Горан Дакић: Тријумф невоље

0
181
Поделите:

…тај изанђали точак јавно прокламованих врлина којим се маскирају пороци, тај празнични карусел рђавог понашања преоденут у честитост, који све донедавно није имао не само мањак публике него ни кандидата за две вожње укруг, неће донети никакав ћар свакодневном билансу у књигама рачуноводства, бесповратно насуканом у осеци.

„Пресинг“ са Нелетом Карајлићем емитован је у фебруару 2015. године, пола године након објављивања аутобиографије „Фајронт у Сарајеву“ и десетак дана послије докторовог првог поратног спуштања у чаршију.

Погледао сам ово издање „Пресинга“ једном, па још једном, па још једном… Потом сам, у паузама између два преса или током фруштука, гледао дијелове разговора, састављајући још једно – четврто, пето, десето – гледање. Није ми баш било најјасније зашто гледам толико пута један те исти интервју; новинари углавном Нелету постављају иста питања, а Неле углавном даје исте одговоре. По чему је, онда, овај разговор (био) другачији?

Био је другачији по упорности питања која су долазила из новинарске столице и по невјерици која се није мирила са докторовим одговорима. Водитељ није вјеровао да Неле не жели у Сарајево, да Карајлића нимало не погађа што више не може да свира у чаршији и да је за доктора тај дио живота завршен исписивањем „Фајронта“. Видио сам тада – чини ми се први пут – искрену новинарску невјерицу која изнутра није прихватала оно што види и чује. Исту ону коју није осјећао Драган Бурсаћ док је писао о Бањој Луци, српској кривици и Лени Рифенштал; исту ону коју сам осјећао ја читајући оно што је о Бањој Луци, српској кривици и Лени Рифенштал написао Драган Бурсаћ.

Само три конститутивна бога знају да ли би и колико Бурсаћ био битан да се није самоизгнао из Бање Луке након што су му пријетили анонимни бастарди из порталских и форумских шума (а Драган зна да се код нас свака шума по бради познаје). Но, о томе и његовој размаженој дреци нешто касније.

Прво представимо петровачког велеумног племића који је за једне љубитељ истине и професионализма, демократа, хуманиста и истјеривач националистичких, фашистичких и нацистичких нечистих сила из српских и бањалучких душа. За друге Бурсаћ на таригузу своје колумнистичке фазе исписује бестидне реченице у којима је лаж и пређело и главно јело и ћушпајз и мелшпајз, огрнут најдражом заставом на којој се Драганова велика истина указује као 51. звјездица. То су два пола, два табора. И један и други су слијепи за оно што Бурсаћ пише; њима је, као и њему, битан само идеолошки карактер написаног и стога је више него неопходно просијати кроз ситно сито Бурсаћеве чињенице, токове мисли и закључке и ухавизати да ли у њима има више реда или нереда.

Све је у Бурсаћевим колумнама пуно вике и узвичника, великих ријечи и громогласних синтагми. Све је затрпано фашизмом и нацизмом, геноцидом и монструмима, опскурним колонама и четничким вагонима. Опште мјесто до општег мјеста. Бурсаћ не зна и не може да зна да „прејаке речи доводе у сумњу оно што означавају“. У тој хистерији настају реченице и пасуси који показују да је Бурсаћ ништа друго до оно што и сам критикује – мрзитељ. Сасвим је свеједно да ли је његов фашизам стигао са лијеве или десне стране; он је ту и то је све што овај текст жели да покаже. Између лијевог и десног фашисте нема никакве разлике. Дајте Бурсаћу пола мандата, па ћете да видите са каквом ће мржњом гонити све оне који се нису слагали и који се и данас не слажу с њим.

У тексту „Слави ли Бања Лука сребренички геноцид?“ Бурсаћ тврди да ће се скуп подршке Ратку Младићу, „које организује опскурно националистичко удружење Заветници“, засигурно одржати и том приликом позива све слободоумне да буду „људи мимо свјетине“. Седам дана касније, у тексту „На чекању бањалучки тепих за Ратка Младића“, Бурсаћ пише о посљедицама отказивања скупа, али своје пророчко сљепило не помиње. Питија из Петровца не објашњава како је оно што ће се сигурно догодити постало оно што се није догодило. И Бурсаћ, онај Бурсаћ који не вјерује ничему што је српско, ничему што је званично, ничему што је Додиково, ни из чега прихвата саопштење Лукачевог кабинета, мало га поправља и испаљује нову претпоставку у којој се тврди да би на том скупу, да је бива одржан, „ходали читави буљуци Бањалучана“. И у томе је, вели Гаги, сво зло.

Прво: „Заветници“ нису бањалучко удружење. Друго: Бурсаћ не може да докаже да би са „Заветницима“ ходали читави буљуци Бањалучана. Али, Бурсаћа није брига за то: Бања Лука је Картагина, а сваки Катон, макар се звао и Драган, зна шта са Картагином треба урадити. Да би је разорио Бурсаћ јој, као и сваки поштени трол, подмеће коња, не нужно тројанског, у виду истине. А каква је то истина којом Бурсаћ махнито маше? То је оно што каже Бурсаћ. Свако ко мисли другачије, свако ко има друго и другачије мишљење, јесте онај о коме Бурсаћ пише – фашиста и нациста.

„Свако“, пише Драган, „треба имати своје мишљење. Нечије је неутемељено, нечије је продукт личне фрустрације и нереализованости, нечије је напросто когнитивна збрка коју мишљењем назива…“ Само је Драганово мишљење утемељено, само у његовом мишљењу нема фрустрација и само његово мишљење није засновано на „когнитивној збрци“. Други је пар америчких савезних држава што Бурсаћ не умије да мисли и да пише. Бурсаћ је окренут само себи: у себи види истину, у себи види пророка, у себи види судију и џелата, у себи види онога ко ће да „крши и ломи сваки националистички и фашистички примитивизам“. У грозници месијанског лудила Бурсаћ саставља списак: на бијелом су он и његови истомишљеници, на црном су они који нису клекли, сјетили се Вилија Бранта и тражили опрост пред свеколиком српском кривицом.

Ко треба да се извини и за шта? Срби и то за све. Мање од тога Бурсаћ не признаје. Али, одакле Бурсаћу право на то? У име кога и у име чега он то тражи? Које је исходиште таквог његовог захтјева? Јасперс? Али шта Бурсаћ тражи у „Питању кривице“? Можда ову реченицу: „Бесмислено је, међутим, окривљавати народ у целини као злочиначки. Злочинац може бити само појединац.“ Или ову: „Такође је бесмислено народ у целини морално оптуживати. Не постоје некакве карактеристике народа које би имао сваки појединачни припадник тог народа.

Несумњиво, постоје заједнице језика, обичаја и навика, порекла. Но, у тим оквирима могућа је толика диференцијација, да људи који говоре истим језиком могу остати страни једни другима као да уопште не припадају истом народу.“ Можда ову: „Народ се не може претворити у појединца. Народ не може херојски да изгине, не може бити злочинац, не може морално или неморално поступати; то могу само поједини припадници тог народа. Народ као целина не може бити ни крив ни невин, било у законском, у политичком (овде одговорни починиоци могу бити само грађани одређене државе), или у моралном смислу. Категорички суд о народу увек је неправедан, јер подразумева лажну супстанцијализацију и за последицу има потцењивање човека као индивидуе.“ Кривица о којој Бурсаћ труби се, како је Јасперс истакао, претвара у политичко оружје.

А када се кривица претвори у политичко оружје, онда су грешке у логичком расуђивању, у толико Бурсаћу драгом умном напору, неминовне. „Шутио сам док је Бихаћ гранатиран“ објављен је у првој седмици августа, односно коловоза. Текст је то о Бурсаћевом војничком кукавичлуку, опсади Бихаћа и једној касној, љетној олуји. Ко је крив за опсаду Бихаћа и смрт свих оних који су у тој опсади погинули? Крви су Срби. Ко је крив за „Олују“ која је, како пише Бурсаћ, „одувала четврт милиона Срба из Хрватске“? Опет Срби. И док су жртве Бихаћа пале под српским мецима, српске жртве у Хрватској „никада или нису схватиле или им нико објаснио није да су жртве својих тоталитарних режима“. Ако су Срби у Хрватској побијени и протјерани зато што су гласали тако како су гласали, зашто онда тако није и са жртвама Бихаћа? Ако су Бишћане убијали Срби, зашто Србе у Хрватској нису убијали Хрвати? Зато што Бурсаћ уклања било какву свијест у туђој кривици; битна је само српска.

У том процесу образовања потребних и уклањања непожељних јавних представа Бурсаћ је ненадмашан. Он напросто нема исти однос према свим жртвама, а то је управо особина лоше прикривеног фашисте. Бурсаћ свој фашизам сакрива иза наводне борбе за истину која је ништа друго него његов став, његово мишљење. Откад је колумна истраживачко новинарство? Шта је то у својим колумнама Бурсаћ открио? Шта је први објавио? Колумна није истраживање, нити је Бурсаћева колумна истина. То је само колумна, коментар, став. Ништа више, али и ништа мање. Бурсаћ тражио да сви признају и да сви признају јавно. Бурсаћ тражи да сви будемо Бурсаћи, али не може баш све да се купи. Пишући о идеологизованој кривици Ломпар је установио да она намеће концепт према којем је злочинац крив као Србин, а не као човјек. Зато Бурсаћу нису претјерано занимљиви злочини које нису починили Срби. А ако би се којим случајем бранио својим двориштем и злочинма које су починили његови сународници, онда би вјероватно морали наћи доказ да Бурсаћ није Србин. Што никако није важно, али није ни тешко.

„Преживјела је Бањалука све, па ће и наслијеђе измађијаног ’хероја’ Ратка Младића. Само, може ли Бањалука преживјети без Бањалучана, без људи који су ту вијековима, или оних који су дошли прије пар дана, а које красе отворен дух, питомост и толеранција? Е, то је право питање.“ Тако Бурсаћ. Ово није добро написана реченица, али да се не бавимо сада тиме.

Бурсаћ слабо пласира иронију о којој не зна ништа. Подсјећа на протјеране Бањалучане, на оне који су истјерани из града, којима је имовина уништена или заплијењена, а онда се, са подсмијехом ниткова, опомиње и оних „који су дошли прије пар дана, а које красе отворен дух, питомост и толеранција“. Зна Бурсаћ да су они у Бању Луку дошли гоњени истом ватром као они који су из ње протјерани, али то није битно. Равнотежа не смије да постоји. Истина не може бити универзална. Жалећи за протјераним несрбима Бурсаћ исмијава протјеране Србе. То ради фашиста. Лијеви, али фашиста. Само ће фашиста рећи да су једне жртве трагичније него друге.

Петог маја Бурсаћ је у по ноћи тражио да Удружење БХ новинари осуди пријетње које су на његовуу адресу стигле са једног бањалучког форума. Неко је пријетио Бурсаћу, Бурсаћ је надигао дреку, чланови управе су одржали ванредну телефонску сједницу усред ноћи, пале су и прве реченице саопштења, а онда је неко ођедном видио да су пријетње написане у августу прошле године. Бурсаћ се монашки тихо повукао у келију, тражећи нове реченице и копајући по форумима и порталима у нади да ће пронаћи неко ново огрешење о „властиту особност“. Није морао дуго чекати. Пала је једна пријетња, па још једна. Бурсаћ се повукао на „сигурну локацију“ одакле је, у живом преносу, обавјештавао медије како се осјећа и шта о свему томе мисли. Ни мање ћуне, ни веће дреке.

У једном тренутку сам помислио да је све то савршена поза, јер знам толико њих којима је пријећено и којима се пријети, па сам лаганини „твитао“ и исмијавао Бурсаћев бијег. Љубитељ истине и професионализма се, дабоме, запалио, као и његов ментор прије годину дана, па ми је, како би рекли Хрвати, отповрнуо: „Још сам ја мислио да си ти ваљан младић, кад оно најобичније наци скрибоманско паланачко дерле, које има фиксацију мноме. Уздравље јуначе!“ Још један доказ да Бурсаћ свијет самјерава према себи. Горан Дакић нити је био скрибоман, нити је био нациста, нити је био паланачко дерле док није посумњао у Бурсаћево самоизгнанство, али је постао све то и то преко ноћи; па чак не ни преко ноћи, него за неколико сати. На основу чега је Бурсаћ стекао утисак да сам скрибоман и нациста? Небеса и господ на њима знају.

У завршници првог дијела и са надом да другог неће ни бити – приједлог за размишљање: прије мјесец дана сам послао маил уредницима Аљазеериног портала у којем сам питао да ли би пристали да објаве моју реакцију на Бурсаћеве текстове који су објављени на овој платформи. Добио сам само један одговор и то генерисан у којем стоји да је уредник на одмору и да ће ми се отприлике јавити када му се кожа ољушти. До данас нисам добио никакав одговор, а прилично сам сигуран да ће портал који у свом називу има „српски“ радо објавити евентуални Бурсаћев одговор. У томе мора бити неке симболике.

И за крај: у италику је, на почетку, Сарамаго. Не без разлога.

Горан Дакић

Горан Дакић је бањалучки писац и новинар. Дипломирао на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, на Одсјеку за српски језик и књижевност. Објавио романе „Даљ“ и „Петодинарке“. Дописник „Дневног аваза“ из Бањалуке.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here