Да би се дошло до праве истине, морамо бити немилосрдно искрени према себи, без обзира на то да ли нам се допадају или не крајње последице овакве спознаје.
А страшна истина о свим најстрашнијим револуцијама на овим просторима је за многе шокантна: то да иза најкрвавијих злочина и најужаснијих неправди ПО ПРАВИЛУ СТОЈИ – ЖЕЉА ЗА ПРАВДОМ. Право, често сасвим искрено и наизглед безазлено романтично, добронамерно и истовремено, злоћудно ПРАВДОЉУБЉЕ.
И у време самоубилачког богумилског покушаја (на почетку владавине династије Немањића) да се од ратничког, јуначког народа претворимо у лаку мету туђинских освајачких похода; и у време најважнијег устанка у историји српства (оног Карађорђевог) када су неопходно и крхко јединство ове општенародне побуне рушили они што тада завапише к небу да су, наводно, ”Вождове војводе горе од Турака”; и током свих битака са крвним (спољним) непријатељима, када су припадници опозиције, рушећи власт, истовремено рушили и своју сопствену државу (не допуштајући ратне кредите и борећи се на крв и нож у Скупштини за своје ”де факто” издајничко осећање ”недостајуће правде”); и током језиво суровог грађанског рата у Србији од 1941-1945. године, када је огољена ”воља за моћ” чувеног идеолошког авантуристе и бившег аустроугарског војника (који је пуцао по Степиним и Мишићевим војницима на Церу и Колубари) прерушена у исти тај очајнички вапај за правдом и осветничким ”одузимањем богатима да би се дало сиротињи”…
Исто је било и непосредно након НАТО бомбардовања Србије када су незадовољне масе, жељне праведнијег политичког система, пошле за ”чаробном фрулом” сумњивог порекла и крајње лицемерних, лукавих намера. Правду хорски, огорчено призивају и несвесни рушитељи Републике Српске: прво кроз лик несрећне и оваквим ”правдољубивим” мислима заведене Биљанње Плавшић, а онда у колективним, ко зна одакле све спонзорисаним протестима против Милорада Додика (са већ познатим моралистичким мотивима наводне ”борбе против лоповлука”). Правду и ”само правду” и данас траже разноразне разгоропађене вође и вођице, све успут меркајући дедињске виле (које им више неће сметати, само кад их силом присвоје и затим, без трунке гриже савести, упишу на своје име)…
Све најужасније издаје српства и Отаџбине су, по правилу, почињене ”позивом на правду” и сумњивим истинољубљем (попут оних аутошовинистичких писанија несрећног Димитрија Туцовића о тобожњим есклузивним, ничим изазваним ”злочинима српских војника над шиптарским становништвом” 1912. године).
А приче о ”једнакости”, уз оне о ”слободи”, су узроковале океанске таласе невино просуте крви, све тамо од париских улица 1789-те, па до петроградских 1917-те и београдских 1945-те.
Иза овог лаконског ”позивања на остварење правде” чучи стара змија (из библијске приче о дешавањима у Еденском врту), непоменик у свом омиљеном, револуционарном облику.
Од Прометеја и Спартака, преко Матије Губца и Чаругиних хајдука, па до стрељачких стројева ЧЕКЕ и ОЗНЕ, мучитеља по кагебеовским и удбашким иследничким затворима и других ”утеривача правде” у крвљу попрсканим кожним мантилима… увек је ”у игри” проверена бајка о правди (”овог пута истинској, не као раније!”).
И тако су се рушиле, редом: хришћанска Француска, православна Русија, домаћинска и светосавска Србија… – увек истим методом: моралистичким позивом на барикаде и обавезним тражењем правде. И, обавезно, нападом на Цркву – правог противника ових ”правдотражитеља”, далеких потомака свих синова таме у историји човечанства.
Њихова истинска мета је, у ствари, Христос и Његово присуство на земљи кроз Цркву. То иде, као гарнирунг и обавезни рефрен, уз сваки овакав револуционарни, демонизовани подухват излуђене масе предвођене мутним и сумњивим ликовима (са од народа вешто скривеним, оним стварним циљевима).
И радоваће се многи међу оваквим бедницима страдању сопствених владара и хероја, јер су, ови неваљалци, ”живели боље од њих”, са палатама и кочијама, луксузним имањима и аутомобилима: скичаће од радости и када буде био убијен Карађорђе, и када буду устрељени и искасапљени кнез Михаило и краљ Александар Обреновић, и кад Немци са Дунава опале 1915-те по српској престоници, и када буду били ”развлаштени кулаци и ненародни елементи” 1945-те (уз оно пригодно: ”Смрт фашизму – СЛОБОДА НАРОДУ!”), и када буде горела престоничка Скупштина у октобру 2000-те, и када бесловесна руља буде сиктаво и са мржњом прозивала српског патријарха и наше владике због фамозног возног парка, све ”тражећи правду”, а на радост свих наших најгорих, удружених непријатеља…
Они призивају и спаљивање виле председника Додика (на Бањици, погрешно адресованој као да је ”дедињска”, само да би што уверљивије зазвучала ова вешто пројектована афера), и подсмевају се страдању Срба на Косову и Метохији (убеђујући нас да су то, све од реда и ”на наш рачун”, ратни профитери и богаташи)…, тражећи од судбине дозволу за још једну сулуду отимачину већ пре седамдесет година отетих вила и кућерина (по могућсттву са базеном и великим двориштем).
Није проблем овде у томе што су људи просто обузети похлепом и завишћу (то није ништа ново), већ у томе што се гнусно крију иза моралистичких тирада о ”неправди”, које стоје на почетку оваквих политичко-пропагандних, властољубивих операција…
Злоупотребљавајући људску несрећу и истинско сиромаштво, уз већ постојећи психолошки сет револуционарне тежње за побуном против ”круне и олтара”, ови мрачни типови гласно и бесно траже свежу крв за подмазивање својих амбиција и курто-муртоазних скокова на историјском коњу са хватаљкама…
Тражећи правду, нападајући Цркву и стављајући оно ”социјално” високо изнад ”националног” питања, ови рођени издајници своје државе и вере витлају вербалним буздованима своје неутољиве мржње, молећи се свом ”богу освете” да им пружи прилику (тих тако жељених ”пет минута власти”) да и они захвате мало кајмака и заседну у какву удобну и привилегијама испуњену фотељу. Што да буду гори од ових сада (и оних пре њих), када и они имају ”праведну” жељу да мало осете шта је ”прави живот”?
”Морализам” је потпуно различит од морала и лако ћете га препознати, ако будете имали око за овакву више него важну селекцију.
Морал је, наиме, оштро и критички окренут – и ка себи, а не само према (свим другима) ”грешницима”. Обавезно у себи носи племениту самокритику и искрену (не само реторичку) чежњу за туђим покајањем и поновним обнављањем заједништва са ”блудним синовима” (након њиховог покајничког повратка у дом Оца). И, као највидљивије, морал се не заснива на ономе што други имају (пореклом тога, начином трошења, количином имовине), већ помагањем конкретним сиромасима и невољницима и свакодневном МОЛИТВОМ БОГУ ЗА СПАСЕЊЕ, ПРАВДУ И ИСТИНУ.
Морализам је формални, хладни, секуларни начин прозивања других и у многим (протестантском, на пример) случајевима је покушао да замени свете тајне, веру у Бога и аутентичну идеју Христове Цркве као ”заједнице грешних” (а не тобоже ”савршених”) на боготражитељском путу ка покајању и Спасењу.
Моралистички проповедници нису заинтересовани за тајну исповести, покајање и преображење ума (на начин Савла који, на путу за Дамаск, постаје Павле, будући апостол). Они каменују, прете, проклињу, вичу, сладострасно уживајући у замишљању паклених мука које чекају њихове ”грешне савременике” чим умру.
То, наравно, не значи да се не треба и политички борити за поправљање ствари у друштву, али се морају знати приоритети. То да су на врху свега – борба за одбрану Отаџбине и исповедање вере у Бога (кога су нам представили Ћирило и Методије, а, онда, и Свети Сава) је најважнији приоритет од свега постојећег, императив и аксиом, далеко изнад других ствари.
Прича о правди и њеном задовољењу је много испод ових приоритета, те не може бити најважнији критеријум, јер се онда све одједном и неизбежно руши. Морализам је друштвена атомска бомба која, кад експлодира, уништава све око себе и не оставља ништа цело и недирнуто, нормално и очувано.
Трагање за правдом, без љубави за ближње и осећања важности покајања (а не само ”трпљења казне” и суђења), води у провалију и сигурну пропаст. Успут рушећи све око себе и уништавајући и оно мало још постојеће, реалне правде.
Отуд и револуције, мрачна круна и врхунац безбожништва, као крвави вагони који су судбински везани за црну локомотиву на којој, у облаку дима и писке, пише ”Тражимо правду!” и ”Народ се пита! (Хоћемо Тита!)”…
Не смемо то никада заборавити, без обзира на то ”колико нам је тешко” и шта нас је све задесило у животу; без обзира на то да ли имамо мање или више од неких других који то (заиста или тобоже) заслужују или не заслужују; без обзира на то да ли нам и шта све фали у животу (а што нам, уверени смо, ”припада”).
Правда је опасна звер, необично чудовиште и крвава животиња са осветничком пеном на наоштреним зубима. Нешто што не мора да нам буде узорити идеал, племенити савезник и ”добар циљ”.
Зато је важно да ”осећање за морал” чувамо од његове механичке злоупотребе, која руши праву меру ствари и природно устројство, где је морал ”само” део приче, у којој је (не мање) важно и – родољубље, као и храброст, добронамерност, спремност на личну жртву за друге, љубав према ближњима… и још толико других идеала и врлина.
Ако ”правдољубље” надјача све друго, то је онда само корак до неизбежног пада у амбис. И због тога немојте да ту чудну реч (са особеном историјском радијацијом) узимате олако и без резерве.
Чувајте се да вас морализам не потера насупрот моралу и Добру, а правда почне да замењује смисао, љубав, веру у Бога и све оно друго (без чега оваква ”правда” постаје неупоредиво гора од сваке неправде).
Драгослав Бокан
