Будућност Србије припада старцима

4
226
Поделите:

Још са наступањем вишестраначја у Србији структура бирачког тела била је нарушена у корист старијих бирача. Осим те бројчане неравнотеже између млађих и старијих бирача постоји низ фактора који старије чине одлучујућим, пресудним фактором у избору власти.

Пре свега, то су поглавито нискообразовани гласачи. По последњем попису, у Србији скоро трећина становника старијих од 15 година нема више од основног образовања (веома често ни толико). Најчешће су то старији људи. Има их донекле са средњим, а знатно ређе са вишим и високим образовањем. У ствари, проблем и није толико у старости као таквој колико у нивоу необразованости и неписмености старих. Тачније, оно што одређује њихово опште, па и политичко, понашање и личне особине и није толико старост колико њихова нешколованост.

Пре свега, старији бирачи (отприлике преко 60 година) познати су као веома активни, дисциплиновани гласачи (да не кажем одговорни јер обично бирају погрешне опције). Познато је да се не само да се највише одазивају гласању, већ се и први појављују на биралиштима у раним јутарњим часовима као кад иду по хлеб, млеко и новине. За њих то није само право, већ и уживање, догађај, провод.

Геронтолошки је добро познато да су наши стари људи веома ригидни, нефлексибилни, инертни у својим животним навикама (тешко мењају лекара, продавца, киоск и омиљене новине, посланика…), несклони су иновацијама (рецимо техничким), чак и кад им је то пословна обавеза и кад им то олакшава и унапређује живот. Они ће некако прихватити мобилни телефон, а компјутер и интернет готово никако. То је један од разлога што их чини и мање или лоше информисаним (дезинформисаним), некритичним, подложним манипулацијама од стране медија у рукама и у служби актуелне власти јер не користе изворе информација на интернету који су неподложни или, барем, спадају у медије најмање подложни цензури власти и уједно најобјективније и најкритичније.

Затим, стари тешко мењају политичку партију или ширу опцију која је обично демагошко-популистичког типа са ауторитарним и харизматичним вођом на челу, за коју се вежу емоционално-некритички дугорочно или трајно без обзира на њене лоше резултате. Заправо, они нису у стању да критички и правовремено сагледају погрешан ток политике власти већ одустају тек након њеног очигледног и дуготрајног неуспеха, када је већ прекасно, када су драстично и лично “ударени по џепу”.

Стари нису у стању ни да препознају партију која заступа њихове интересе већ се опредељују на основу свог политичког (не)укуса и то тако да, како каже један естетичар, “кичлија увек непогрешиво изабере кич”. Стари, доминантно пореклом са села, интуитивно се везују за оне партије које “зраче” нечим руралним (и када га оне саме декларативно не истичу). Они често избегавају и не воле оне политичаре у чијем држању њихов сензибилитет препознаје нешто урбано, отмено, господствено, већ њиховом афинитету више одговарају они у чијем физичком изгледу, држању, понашању, пикантеријама из приватног живота, изјавама, непознавању страних језика, чак и онда када их политичка функција на то обавезује (председник државе, министар спољних послова), инстинктивно препознају нешто своје, рурално. Њима су спремни и да опросте и по коју аферу у медијима, а овима другима да исконструишу, “напакују” и кад је немају.

Ако се, међутим, ради о омиљеном политичару солиднијег образовања којим одудара од руралног духа онда он тај свој “недостатак” мора да оправда или надокнади својом ауторитарношћу, залагањем за “чврсту руку” и “завођење реда”, “хапшење лопова”, за строга, прека и брза решења (за правду цара Душана).

Најстарији бирачи показују и тврдоглаву и дирљиво великодушну стрпљивост према власти јер, по њиховој логици, ништа не може “преко ноћи”, а та “ноћ” зна да потраје и два мандата, ако не и више. Такође, традиционално навикнути на животну муку и раније репресивне режиме и још увек памтећи рат и глад они имају скромна материјална очекивања од живота, па тиме и од власти. Познато је њихово задовољство и захвалност када од власти добију неку ванредну и минималну новчану милост (пред Нову годину, празник) или новчану надокнаду која иде уз кућну негу, социјалну помоћ – “чути, могли су и ово да не дају!” што говори о њиховом поданичком менталитету.

Поред тога што, наизглед парадоксално, имамо активну старост (по оној народној “глуп и штетан, а вредан”) имамо, нажалост, и пасивну младост. За разлику од старих млади су не само апатични, већ и равнодушни, политички неодлучни, неопредељени, животно и политички неодговорни, незрели и дезоријентисани (поготову најмлађи који се тек регрутују у бирачко тело) како због разочараности у опште и политичко стање у земљи, тако и политичке неинформисаности и неизграђеног политичког става, али и непрегледно разноврсне и збуњујуће политичке понуде. Млади не само што су мање спремни да учествују у гласању, већ се и све мање рађају што се значајно осећа. Осим тога, добар део њих, највећма високообразованих, напустио је земљу. Они обично имају формално право гласа, али га ретко користе будући да то захтева одлазак у одређену амбасаду, утрошак извесне енергије и новца. Што је најважније, зашто би се бринули о судбини земље од које су дигли руке и од које су побегли главом без обзира кад су за то недовољно заинтересовани и они који су остали у земљи.

Због поментуог одлива мозгова удео образованих (потенцијално критичних гласача) у општој структури становништва се веома споро увећава (тренутно не прелази 15-так %), и то у земљи са толико државних и приватних универзитета која има хиперпродукцију високообразованих младих људи и која сваке године има онолико уписних места на факултетима колико се годишње деце роди – 60.000. Уместо свега тога, увећава се удео старих. Све док је тако у Србији ће се тешко формирати једна “критична маса” критичног јавног мњена која би својим притиском и утицајем на политику “подмазала” или убрзала механизам сменљивости, одговорности, ефикасности и услужности власти, као и транспарентности њеног деловања што су све услови за елементарни друштвени напредак и настанак демократског друштва благостања у коме вреди живети.

 

 

Жика Симић

 

Грађанин.рс

Поделите:

4 COMMENTS

  1. Ovaj gospodin (Živojin Simić) svašta je ovde nalupetao! (doduše, čini se da je to samo od nekuda prepisao, prekopirao) Srbiju (svakako) ne mogu „kroijiti“ niti „kreirati“(odnosno odlučivati) oni koji ne žive u njoj, već oni koji su ostali, koji žive u Srbiji, i to (da je uređuju) po „svojoj meri“ i želji! Šta (uopšte) može birač (glasač) da učini nakon „prebrojavanja glasova“? „Nije važno ko je koliko sakupio glasova, nego je važno ko broji glasove“ – to je (valjda) odavna poznato! Šta može glasač da učini ako Toma majmun „pronađe“ još jedni vreću glasačkih listića „negde“ i „od nekud“? To znači da je glasanje formalno a demokratija lažna, a pravosudni sistem lopovski (kao što je i Ustavni sud – lopovi! Prema tome, po svemu sudeći, a to znači da sudeći po političarima kao što su Toma majmun, njegova majmunica Dragica i naravno Ustavnom sudu kao vrhunska državna institucija (koja je isto lopovska) budućnost Srbije pripada šiptarima, oni znaju za to, i na tome su intezivno radili (i rade) čitav dvadesteti vek i nastavljaju ka tom cilju i u ovom XXI veku!

    • Hm,hmm…znaju to Siptari,pa su. Jos od 1946 godine,drzali monopol, na cepanje i testerisanja drva,istovar uglja, u Beogradu, a u skupstini,zimi je prekidana sednica..“ Molimo,poslanike sa Kosova,da inapuste sednicu i izadju,stigao je ugalj za skupstinu“

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here