Левица: Ко се противи Путину у Русији?

3
365
Поделите:

У Руској Федерацији, земљи захваћеној дубоком економском кризом, где дефицит буџета далеко надмашује званичних 3% БДП-а, а репресија, антисоцијалне политичке реформе, санкције и мере „штедње“ стварају невероватне тешкоће за већину становништва, либерални популиста позива јавност да се побуни против корупције у највишим инстанцама власти.

Наваљни и протести

26. марта и 12. јуна око 100.000 људи изашло је на улице око стотину руских градова да протестује. Митинзи и демонстрације организовани су након што је НВО Фонд борбе против корупције (ФБК) Алексеја Наваљног, ванпарламентарног политичара, објавио видео-истраживање о уделу председника владе и бившег председника Федерације Дмитрија Медведева у институционалној корупцији. Додатно их је подстакла млака реакција власти на истраживање које је постало вирално; за Алексеја Наваљног била је то изузетна прилика да повећа свој рејтинг пред председничке изборе, који се у Русији одржавају 2018. године.

Протести су, међутим, резултирали хапшењем неколико хиљада људи – у оба наврата укључујући и Наваљног – због тога што нису били договорени са градским властима. У земљи у којој је корупција одувек била инхерентна свакој инстанци бирократске власти, у друштву које прожимају бројни економски проблеми, а широком слоју становништва угрожена је егзистенција, тражити оставку председника владе политички је импотентан захтев. Поврх свега, овај захтев ођекнуо је међу малим бројем грађана/ки. У Москви, граду са више од 12 милиона становника/ца, на улице је у најбољем случају изашло око 20.000 људи.

Мала посећеност протеста говори пре о неповерењу према фигури Наваљног него о помирености руског друштва са Путиновим режимом. Након што се 2000. године појавио на политичкој сцени као истакнути члан либералне опозиционе партије Јабука, Наваљни је већ 2007. из ње избачен због националистичких активности – премда је ову оптужбу покушао да представи јавности као клевету. Међутим, још од 2006. године јавно је подржавао неонацистичке демонстрације под називом Руски марш, а 2008. је покушао да на темељу њих изгради своје бирачко тело, заснивајући коалицију за републичке изборе са организаторима тих протеста. Тај покушај је, на сву срећу, пропао, за чим су уследиле године безобзирног политичког опортунизма, током којих је покушао да ублажи реторику и нађе нове савезнике. Након избора за градоначелника Москве 2013. године завршио је на другом месту, као члан конзервативне либертаријанске партије ПАРНАС, а крајем 2016. најавио је да ће као независни кандидат учествовати на следећим председничким изборима.

Суочавање са реалношћу – криза и репресија

Иако је „Русија без Путина“ једна од главних парола демонстраната/ткиња, организатори протеста не труде се да предоче на који ће начин доћи до остварења тог захтева, нити да проблематизују смену политичке елите без нуђења алтернативне политике. Наваљни је од стране руских економиста највише критикован због фактичког одсутства економског програма. Након избијања светске економске кризе 2008. године и додатног пораста улоге државног капитала зарад интензивнијег извлачења профита из енергетског и сировинског сектора руске привреде, заоштрио се империјалистички сукоб између Русије с једне и САД и ЕУ с друге стране. Украјинска револуција 2013–2014. године, којој је Запад пружио подршку, као и све интензивније ширење НАТО-а према истоку, угрозили су доминацију Русије у региону и изазвали војну реакцију с њене стране. Војна интервенција Русије у украјинском конфликту и анексија Крима својевремено су довеле до низа санкција које су осакатиле руску економију и подстакле нови талас присилне национализације великих финансијских, индустријских и сировинских предузећа. Након драстичног пада цена нафте и гаса, руске компаније почеле су да експлоатишу скоро дупло више природних добара, што је утицало на курс рубље који је драстично опао, док су цене намирница рапидно расле. Државни буџет Руске Федерације, који је тренутно у дубоком дефициту од 516 милијарди рубаља, више не може да се учврсти ни новцем из резервног фонда, чији су се капацитети прошле године смањили 3,7 пута због улагања у наоружање и продаје валута централној банци зарад стабилизације рубље. Промене приоритета у расподели буџета изазване војним ангажманом Русије у Украјини и Сирији уједно су довеле до смањења плата и отпуштања запослених у јавном сектору – односно, сваког трећег запосленог у држави. Напад државног капитала на руску радничку класу већ дуги низ година праћен је реакционарним и репресивним законима у области социјалне политике.

