Насловна Актуелно Драган Коларевић: Два записа о религиозности кнеза Милоша

Драган Коларевић: Два записа о религиозности кнеза Милоша

882
8
ПОДЕЛИ

Кнез Милош Обреновић је јунак многих анегдота. Његов карактер изражен у њима можда више говори о ауторима него о самом господару, без обзира на то да ли је приказан у позитивном или негативном смислу.

Доњи дом енглеског парламента је 29. маја 1863. расправљао о српско-турским односима поводом турског бомбардовања Београда у јуну 1862. г. Резултат те расправе је дошао касније када је Србија без рата добила „кључеве градова“ које су напустиле турске трупе. Наравно, и Београд. У тој расправи главни заступник туркофилске политике био је господин Лејард, државни секретар Министарства иностраних послова. Он је критиковао Србе. Није поштедео ни кнеза Милоша:

„И Милош постаде кнезом. То је тиранин човек, необразован; владао је деспотски све док се није осетила потреба новог хатишерифа. (…) Милош је био владалац деспотичан, покварен, грамзив.“ (Навод је из књиге Милана (Филипа) Христића – „Србија и Енглеска пре пола века: мисија Филипа Христића у Лондону 1863. годинеˮ – Београд, књижар издавач Геца Кон, 1910. страна 200.)

Лоша слика о „честитом кнезу“ далеко је прешла границе Балкана. Али литература бележи и сасвим супротне примере.

Ауторка обимне књиге „До ‘коначног решења’ – Јевреји у Београду 1521-1942ˮ (друго издање 2016, Чигоја, Београд) Жени Лебл објавила је низ драгоцених чињеница које су значајне не само за њене сународнике већ и за историју Београда уопште.

Писала је и о кнезу Милошу. За ову прилику издвајамо запис са стране 77:

„Кнез Милош, који је често посећивао јеврејску четврт, нарочито је волео да у синагоги слуша хазана и хор. Једном приликом даровао је храму леп велики лустер са угравираном посветом, у вредности од 800 сребрних франака.“

На истој стани пише: „Милош је подарио Јеврејима сва грађанска права која су уживали и остали становници Србије. Јевреји су то веома ценили и трудили се да својим поштењем, радом и везама допринесу економском процвату Србије.“

Ови кратки записи као да мењају слику о свемогућем, осионом, суровом, поквареном, припростом кнезу, како је претежно приказан у српској литератури.

Чињеница да је „често посећивао јеврејску четврт“ и нарочито волео да „у синагоги слуша хазана и хор“ не говори само о мудром политичком потезу већ и о духовној потреби и верској толеранцији која и данас може бити пример за углед.

Да је кнез Милош био искрено и дубоко религиозан, да је то био саставни део његовог живота говоре и примери из „Успомена“ Филипа Христића (1819‒1905), који је одрастао на двору Милошевом са његовим синовима Миланом и Михаилом (Филип Христић „Успоменеˮ, приредила др Јелена Пауновић Штерменски, Београд, Службени гласник, 2015, стр. 87):

„За време мог бављења у конаку, ја сам увек чита молитве кад је кнез седао за ручак и вечеру, и кад је устајао са трпезе.“

Следећи пример још убедљивије говори о значају цркве у животу тог господара:

„Кнез Милош ишао је у цркву сваке недеље и празника. Пре поласка у цркву сви чланови великог суда и велики број виших чиновника, нарочито из унутрашњости (а њих је свакад по неколико у Крагујевцу било), скупили су се у конаку и на доњем спрату чекали на кнеза. Кад је звоно у цркви зазвонило, кнез је из горњег спрата силазио и назвав свима добро јутро, упутио се цркви. Два три корака ишао је кнез сам пред гомилом, а сав друг свет за њим. Црква је била палисадом ограђена. Од ограде црквене па до ћуприје лепеничке стајали су солдати упарађени, с музиком на челу. Чим је кнез на ћуприју ступио, звона су зазвонила, а прешав ћуприју војска је презентирала, банда свирала. Кад је кнез у цркву ушао, онда је тек свештеник запојао ‘Благословено царство’…“ (стр. 88‒89)

Овај ритуал је јасна порука свима, од највиших државних службеника до „обичног“ народа, да је извор духовности коме су сви окренути и коме сви служе са моћним кнезом на челу. Као да је хтео да поручи да је извор његове снаге у чврстој вери.

8 КОМЕНТАРА

  1. Прича се да је, док су се у Србији сви остали бојали њега, он имао страхопоштовање само према митрополиту Михаилу.

  2. Hm,hmmm….religija je ipak,opijum….kada su Milosa,posetili Srbi iz Dubrovnika,da popricaju o poslu, kada je cuo da su katolici,razgoropadio se,kaaatoliiiciii, ne to nisu srbi,odbio je da ih primi,dobro su prosli,moga je da im odreze dvadeset po turu…slicno je i sa srbima u turskoj,zbog vere (crkve), otisli su za turcima,danas ih,navodno ima osam miliona…( drustvo inat)…

  3. Miloš volio jevreje hahahaha pa im podario luster u Beogradskoj sinagogi??
    Daj ne budite naivni na Vidovdanu..
    Taj nije volio ni rođenu ženu već se kurvao i švaleriso kad je došao na vlast kao pobesneli nosorog…
    ni jedna suknja nije ostala čitava po Beogradskoj varoši koju je on nije bezecovo da zaviri pod skute..
    ili je imao nekakav trgovački posao sa jevrejima pa im se uvlačio ili je zagledao neku lepu jevrejku pa mu se ponos podigao a da je voleo taj nekoga to bezveze lupetate bez ikakvog osnova..
    nije taj volio nikog kad se dočepao ključeva Beogradske kasabe samo vlast za koju je u deliću sekunde mogao da mogao da se pretvori u krvoločnu hijenu koja ne preza da oglođe kosti svakome ko ugrozi njegov superiorni status despota pantokratora..
    Srbija je uvek bila leglo prostakluka i bezobzirne brutalnosti a despotizam u svom najgorem obliku je oličen u Obrenovićevskoj epohi..nema tu lepi momenata i humane čovečnosti samo drpanje poreza i nameta od sirotinje raje u pokušaju da se zaostalo društvo podigne iz bede što naravno nikako nije uspelo jer jedno društvo nije PDV ili fiskalna zadruga već mnogo više od sračunate gramzivosti u interesu vrhuške koja despotira njenim resursima..vrhunac gluposti kojom odiše Obrenovićevska epoha je Srpsko-Bugarski rat u kojem je poginulo više od 20000 srba a u kojem je Srbija pokušala osvojiti Sofiju i njenu okolinu po naredbi evropski sila tog vremena..
    umesto da gradi prisne 0dnose sa susedima najbolje moguće velike sile su je uvukle u bratoubilačku agresiju na najbližeg svojeg graničnika..totalna i potpuno bezumna vladavina Obrenovića samo je doprinela bedi razuma karakterisičnoj za taj period srpske istorije ni po čemu slavne..

  4. računaju se valda o seljaci,civilna lica ne samo zvanična cifra uniformisani vojnika??
    Bugari su u kontranapadu upali u srpska sela i napravili pokolj ..
    to Wikipedija nije zabeležila pa ako nije upisano u Wikipediji to se kao nije ni dogodilo??
    u ostalom Wikipediju ispisuju polupismeni seljaci koji naprave nalog i trabunjaju o nekim ciframa a pojma nemaju koliko su sela Bugari izmasakrirali kad su probili liniju fronta..
    nije to bio tako naivan sukob već opšti pokolj za vašu informaciju..
    To su sad pusta mesta,više u tim planinama oko Bugarsko -Srpske granice i nema živi ljudi.
    pola zahvaljujući podmuklim Bugarima koji si pobili narod pola zahvaljujući tupavim Obrenovićima koji slušaju naloge iz Beča da objave rat Bugarskoj…..
    da su šutnuli u dupe Austrougarskog vicekonzula u Beogradu nebi ni bilo nikakvog rata,narod nebi bezveze ginuo već se uvlačili da dobiju finansijske beneficije i povoljne kredite……
    I na kraju da nije bilo tog rata najverovatnije nebi bilo ni I svetskog jer bi Bugari i Srbi bili na ist0j strani pa Švabovi nebi ni smeli da objave rat tako jakim i udruženim Balkancima…..
    nego prvo nas podelili i zavadili glupsoni Obrenovići pa nas posle Švabe samo do.ebale kao jeftinu kurvu uz šuplju tarabu..

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде