Империја и подела: Насилни крај БРИТАНСКОГ РАЏА

0
255
Поделите:

Супротно ружичастом погледу на деколонизацију, крај британске владавине у Индији је био обележен немаром и дволичношћу. Пише Sean Ledwith.

Две доминантне јужноазијске националне државе ће прославити 70 година независности на 14/15 август. Народи Индије и Пакистана ће се с правом присетити великог побуњеничког покрета који је кулминирао 1947. године против двовековног јарма британске империјалистичке пљачке. Ипак, славље ће бити обојено горчином, услед цене коју су платили за своју слободу. Претходно једна држава, како је британски Раџ [1] њоме владао, Индија је разбијена на две државе кроз свирепо секташко насиље које је проузроковало до милион мртвих и 15 милиона расељених лица.

Доминантна позиција империјалних апологета јесте да је подела била неизбежна јер су се хиндуистичка већина и муслиманска мањина показале као неспособне да живе заједно у независној држави, без британског наџора. Међутим, историјска реалност је да је секташка подела која је осакатила индијску борбу за независност била свесно подгревана деценијама од стране Британаца, као и да је борба да се збаци Раџ сведочила о бројним примерима мулти-конфесионалног јединства које је могло спречити катастрофу из 1947. године. Захваљујући дуговечном утицају филма Гхандимост Ричарда Атенбороа из 1982. године, на Западу се покрет за независност перципира као да је вођен првенствено од стране Махатме Гандија и његовог превасходно руралног протестног покрета. Оно што је мање познато, јесте да су смртни ударац Раџу задали урбани штрајкови индијске радничке класе, уз побуне војника и морнара.

Штетна носталгија

Уз ове заблуде стоји преовлађујуће схватање да је британска власт у Индији генерално добронамерна и да представља лепшу верзију империјализма од оне коју су практиковале остале европске силе. Ова ружичаста носталгија је још увек приметна у односу британске владајуће класе према „драгуљу у круни“, њеног изгубљеног царства. Путописна емисија о Индији Џоане Ламли несвакидашње ламентира над немилосрдним сиромаштвом милиона људи у земљи, без признавања директне одговорности њених предака за погоршање њихове мизерије. Слично, филм „Денкерк“ Кристофера Нолана није препознао допринос индијских војника у победи над нацистима у Другом светском рату. Већина Британаца је потпуно несвесна језивих масакара и глади који су се одигравали кроз два века колонијалне владавине. Империјалстичко прекрајање историје значи да злочини британске окупације, попут испаљивања побуњеника из топова или Черчилово допуштање да три милиона људи гладује током Другог светског рата, остану потпуно непознати ван Индије.

Индијски холокаусти

Британска, наводно лепша верзија империјализма се, у ствари, базирала на грамзивом уништавању и експлоатацији потконтинента. У тренутку када су Британци, надмећући се са Французима, почели са упадима у Индију у осамнаестом веку, земља је заправо имала виши степен развоја производње под Могулима [2] него било која европска држава. На почетку истог века, Индија је била највећа светска економија, отприлике као десет британских, чинећи око трећину глобалног бруто друштвеног производа. Међутим, династија Могула је била у паду, да би на крају подлегла махинацијама британских трговаца, чиији је најпознатији, ноторно корумпирани израз била Источноиндијска компанија (ЕИЦ).

Још од средине осамнаестог века, ЕИЦ је иницирала неправичан привредни однос који је обогатио Британце и проузроковао назадовање на потконтиненту. Индијска индустрија ручног разбоја, која је напредовала у периоду пре Раџа, бивала је систематски уништавана, а земља претварана у затворено тржиште текстила за Британију, у којој је индустријска револуција узимала маха. Управитељи и акционари ЕИЦ-а су на силу преузели овлашћења прикупљања намета од могулских принчева и искористили их да нагомилају велике профите за себе, гурајући село у екстремно сиромаштво. Британско инсистирање у Бенгалу да село постане преусмерено на производњу профитабилних усева довело је до глади 1770. године која је убила 10 милиона људи. Марксистички историчар Мајк Дејвис је назвао овај, као и наредне сличне догађаје, Касним викторијанским холокаустима, који су у великој мери избрисани из колективног памћења Запада.

Побуна

Индијска побуна из 1857. године је довела до распуштања Источноиндијске компаније и њене замене директном управом британске владе, које је оваплоћена у апсурдном проглашењу Викторије као императорке Индије 1877. године (на чије тло никада није ни крочила). Маркс је волео да побуну из 1857. године назива Првим ратом за индијску независност, наглашавајући еманципаторску димензију тог сукоба. Хиндуисти, Муслимани и Сики су истовремено устали против неправди ЕИЦ-а и борили се против заједничког колонијалистичког непријатеља, показујући да није било ничег неизбежног у подели која ће наступити готово век касније. Ово је била епизода које је сведочила о потпуном варварству које британска армија може донети устаничкој популацији. Поред везивања заробљених побуњеника за топове и њиховог разношења у парампарчад, осветничке снаге Источноиндијске компаније су чупале утробе затвореника и скрнавиле храмове. Маркс је укључио извештаје британске војске у свој опис разбијања устанка:

„Официр у цивилној служби из Аллахабада је записао: „Ми имамо моћ живота и смрти у нашим рукама, и уверавамо вас да је не штедимо.“ Други, из истог места: „Не прође ни дан а да не обесимо између 10 до 15 њих (небораца).“ Један ликујући официр наводи: „Холмс их веша с лакоћом, као „циглу“.“ Још један, алудирајући на брзо вешање великог броја домородаца: „Тада је забава почела.““

Источњачке бараке

Поред тога што је довела до распуштања Компаније, побуна је нагнала Британце да консолидују своју познату завади-па-владај тактику која ће имати трагичне последице уочи независности 1947. године. Секташки одреди су намерно формирани да подрију могућност још једне широке побуне која би угрозила колонијалну моћ. Колонијални управник, Чарлс Вуд, отворено је представио план:

„Желим да имам разједињен и такмичарски дух у различитим региментама, тако да Сик може запуцати у Хиндуисту, Гурка у било кога, без икаквих оклевања у случају потребе.“

Овако реорганизована индијска војска је постала кичма Империје у наредним деценијама, показујући значајну способност сузбијања антиимперијалистичких устанака у осталим областима, попут Авганистана и Египта. Британски премијер, Лорд Салзбери, приметио је како је истакнути статус Индије у Царству постајао све више засниван на неизмерним војним резервама: „баракама у оријенталним морима из којих можемо извући било који број трупа, и то бесплатно.“

Семе раздора

Подела која ће се догодити након Другог светског рата је на циничан начин већ била започета од стране Британаца у Бенгалу на почетку века, као директан одговор на растуће захтеве за независношћу. Конгресна партија је основана 1885. године од стране средњокласних индуса, са иницијално скромним захтевима за домаћом влашћу у оквиру Британског царства. Чак и овакве ограничене реформе су биле превише за тврдокорне колонијалисте који су почели да доминирају горњим слојевима Раџа. Провођење службених радњи по наредбама поткраља Курзона је открило да је сврха поделе из 1905. године била отворено скројена да саботира изборну базу Конгресне партије:

„Уједињени Бенгал је снажан, разједињени Бенгал ће вући на неколико различитих страна. То је оно што вође Конгреса осећају; њихова ишчекивања су потпуно тачна и она формирају добар део заслуга за схему…у овој схеми…један од наших главних задатака је да раздвојимо и на тај начин ослабимо чврсто тело противника наше владавине.“

Изненађујуће је да су Британци били принуђени да напусте овај прототип поделе шест година касније услед заједничког противљења Хиндуиста и Муслимана. Но, сама жеђ за разбијањем опозиције није била напуштена, и незнатно пре избијања Првог светског рата, Британци су коначно пристали на демократски састојак у провинцијским изборима. Још једном је колонијална сила посадила семе парохијализма формирајући одвојене хиндуистичке и муслиманске изборне јединице, занемарујући сложену стварност у којој су регије попут Пенџаба и Бенгала биле измешане вековима.

Државни тероризам

Окидач за незаустављиву кампању за независност је дошао на крају Првог светског рата, када се догодила још једна заборављена епизода британског државног тероризма у граду Амритсар, у Пенџабу. Генерал Едвин Дајер је наредио својим трупама да отворе ватру без упозорења на разнородну скупину Хиндуиста, Муслимана и Сика, који су се окупили да прославе почетак верског фестивала. Након што су хладнокрвно побили 400 људи, Дајер је издао наређење да Индуси у граду морају да пузе на стомацима као знак подређености. Зачуђујуће је да је британска владајућа класа била подељена око моралности Дајерове суровости; он је на крају морао да се повуче, али не пре него што је Горњи дом британског парламента донео следећу одлуку:

„Да овај Дом осуђује поступања у случају генерала Дајера као неправична према овом официру, као и да установљава опасан преседан који прети очувању реда пред лицем побуне.“

Хорор у Амритсару је отежавао борби за независност да постане масован покрет, уједињујући сељаштво и радништво, а не само циљ самоограничене средњокласне секције домаће буржоазије, организоване у форми Конгресне партије. Гандијево усвајање изгледа индијског сељака и његова подршка бојкотима британских добара је претворила опозицију колонијалној управи у аутентичну антиимперијалистичку борбу. Па ипак, Гандијево инсистирање на ненасилном отпору је послужило да обузда радикални потенцијал за социјалну трансформацију која би ишла даље од смене једне владајуће класе другом.

Напоље из Индије

Идеја неизбежне поделе се и даље чинила нереалном, само 10 година пре него што се заиста догодила. Муслиманска лига која ће тражити стварање Пакистана 1947. године је могла само да стекне мање од 5% подршке муслиманске популације на локалним изборима 1937. године. Тек ће криза британског империјализма, изазвана избијањем поновног глобалног рата две године касније, вратити Индију на трагичан пут поделе. Јапанци су истиснули британску армију из југоисточне Азије у првим годинама Другог светког рата, што је довело до масовног отрежњења међу индијским војницима који су, већ други пут у једном веку, били принуђени да ратују за своје империјалне господаре, а да их притом нико није ни питао. Једна група од 40.000 индијских ратних заробљеника, коју су Јапанци држали, пристала је да учествује у могућој инвазији британске Индије, под вођством Конгресног дисидента Чандра Босеа. Гандијева кампања „Напоље из Индије“ која је покренута 1942, ставила је Британце у позицију која је на дужи рок била неодржива.

Још једном, дволичност британске администрације је та која је подрила потенцијал за уједињену антиколонијалну опозицију да се развије у потпуности. За разлику од Конгреса, Муслиманска лига је подржала британске ратне напоре. Након катастрофалних изборних резултата 1937. године, Лига је усвојила анти-земљопоседнички популизам, како би ојачала подршку међу сељацима у Пенџабу и Бенгалу. Британци су препознали оживљене успехе пробританске Муслиманске лиге као прилику да распарчају и ослабе предстојећу плиму индијског национализма. Док је вођство Конгреса чамило иза решетака током рата, Лига је поново успоставила своју базу, тако да је на изборима 1946. године, њена подршка међу индијским Муслиманима са правом гласа порасла на скоро 80%.

Алтернативни пут

Чак и у овом случају, постојала је шанса да се подела избегне. Британци су били неопрезни када су одлучили да процесуирају припаднике пројапанске војске. Разгневљени одговор народа је још једном ујединио све вере и довео до одустајања од поступка. Инцидент је постао окидач за масовну побуну у индијској морнарици која је на крају обухватила чак 20.000 морнара широм земље, који су захтевали независност без одлагања. Један од учесника се присећа да је шест бродова укотвљених у Бомбају:

„спустило заставу Уједињеног Краљевства и развило три заставе – Конгреса, Лиге и Комунистичке партије…долазили смо из најразличитијих региона…припадали хиндуистичким, муслиманским, хришћанским и сикским породицама. Године проведене у морнарици су их начиниле војницима Краљевске индијске морнарице – Индијцима.“

Генерални штрајк подршке побуњеницима је нашао упориште у готово пола милиона људи у регији. Овај пример је показао да је чак и вече пред поделу постојао потенцијал да се спречи катастрофа разбијања земље на два дела.

Међутим, побуна и штрајкови су касно убедили Британце да је независност неизбежна и да је време за бежанију. Почетком 1947. године, Маунтбатен, последњи поткраљ, померио је датум за независност девет месеци раније. Ово је оставило Конгрес и Лигу да се лактају за утицај у новој држави. Џина, вођа Лиге, сматрао је да се глас Муслимана не може чути у независној Индији – тек од тог тренутка формирање Пакистана постаје неизбежно. Вође Конгреса, укључујући Гандија, убедили су протестанте и штрајкаче да напусте масовну акцију, у страху да ће наследити оружану побуну одоздо. Једна империјална колонија је прокрчила пут двема капиталистичким државама које ће ићи у рат једна против друге три пута у наредним деценијама. Уједињени отпор у бројним ситуацијама које су претходиле 1947. години је показао да су индијско радништво, сељаштво и војници могли трасирати алтеренативни пут ка слободи.

[1] Раџ-британска колонијална управа, прим. прев.

[2] Владарска династија у Индији, прим.прев.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here