Наиме, државни репресивни апарат обрушио се на грађане/ке под паролом очувања „духовних копчи руског народа“ и борбе против „страних агентура и њихових плаћеника“. Владимир Путин налази се на челу Руске Федерације практично од 2000. године и не планира да преда своју позицију без оштре борбе. Званичан став државе гласи да у Русији не постоји политичка репресија, већ прогањање „екстремиста и терориста“ који делају против „демократске државе“. Међутим, међу оптуженима за екстремизам и „распаљивање међунационалне мржње“ углавном су бројни руски активисти/киње, махом левичари/ке, а за „поседовање и продају наркотика“ дугогодишње казне добијају синдикални активисти/киње и вође. Ради се о стотинама хапшења сваке године – све оптужбе изнете су по истом обрасцу, а људи који трпе прогањања често су међусобно повезани.

Експлицитни примери дефанзивног делања владајуће класе, у страху од грађана/ки у протесту, јесу тзв. „Болотнаја процес“ и формирање паравојне полицијске структуре под називом Росгвардија (Руска национална гарда). „Болотнаја процес“ односи се на 400 привођења и 30 кривичних поступака против демонстраната/ткиња који су учествовали у „Маршу милиона“ на Тргу Болотнаја, 6. маја 2012. године.[1] Демонстрантима/кињама углавном су упућене оптужбе за „учествовање у масовним нередима“ и „нападе на службена лица“. Већина сведока у процесу били су полицајци – неки од њих на дан догађаја нису ни вршили дужност на месту протеста, као што ни неки од оптужених нису били присутни на демонстрацијама. Ухапшени демонстранти/киње осуђени су на казне у трајању од две до четири и по године, у зависности од „тежине“ дела. Поводом двадесетогодишњице Руског устава 2014. године неколико осуђених је амнестирано, али су 2015. и 2016. хапшења настављена. Процес је био медијски покривен како би се створила слика о функционалности руског правосуђа, непогрешивости власти и оправданости јавног линча побуњеника, а познат је по фалсификовању сведочанстава, недостатку доказа и нехуманим условима притвора.

На протестима 26. марта и 12. јуна ове године промењена је тактика застрашивања: сада се пресуде доносе тихо, имена оптужених веома ретко се разглашавају. Против неколико демонстраната/ткиња подигнуте су оптужнице због напада на службена лица – овога пута, на службенике Росгвардије. Росгвардија је формирана у априлу 2016. године, уједињавањем бројних структура руског МУП-а и Министарства одбране, а намењена је борби против екстремизма и тероризма, као и очувању јавног реда и мира. Деловање Росгвардије на терену разликује се од деловања обичних полицијских бригада по томе што службеници гарде имају право да пуцају без упозорења, са намером да убију. Стварањем војне структуре која је под непосредном ингеренцијом председника државе, чији се задаци и акције поклапају са оним Федералне службе безбедности, МУП-а и Унутрашње војске (такође паравојна формација) и чији службеници примају несразмерно веће плате, Путин је себи осигурао лојалну репресивну и контрареволуционарну снагу. Само је питање времена када ће први метак бити испаљен. Дакле, политичка репресија у Руској Федерацији не само да постоји, већ у последњих неколико година узима маха, а можемо бити сигурни да ће се у наредном периоду број неоправданих хапшења само повећавати.

