.

У ту сврху је и покренута обавештајно-субверзивна активност западних структура у Македонији због које је пре неколико дана дошло до повлачења српских дипломата из Скопља. О њеној правој природи довољно говори чињеница да иза њене организације стоји (ко други него) амерички амбасадор Џес Бејли; онај који је био активни учесник прошлогодишњег пуча против турског председника Ердогана.

У околностима када се налази под рафалном паљбом од страних центара моћи који теже да над њом зацементирају свој колонијални поредак Србија не сме да повлачи потезе који би пружали легитимитет тим насртајима. Ако Брисел и Америка од нас траже раскид споразума о положају и привилегијама РСХЦ у Нишу наше није да се том захтеву повинујемо. Напротив, наше је да демонстрирамо своју самосталност у одлучивању, своју бригу о националним интересима и на крају крајева своју приврженост поштовању међународних принципа и обавеза. Због чега смо представницима Европске граничне и обалске страже (ФРОНТЕКС) могли да пружимо дипломатски статус а то исто већ пет година не чинимо када је у питању центар у Нишу?

Имунитет би руском особљу као и самом центру пружио пуну оперативност и оснажио његову ефикасност у раду, а сложићемо се да је даљи опстанак једног таквог центра који вишеструко доприноси безбедности грађана и пружа помоћ у приликама елементарних непогода итекако у стратешком државном и националном интересу српске државе. А када нам неки амерички сенатор, амбасадор или трећеразредни службеник Стејт департмента убудуће поново сугерише укидање РСХЦ наше је да му одговоримо: „Када, господо, планирате да затворите Бондстил? Време је.“

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

2 КОМЕНТАРА

  1. NATO was bombing Serbia,and killing its citizens. A lot of children,women and oldmen were killed. NATO has had opened the WAR against Serbia. Now NATO says we are your friends,but Russia is bad.Its like Nazi has burned serbian village down, bur partizans try to save it. Next time gemans come and say partisans are bad/ Funny! Do not remember who has been killing your people.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде