Даница Драшковић: Не признајемо да смо злочинци!

Поделите:

„Ишли смо у Словенију, Хрватску, Босну, па најзад на Косово. И шта смо урадили? Поражени свуда истерани смо из Словеније, Хрватске, из Босне и наравно и са Косова. Оставили смо крваве злочинацке трагове за собом који се сада откривају по Хашком трибуналу, на суђењима нашим политичким и војним командантима. Већ дванаест година развлачимо поразе, не признајемо да смо криви, да смо злочинци, агресори, да смо у туђе земље слали војску и криминалце, убијали, пљачкали, палили, рушили, силовали“, пише Даница Драшковић, супруга лидера СПО-а, Вука Драшковића. Без превише такта рекла је оно што велика већина Србије не жели да чује
У тренутку када је Србија огорчена двјема хашким пресудама, овај текст вјеројатно је актуалнији него икада, иако рођена Црногорка, Даница Драшковић, није по први пут јавно изнијела овакве „радикалне“ ставове. На политичку је сцену ступила прије свога супруга Вука Драшковића, а остала је запажена у давним просвједима против војвођанских аутономаша и протеста испред албанске амбасаде. Медији су писали и о догађају када је на равногорском пикнику кишобраном кренула тучи специјалце. Још 1996. године јавно је поручивала како Милошевићи нису заслужили ништа друго него да их народ разапне, а у вријеме најжешће националне еуфорије, 1993. године рекла је: „Ово је страшно, та лаж коју причају Добрица Ћосић и Слободан Милошевић, како ми не ратујемо у Босни, а знамо да је Сребреницу освојила југословенска војска која је кренула из Бајине Баште. Ми то знамо, јер имамо тамо људе који су то видели – 280 тенкова је било, а ватром су засипана сва околна муслиманска села док их нису претворили у крваву кашу“. Потом је устврдила и како је њен супруг, контроверзни Вук Драшковић, кум Војислава Шешеља познат по роману „Нож“ и по, уочи рата, отвореној четничкој идеологији, у својој Херцеговини бранио Муслимане који су тамо „жртва етничког чишћења“, а не Србе који су се у Херцеговини осрамотили. Једном приликом у интервјуу за Борбу рекла је и отприлике ово: „Жао ми је што нисам имала прилику да пљунем Аркану у лице када је парадирао Теразијама жедан крви српске омладине“. Тај дио интервјуа уредници Борбе одбили су објавити. У то вријеме, опет 1993. године, заједно је са супругом ухићена, те уредно премлаћивана држана мјесец и пол у затвору. Због покушаја атентата на њеног супруга (у једном је погинуо њен брат) води и особни рат против србијанских тајних служби. Текст Данице Драшковић који слиједи написан је још у рујну ове године за Нин и објављен на wеб страницама СПО-а. Иако је оно о чему говори увијек актуално, чини се да је ових дана њен текст актуалнији него икада …
„Не може са нама ништа милом већ само силом, поново је видела Европа и послала нам ултиматум. Или овако, или никако, каже Ангела Меркел и њена партија, што значи цела Европа а и Америка, узалуд се тешимо да то није тако. Јесте и биће, морамо испунити свих седам тачака из захтева за наставак преговора о чланству у ЕУ, а нарочито седми, који је нов, свеж, додат „већ познатим“ шест захтева, како каже наша влада. Он је додат сутрадан након посете Александа Вућића Немачкој и он је то покушао да спречи али није успео. Па наравно да није, доста је већ и Немцима и Енглезима и Американцима и нама грађанима ове јадне земље, тог врћења празних прича српских власти већ дванаест година после Милошевића, којег су морали бомбардовати да би престао терор над Албанцима на Косову, и тако, силом, заставили злочине и прогон, и он је потписао капитулацију.
После њега Ђинђића, Коштуницу, Тадића, нису бомбардовали да реше Косовски чвор и ако су они сви водили Милошевићеву политику и доносили одлуке какве би и он доносио да је остао на власти. Стрпљиво су чекали да се нешто промени и да Србија призна реалност на Косову коју је сама створила, али ништа се није мењало. Нова, једва дочекана напредњачка власт, која је пре избора обећала промене и те политике и зато добила пуну подршку Европе, пала је одмах на истом питању врдајући обећањима да ће испунити све што је претходна влада потписала и ништа више. А то више је тема и у Берлину и у Бриселу и сада нема погађања. Ако хоћете код нас и са нама у Европу, будите прво Европљани код вас.

Доста је било мржње, потпишите и ви сада уговор са Албанцима да сте суседи, људи, да ћете сарађивати и економски и политички цивилизовано, у миру. Не видим у том захтеву никакав проблем за Србију. Па ваљда то хоћемо, ваљда је доста сукоба, страдања, паљења царина, постављања балвана и барикада, убијања војника страних држава, ваљда нећемо још. Ратовали смо доста. Ишли смо у Словенију, Хрватску, Босну, па најзад на Косово. И шта смо урадили? Поражени свуда истерани смо из Словеније, Хрватске, из Босне и наравно и са Косова. Оставили смо крваве злочинацке трагове за собом који се сада откривају по Хашком трибуналу, на суђењима нашим политичким и војним командантима.

И шта сад? Већ дванаест година развлачимо поразе, не признајемо да смо криви, да смо злочинци, агресори, да смо у туђе земље слали војску и криминалце, убијали, пљачкали, палили, рушили, силовали.

Хоћемо да то продамо свету као патриотизам, одбрану народа и територија, али не иде. Сурова истина гробља на том путу од Книна, Вуковара, Сребренице, Сарајева до Косова, хладњаче пуне Албанских цивила по језерима Србије, полицијски полигони пуни сакривених пренетих са Косова лешева Албанаца, опљачкане банке, порушене куће, растурене породице, то су трагови наше срамоте који говоре на свим језицима света и јасно описују удружени злочинацки подухват, баш како су рекли хашки тужиоци.

Европа је у свему у праву, ми смо у свему криви и морамо прихватити не седам него и седамдесет седам захтева да нас приме у чланство и да будемо бар мало амнестирани за све сто шмо радили и урадили у задње две деценије. Седам тачака је седам сламки спаса за Србију, избављења и оздрављења, повратка у цивилизовани свет. Свих седам је у нашем интересу, ниједан није на штету ни народа ни државе.

Да спроведемо реформу правосуђа и борбу против корупције, па то ваљда сви желимо, не треба нико да нас тера.

Да казнимо оне који су напали Немачку амбасаду 2008 године, наравно да треба, то су нереформисане службе безбедности које су нападале и убијале и грађане Србије и морају се привести правди.

Како можемо негирати геноцид у Сребреници када је Влада Републике Српске на својој седници усвојила и оверила списак од 7800 побијених Муслимана у Сребреници по имену и презимену, и тиме прихватила почињени злочин као неспорно дело њене војске и политике

Да се повуку паралелне структуре власти са севера Косова. Па наравно да морају и треба одмах да се повуку, на то их обавезује Резолуција 1244 Уједињењх нација, у коју се кунемо свакодневно, тражимо да је сви поштују осим нас. По Резолуцији смо се обавезали још 1999. године да у року од само неколико дана повучемо са целог Косова сваку власт Србије, и војску и полицију и судове и локалну самоуправу, и нисмо то урадили. На северу Косова бира се паралелна локана власт и борави преко хиљаду припадника служби безбедности Србије које имају специјалне задатке. Да пале Јариња, праве барикаде, заједно са криминалцима шверцују робу, нафту, храну и шта све не.. Да организују терористичке акције којим застрашују, рањавају и чак убијају Србе по Косову, са циљем да провоцирају сукобе са Албанцима, да онемогуће мир.

Захтев да влада у Београду утиче на Србе са севера Косова да сарађују са Еулексом и Кфором, такође је прихватљив и лако спроводљив јер знамо сви да њима Београд диригује и политички и финансијски, па је лако променити налоге, они морају слушати или ће их променити.

Да ли ће ове захтеве прихватити нова власт Србије зависи да ли имамо српског Де Гола данас. Сумњам да имамо јер за то треба велика храброст, истински патриотизам и политичка далековидост, што је све имао Де Гол, а не верујем да има неки актуелни српски политичар.. Када су ме пријатељи питали у сличним ситуацијама свих ових година шта ће бити, увек сам им говорила да замисле шта је најгоре решење и одлука за народ и државу и то ће бити. И било је увек. Сада је најгора одлука да се не прихвате и не испуне захтеви Европе јер је то потпуно страдање и хазарски пут Србије. Тако ће и бити.“

Поделите:
56 replies
  1. Перагеније
    Перагеније says:

    ЧОВЕК се веже за реч – не нужно и жена. Из ње говори МРЖЊА према комуноусташи Милошевићу и њему сличнима. То је разумљиво. АЛИ мржња је БОЛЕСТ. Хладне главе ово вероватно не би рекла, или написала. А из прве руке ЗНАМ за њену храброст: када је Милошевић продао САО Крајину, Даница је стала испред Аркана да сачека избеглице – добијали су нешто хлеба и ћебади. Гомила оних који је нису послушали отишли су Аркану – и били ВЕЗИВАНИ (мушкарци) за стабла, на киши и ветру. А било је и горих понижења…

    Одговори
    • Перагеније
      Перагеније says:

      Ево ти сведочења, брате мој драги. Мука ми је и да причам, па само кратко: 1996. године срчану опну ми је водом напунио коксаки вирус (по некој теорији, вирус разасут током бомбардовања босанских Срба 1995. године, када су људи у САО Крајина одсечени). У кревету до мене лежао је извесни Ј. , „грађевинац“ из Шибеника. Посећивао га је, скоро свакодневно – ЗОМБИ. Леп човек, брка, смеђеплав. А говори као зомби. Сам је рекао да му лекари ништа нису нашли. И онда је причао мом цимеру Ј., ја ћутао и слушао и овде написао. (Само се сети како је ДРУГАРИЦА ПАРТИЗАНКА, Мирјана Марковић, говорила још те јесени 1995.: да је време да се избеглице – ВРАТЕ својим кућама.) Ништа ту није случајно – СВЕ је комуноусташа Цобе (како га јужњаци зову), одавно добио на папиру. Као и Садам – тако је и прошао.

      Одговори
      • Lune
        Lune says:

        Hm,hmm…nisu mogli da se „vrate“, razoruzao ih je, Rasa sa Romanije, i prosledio “ Miri partizanki“,..dobro je sve isplanirao,da Srbija,resi problem “ bele kuge“.. I “ proletarijata“, sitotinju,radnicku klasu.,nadnicare..

        Одговори
        • Перагеније
          Перагеније says:

          Хехе, Луне, опет си се збунија… Нису то били пролетери, штагод то било. Били су то обични, ТЕБИ МРСКИ, Срби, мучен свет којег су ТитА и усташе ОДАВНО испланирале – трећину побити (Јасеновац и слично), трећину покатоличити (као тебе – у чему је разлика комуниста и усташа?), и трећину иселити (као што се види). У Србији „пролетаријата“ није било до краја грађанског рата кад сте се завукли у Черчилов шупак… И тада је почео погром Срба којег ни нацисти нису успели да обаве.

          Одговори
          • Lune
            Lune says:

            Hm,hmm…bile su to izbeglice,i moje porodice deo…“ Bez kuce,radne knjizice“, da,kuluce,pabirce…sluze..za koricu hleba,i obaraju kao takvi nadnice da bi jeli,a profit obaranjem nadnica bio veci z!!! Telazi o Titu,mozes da setas kao “ miska“..“ Da se „vlasi u RS ne dosete“… Zato i negujete te price,opstanak na vlasti,bilo je tonasilno..ne titovsko pravljenje,proletarijata,da nemaju nista,osim radne snage i uma “ na birou“,.
            http://peragenije

    • Перагеније
      Перагеније says:

      МОЖДА је остало недоречено: Арканови пацови ВЕЗИВАЛУ СУ НАШЕ ИЗБЕГЛИЦЕ из, тѕв., Хрватске. А неке су терали да носе мокре каменчуге, а богами трпели и батине ако их испусте… У свим тим причама има и маште. Али ово што сам пренео је непосредно сведочење, тако ми Бог помогао.

      Одговори
  2. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Ova pizda Danica (Dana) Drašković (žena Vuka Draškovića) izrekla toliko gadosti na računa Srba da je to teško i saslušati a kamoli poverovati! Ali u redu, možad tu ima i neke istine, nisu ni svi Srbi beli anđeli, ima i među njima i sotona i đavola raznih monstruma i svakakvih veštica, a ona jedna od njih! Ali ipak, (u proseku) među Srbima ima više „belih anđela“ nego tih crnih đavola i veštica u koje ona i njen Vuk spadaju. To je nešto što narod izdvaja i karakteriše od drugih naroda i njihove zverske naravi, jer „.. čovek je (ipak) još uvek zver, samo ta zver ume da misli, a zver što misliti može? Tvoj antipod je postao o svevišnji Bože…“

    Одговори
  3. Драган
    Драган says:

    Miodrag Tomć Stublinski
    7. август 2015. у 15:58

    VUK U JAGNJEĆOJ KOŽI
    De te fabula narratur !
    Na antikomunističim demonstracijama 1968. Vuk Drašković je igrao
    kozaračko kolo. Revnosni član Komunističke partije postao je sekretar
    Miki Špiljaku, potom je „crvena mušica“ stigla u TANJUG i kao komunistički
    špijun u Južnoafričku uniju. Kad je njegova voljena Kompartija preminula
    pokrao joj je ukopninu sa grudi i krenuo u književni popilizam. Malčice
    srbovao u „Nožu“ pa još malo u „Molitvi“ a onda se u novoudbaškoj tajnoj
    sobi zakleo Miloševiću da će mu biti verna i odana „opozicija“ Četnik početnik
    je preko petokrake zakačio četničku kokardu, od Titove slike napravio obrtaljku
    pa je sa one druge strane zalepio Čiča-Dražinu sliku. Naprasno se zaljubio u
    monarhiju da bi se kod spomenika Karađorđu narugao princu Aleksandru
    Karađorđeviću jer ga je sačekao sa upaljenim svećama kao da je bio parastos
    a ne doček, božemeprosti.Uz Miloševićevu pomoć brzo se oslobodio Šešelja,
    Mirka Jovića, pokreta „Sava“, prisvojio „četnike“ vodajući, po Srbiji, na povocu,
    Dražinog sina Branka a potom i unuka Vojislava.
    Iščekujući raspad Jugoslavije kao ozebao sunce, sekao je ruke, do lakata,
    svim Muslimanima koji podignu zeleni barjak. Iscenirao „9. mart“ i kojekakve
    „vidovdanske sabore“ od naivnih, ojađenih, izgubljenih i ozlojeđenih Srba patriota.
    Rezultat Draškovićevog lažnog opozicionarstva su stotine prebijenih mladića i
    devojaka,i smrt nekoliko mladih ljudi i policajaca .i dva tri lažna samoubistva iz
    zasede. Za to vreme Vuk se iz Mirijeva seli u „citadelu“ na Topčideru koju iznutra
    čuvaju akrepi, vampiri i električna struja a spolja „kobre i zvečarke “ Dvorac mu
    je darovao lično Slobodan Milošević tek kad mu je Vuk na „kanabetu“ podneo
    isrpan izveštaj o tome kako je ugasio i posledenji patriotski plamen u srcima
    ojađenih Srba. Ličnu gardu je pretvorio u „Srpsku gardu“ i krenuo tamo „gde se
    bjeli to prokleto Livno“. Oba komandanta „Srpske Garde“ Đorđe Bošković Giška“
    i Lainović Dugi“ tajansveno su likvidirani a Vuk se zakleo u svetog prepodobnog
    Isaiju da „nikad nije čuo za „Srpsku gardu“ niti da tačno zna čiji bi mogao Gospić
    da bude ‘ Jal Srpski, jal Rvatski a zašto ne bi bio malo i Turski? Potom je kumu
    Šešelju srdačno pomogao da ode u Hag umesto njega .a kad su nas zasule
    bombama zločinačke armije NATO pakta Vuk se sklonio u donje podrume gde
    je strasno zavoleo generala Klarka, DŽejmi Šeja, Tomi Blera, Klintona,lepog
    Kristoifera, babu Olbrajtovu itd. Od tada njegova ljubav prema NATO zločincima
    je narasla do patoloških razmera. Ni dana ne može život da zamisli bez brundanja
    NATO aviona i detonacija njihovih razornih bombi. Danima zuri u prazno nebo jer
    pogledom ne prati američke „tomahavke“ koje su krenule na VMA, Generalštab.
    Toranj na Avali, voz i autobus pun civila i starački dom u Aleksincu a što jedna da
    ne svrati i u kupatilo male Milice Rakić i ubije to nedužno detence na noši? Da li
    se neko pita zašto Vuk tera Srbiju odmah i sad u NATO? U strahu su velike oči,
    a ni Giška mu neda mira. Svake noći ga sanja kako mu Giška pominje „Srpsku
    ardu“, tužioca Bramerca. Kad seVuk , posle noćnih mora sav u znoju probudi,
    zavapi na sve tri zapadne strane „Hoću u NATO neću u Hag“.

    Одговори
  4. Mile Ćurčić
    Mile Ćurčić says:

    Ovde bi trebalo uvesti malo reda i podići nivo ovog foruma. Moram da se presaberem i da vidim imam li za moderiranje ovog foruma uopšte vremena, pa ako zaključim da imam tražiću od uredništva da mi da ovde urednička ovlaštenja. Ako se to dogodi, neki će biti redovno brisani a neki bogme i obrisani zauvek.

    Одговори
  5. Petar Maljevic
    Petar Maljevic says:

    Oh, say! can you see by the dawn’s early light
    What so proudly we hailed at the twilight’s last gleaming;
    Whose broad stripes and bright stars, through the perilous fight,
    O’er the ramparts we watched were so gallantly streaming?
    And the rocket’s red glare, the bombs bursting in air,
    Gave proof through the night that our flag was still there:
    Oh, say! does that star-spangled banner yet wave
    O’er the land of the free and the home of the brave?

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *