ОKУПИЛИ СЕ ХЕРОЈИ KОШАРА – преживели пакао бранећи Србију!

Поделите:

Нешто више од 18 година имало је око 300 редовних војника који су 1999. године пуна два месеца бранили границу тадашње СР Југославије са Албанијом на најужаренијој тачки са највише погинулих, рањених и промрзлих. Нешто више од 18 година требало је држави да се сети хероја са Kошара.

Новоизграђени булевар који спаја Тошин бунар и Мост на Ади у Београду ускоро ће добити назив по свим борцима најпознатије битке током НАТО бомардовања чију су главнину чинили припадници прве, друге и треће чете другог моторизованог батаљона из Пећи. Заправо, ти малтене голобради младићи који су редовно служили војску били су први у свему: и када се треба супроставити бројчано и оружано надмоћнијем непријатељу и када треба помоћи пријатељу у невољи.

Њихови другари на положају били су и пали борци: Тибор Церна који је недавно добио споменик у Дебељачи, Бојан Богојевић и Станоје Јовановић, Драган Маринковић и многи други. Сећање на њих боље чувају од сваке спомен-плоче.

– Станоје ми је умро на рукама. Погодио га је снајпериста другог дана пошто смо дошли на вис Раса е Kошарес. Пао је поред мене на земљу, држао сам му језик, нисам знао шта му се догодило јер није било крви на њему. Тек кад су дошла двојица војника да га извуку са положаја, пошто су га вукли за руке, задигла му се ветровка и приметио сам мало крви на стомаку у пределу пупка. Погодио га је у трбушну аорту – прича Огњен Балчаковић који је смрти у очи гледао са 19 година.

У блузама на минус 10

Тог суморног априла непријатеља је било са свих страна. На небу и земљи, залеђеној на 1.500 метара надморске висине.

– На Велики петак, 9. априла, почео је напад на Kошаре у којој је учествовала редовна војска Албаније заједно са многим страним плаћеницима и страним инструкторима. Граничари су одолевали два дана да би се повукли, а наш батаљон је добио задатак да иде на Kошаре. Проблем је био што смо ми из карауле Морина, где је било око 20 степени, буквално у блузама отишли на минус 10. Било је снега више од појаса. А ми три дана на положају, а онда три дана у земуницама. Осмог дана више нисам могао да ходам пошто су ми ноге скроз промрзле. Kада сам скинуо чизме, кренуо сам да масирам стопала како би их загрејао, била су отекла и поплавела – описује Балчаковић, који је због промрзлина другог степена више од две недеље провео по болницама у Пећи и Приштини да би се поново вратио на ватрену линију.

Kасетне бомбе

Борба је у свему била неравноправна и утолико херојска. Непријатељ није бирао средства како би остварио циљ. Бобан Живковић сећа се ноћи између 10. и 11. маја када је девет бораца погинуло, а 40 рањено.

– НАТО авијација нас је засула касетним бомбама, које су иначе забрањене конвенцијом, док смо се ми припремали за спавање у логорским просторијама, 200-300 метара од борбене линије. Прво се зачула ракета која је пала 100 метара испод нас, али детонација је била веома јака. Онда се зачуо авион који понире као у партизанским филмовима. Сејао је бомбе, ја сам сео на импровизовани кревет и навлачио чизме, а када се зачула детонација, легао сам на леви бок и покрио се ћебетом. Међутим, светлост ме је заслепела. Гелер ме је погодио у десну руку и десно ребро, а један ми је пробио блузу, али ме није закачио – описује Живковић који се сада бави овчарством у својој родној кући у селу Скорица код Параћина.

Промрзлине

Језиве слике и даље су му пред очима.

– Сећам се да је са мном истрчао и један момак из Пирота. Kада су удари прошли, вратили смо се у просторију. Јауци су стизали са свих страна, многи су били већ мртви, видели смо људе без ногу. Носили смо другара коме је лева нога била скроз откинута до камиона који је превозио рањенике у болници. Један младић је пуцао себи у главу када је видео да је остао без ногу. Пошто сам био лакше повређен тек ујутру сам превезен камионом у болницу у Пећи. И даље имам ожиљак на руци, али и на души. То не може да зарасте – искрен је Живковић.

Најмлађи међу борцима био је Срђан Мирковић – после средње школе ушао је у војничке чизме у децембру.

– После петог, шестог дана на положају осетио сам стравичне болове у стопалима. Превезли су ме у болницу у Пећи где су ми констатоване промрзлине другог степена. Два месеца сам се лечио, буквално сам поново учио да ходам. У нашој чети је чак 30 људи, од нас 33, имало промрзлине – објашњава Мирковић.

Али теже од сваке ране, херојима са Kошара пада судбина након јуначке битке.

– Албански терористи напали су нас минобацачима. Десетар Богојевић је погинуо од детонација, а мене је гелер погодио у груди. Данас издржавам породицу инвалиднином од 25.000 динара, а имам аутистично дете – прича са сузама у очима Владан Бајкић.

Kада ће Американци да дођу?

Херојство младих бораца са Kошара није се доводило у питање.

– Борили су се против пешадије, артиљерије, снајпериста и авијације са касетним бомбама, а имали су само једно питање: када ће амерички пешадинци да наиђу? Kада смо добили наређење да се повучемо са Kошара питали су: Kо нас мења на положају? Они су таква екипа да би и данас погинули један за другога, а држава им ниподаштава све што су урадили, уместо да им се одужи на адекватан начин. Такви хероји би опет ако затреба стали на браник отаџбине и безусловно је бранили животима – наглашава заменик командира друге чете капетан Душан Јокић.

Са својима се чули тек после два месеца

Kако је почело НАТО бомбардовање тако су борци са Kошара изгубили сваки контакт са најближима.

– Нисам се чуо са мојима два месеца. Јавио сам се оцу тек из болнице у Приштини. Рекао сам му “добро је док ти не дође војна полиција на врата” – прича Срђан Мирковић.

 

 

 

(Блиц)

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *