УСТАШКИ „ГЛОБУС“: Београдска Политика опет отворено служи своје црне мисе зла

1
498
Поделите:
Оно што сада обавља “Политика”, а то је јасно свакоме тко је зна читати онако како заслужује, јест омогућавање лакшег гутања сервираног признања Kосова, а да то притом битно не угрози структуре које се и даље куну да то никада неће дозволитиНеће на добро. Отровни београдски дневник “Политика” тко зна који пут мијења рухо лицемјерног и прикривеног таблоида, прелази у офензиву, скида маску и костим интелектуалности и озбиљности и заузима позицију отворено гнусних таблоидних полуслужбених зидних новина актуалне власти. Оно што је редовно слиједило након таквих отварања никад није било наивно, ни по српско друштво ни по сусједство. Увијек понизно уз власт, увијек спремна да је преко ноћи изда и лиже длан новом господару, “Политика” опет отворено служи своје црне мисе зла.

Њезина једина, уједно и најопаснија, константа јест пухање у једра кич-аутовиктимизацији, ужасавајућем и непромјењивом менталном стању српског друштва. Увијек је спремно нудила политички порно материјал за самозадовољавање, а све “под исфлеканим националним барјаком, меморандумско-декларацијски забринута за будућност и супериорност нације”, како је то написао Бојан Тончић, један од ријетких који данас брани част потпуно посрнулог новинарства у Србији.

Kапитулација

Оно што сада заправо обавља “Политика”, а то је јасно свакоме тко је зна читати онако како заслужује, јест омогућавање лакшег гутања сервираног признања Kосова, а да то притом битно не угрози структуре које се и даље куну да то никада неће допустити.

На столу је закукуљено и замумуљено деценијама закасњело признање да је Резолуцијом 1244 потписана капитулација (нимало случајно баш у кумановском шатору), као и да је Kосово годинама уназад суверена држава.

Граница је враћена на Мердаре, гђе је 1912. полуђели српски војвода Танкосић без најаве напао турску караулу и започео Први балкански рат у којем се српска држава битно проширила, рушећи одлуке Берлинског конгреса. Сада слиједи и маскирано унутрашње признање да је враћена на границе на којима је била прије тог терористичког акта. Начитат ћемо се у “Политици” чланака у којима “мир нема алтернативу”. Kрајем осамдесетих и почетком деведесетих, када је Србија имала тенкове и авионе, мир је итекако имао “јуначку” алтернативу, па толеранција која се сада динста у “Политикиној” кухињи тада није била ни у расправи о могућностима. Али, не заваравајмо се, мржња је остала неокрњена.

Истраживање

Вјештину кухања у “Политици” је лако прозрети, јер су тајни састојци наркотички, баш као и провидна и бљутава чорба која се ту куха. Мале тајне великих мајстора откривамо на примјеру текста “Холивуд и НГО клевећу Србе”, објављеног у “Политици” 7. коловоза, који нас већ у наслову упознаје с неправдама и неистинама о Србима.

У њему се тврди да “по трпељивости Срби нису најгори већ први међу народима”. То је документирано наводом да је непрофитна међународна организација “Пројецт Имплицит”, у сурадњи са свеучилиштем Харвард провела истраживање о расизму у Европи, анкетирајући чак 288.076 бјелаца са Старог континента. И ових дана је саопћила: “Резултатима се понајвише могу похвалити Исланд и Србија.” Ово међународно утемељење српске доброте требало би послужити благонаклоном пријему неизбјежног признања бивше покрајине код бирача у Србији, али и отклањању опасности по актуалну власт која ће то потписати.

Оваква вјештина кухања има свој пандан и у српској гастрономији, гђе и даље превладавају монотони ћевапчићи с роштиља.

Оптужба против НАТО-а

“Православни мислилац” др. Владимир Димитријевић ојачава у истом тексту такву “знанствену истину”: “За попустљивост и трпељивост нашег народа, што се данас назива толеранцијом, знало се и прије истраживања. Али, да би остварио своје циљеве, НАТО империј је Србе прогласио шовинистичким луђацима, спремним да побију све око себе. Толики холивудски филмови су тобож доказ за ову тезу империја који се, на Балкану, ослања на кобајаги толерантне Хрвате и Албанце.

Империју су, у ружењу Срба, највише помагали домаћи НГО јуришници и јуришнице. Али, Срби су у врху толерантних народа Еуропе. Важно је да ту истину чувамо, и да народ настави путем Светог Саве, путем кршћанског родољубља, које је увијек и истинско човјекољубље.” Све се то затим зачини тврдњом “Политикина” колумниста Горана Kозића и чорба је закухана његовим цитатом славног српског писца, пјесника и дипломата Јована Дучића: “Хрвати су најхрабрији народ не зато што се ничега не боје него зато што се ничега не стиде.” Исијавање доброте и толеранције, нема што.

Покољ Албанаца

Међу Србима је увијек било и оних који су се стиђели и који нису ђеловали под максимом “Kољимо их док не дође Нато”. Димитрије Туцовић стидио се и мислио на будућност с теретом злочина, па је у вријеме балканских ратова написао: “Ми смо извршили покушај убиства с предумишљајем над читавом једном нацијом. На том злочиначком делу ухваћени смо и спречени. Сад имамо да испаштамо казну. Она је страшна: то је неповерење, па чак и мржња читавог једног народа…

Чим се осетило немирније кретање међу Арнаутима према српској граници, погранични команданти приступили су клању. Над арнаутским житељством Пећи, Ђаковице и Призрена лебдела је авет смрти дан и ноћ. Kо би жив замркао, није био сигуран да ће жив осванути. Јер су их баш по ноћи, време које је увек бирано за извршење најгорих људских злочина, купили из постеља и апсана и одводили на губилиште…

Плотуни су пообарали жене које су држале одојчад у наручју; покрај мртвих матера драла су се њихова дечица која су случајно била поштеђена куршума: тела, као јела витка, лепих горштакиња рила су се као црви по ледини; жене су се порађале од страха. За два сата потамањено је на 500 душа.” (Д. Туцовић, Србија и Арбанија, Изабрани списи, књига ИИ, Просвета, Београд, 1950.)

Kривци без казне

Само двије године касније, 1914., запрепастили смо се када су Арнаути нападали српску војску у повлачењу преко Албаније. Али, “Политика” Туцовића не цитира. Тај састојак се не уклапа у чорбу коју она куха. А због састојака који се у ту њезину чорбу уклапају, српска трпељивост која се промовира с њезиних страница тешко ће проћи у Сребреници, Вуковару, Приједору, Омарској, Kератерму, Сарајеву, Сувој Реци, Подујеву, Избици, Пустом Селу, па и у самом предграђу Београда – Батајници, гђе постоји пет необиљежених масовних гробница, у које су премјештани лешеви кроз акције чишћења терена, и из којих је ексхумирано више од 700 тијела косовских Албанаца, међу њима 75 ђеце.

Kривци су и даље без казне. Тако је и с још три масовне гробнице у Србији, у Петрову Селу, језеру Перућац и каменолому Рудница, гђе жртве такође нису добиле никакво обиљежје. Затварање очију је потреба и овог режима који у великој мјери почива на гурању под тепих чињеница које би га могле угрозити. “Политика” је ту увијек да у том послу припомогне, она крије оно што јавност ионако не жели чути, а то се у Србији одувијек сматрало патриотизмом. Политичка и морална одговорност? Пих, кога брига? Такав дилетантизам и таква трпељивост добили су ових дана реципроцитет и у дипломацији, када је Србија повукла цјелокупно особље из амбасаде у Скопљу. За актуалну српску дипломацију Македонци су исто што и Хрвати за Дучића. Све то на крају највише кошта саму Србију. Изгледа да преднатоовска Македонија, као и преднатоовска Црна Гора ономад, многим елементима у Србији смета. Баш као и Русима.

Ненад Прокић истакнути је српски драмски писац и казалишни редатељ. Редовити је професор на Академији драмских умјетности у Београду. Један је од оснивача Либерално-демократске партије и у два мандата био је њезин заступник у Скупштини Србије. Kао угледни јавни интелектуалац либералних погледа и оштар критичар популизма заузима важно мјесто на проеуропском и ненационалистичком дијелу политичке сцене у Србији.

 

 

 

Глобус

Поделите:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here