Хапшења на основу политичких убеђења и активности нису једина врста репресије у руској држави. Руска православна црква путем реституције и осталих правних махинација добија све веће повластице, као што су формално преношење свих објеката са религијском наменом у њено власништво и стицање права на неплаћање пореза на земљишну имовину, чиме све више задобија круцијалну политичку улогу у руском друштву. Класичан пример је доношење закона против „пропаганде хомосексуализма“ који је црква свесрдно подржала и протежирала. Закон сврстава „хомосексуализам, лезбејство, бисексуалност и трансродност“ у исту раван са педофилијом, називајући их „сексуалним перверзијама“, а судећи по образложењу парламента служи „заштити деце од информација којима се пропагира одбацивање традиционалних породичних вредности“. Физичка лица оптужена за горе описану пропаганду по закону су дужна да исплате 4000–5000 рубаља казне – но, права казна је у јавном таргетирању ЛГБТQ+ особа и њихових „симпатизера/ки“. Држава, дакле, на основу религијских моралних вредности узима за право да директно интервенише у приватне животе својих грађана/ки. Стварна намера овог и многих других закона јесте потврђивање патерналистичког односа елите спрам радничке класе, међу којом се посредством државних идеолошких апарата распирују националистички и ортодоксноправославни сентименти, што је гура у мрак средњовековне хришћанске послушности и апологије власти. „Левичарима“ широм света који у јавном дискурсу подржавају Владимира Путина ваља упутити директну опомену: његова владавина „гвозедном песницом“ и режим који одликују клерофашистичке тенденције, уз зверске мере акумулације државног капитала на рачун јефтиног, неретко и бесплатног људског рада, тера грађане/ке Руске Федерације у понор сиромаштва и све веће експлоатације и репресије.

Дилеме протестног покрета

Руска радничка класа, стварна жртва државних реформи, тј. репресије, трпи огромне губитке и улази у све дубљу беду. Докле год су протести део предизборне кампање једног неолибералног кандидата, докле год износе сумануте популистичке захтеве, попут оставке једне од кључних фигура у сплету државне власти, не могу привући подршку радништва. То, међутим, не значи да протести не могу да превазиђу своју тренутну форму. Алексеј Наваљни је, наиме, успео да се дискредитује и почео је да губи на популарности након националистичких и сексистичких испада у једној руској телевизијској емисији[2], као и због безобзирног рекламирања своје персоне на протестима. Опало је оно мало подршке коју је имао изван уских кругова буржоаске либералне интелигенције – но, народно незадовољство тиме није изгубило на заоштрености.

Бројне левичарске групе и организације које су узеле учешће у протестима, упутивши притом оштру критику политичким методама Наваљног, не губе прилику да агитују и освешћују људе о стварним проблемима и њиховим узроцима, нудећи при том и конкретне начине њиховог решавања. Неке од познатијих организација су Руски социјалистички покрет (РСД, троцкистичка организација), који је успео да се пробије у први план током протеста 12. јуна у Санкт Петербургу (неколико њених чланова/ица ухапшено је након говора одржаних на Марсовом пољу), те Аутономна акција (анархокомунистичка организација), која је постала видљивија након хапшења њених чланова/ица у „Болотнаја процесу“. Штаб Наваљног по свој прилици неће улазити у преговоре са другим опозиционим организацијама, јер ће покушати да до краја искористи свој положај, што може резултирати само још већим падом поверења у његову политику.

Левица мора наћи начин да се организује и мобилише радничку класу док су протести и даље у јеку. Веома је могуће да до краја ове године посведочимо интензивном расту радикалне левице као политичке снаге не само у Великој Британији, Шпанији и Француској, већ и широм планете. Но, за такав пробој авангарде радничког покрета потребна је кохерентна анализа конкретних проблема у појединим земљама, која ће јој омогућити да дела у интересу већине становништва – радничке класе. Маркс21 активно учествује у локалним борбама радништва у Србији и у изградњи политичке снаге која заступа и брани интересе радничке класе. Придружите нам се у борби!

[1] О самом догађају можете више сазнати у анализи нашег члана Владимира Унковског-Корице.

[2] Вербално је нападао водитељку, не дајући јој да заврши нити једну реченицу; имплицирао је необразованост таџикистанских и узбекистанских гастарбајтера, рекавши да нико од њих није ни чуо за класике руске књижевности, након чега су гастарбајтери направили онлајн флешмоб акцију, рецитујући Пушкина, Гогоља, Љермонтова и друге књижевнике.

Марко Стричевић

Поделите:

3 COMMENTS

  1. „Руска православна црква путем реституције и осталих правних махинација добија све веће повластице, као што су формално преношење свих објеката са религијском наменом у њено власништво и стицање права на неплаћање пореза на земљишну имовину, чиме све више задобија круцијалну политичку улогу у руском друштву. Класичан пример је доношење закона против „пропаганде хомосексуализма“ који је црква свесрдно подржала и протежирала. Закон сврстава „хомосексуализам, лезбејство, бисексуалност и трансродност“ у исту раван са педофилијом, називајући их „сексуалним перверзијама“, а судећи по образложењу парламента служи „заштити деце од информација којима се пропагира одбацивање традиционалних породичних вредности“. Физичка лица оптужена за горе описану пропаганду по закону су дужна да исплате 4000–5000 рубаља казне – но, права казна је у јавном таргетирању ЛГБТQ+ особа и њихових „симпатизера/ки“. Држава, дакле, на основу религијских моралних вредности узима за право да директно интервенише у приватне животе својих грађана/ки. Стварна намера овог и многих других закона јесте потврђивање патерналистичког односа елите спрам радничке класе, међу којом се посредством државних идеолошких апарата распирују националистички и ортодоксноправославни сентименти, што је гура у мрак средњовековне хришћанске послушности и апологије власти“.

    A ne pišeš kako je RPC oduzimana imovina, i kako su desetine milona Mučenika stradali? Ne pišeš kako je tvoja „levica“ pobila kao jaganjce Svetu Carsku Porodicu…i malog Carevića? Ne pišeš…

    Kojom „restitucijom“ će biti vraćeni životi tih Mučenika? bagro, pamti Rusija i pamtiće do kraja vekova, kako su je plaćeni ne-Rusi iz engleskih i amerićkih banakra prevarili.

    Ne zna se ko je veća budala ili ti ili taj koji ti je dao da pišeš ovde…a izgleda nije ni čitao šta pišeš. Tvoje pisanije i Vidovdan, mislim Vidov dan, ne ovaj sajt, veze nemaju.

    Još malo pa će Injac biti glavni NATO propagator…sve tobož sledeći Knjaz-Miloša.

    • Hm,hmm…drzava i crkva,su nekada bile u suprotnosti,dok “ drzava“ nije,preotela vlast od crkve,i stvorila,modernije drustvo…izdvojila,sredstva i kapital,rukovanja istim,a, muvanje naroda u mozak,drzanja na okup nacionalnu masu.hm,hmm..popovi,su oslobodjeni, obaveze, da nose fiskalne kasice oko vrata,kao nekada kondukteri, lice na ORA, a stvarnost je drukcija. Kako god,kaludjeri,ulazu napore u ucenje,skolovanje..popovi ne,ragrutuju se iz siromasnih porodica,mahom polupismena deca..“ proletarijat crkve“, koji nema nista,do straha od boga i gladi…onako usput…http://clan-11-ustava-srbije

  2. Gdje li nadjoste ovo!? Koliko samo krvi u h svakoj „rijeci“- pravi
    nacisljam. Marx 21?- niko od te gamadi od Marksa nista nista neprocitao!
    Ali nije problem u tome! Stvar je zadata: OGADITI RUSIJU! GEBELS JE DOVOLJNO PAMETAN, A DA BI OVAKO OTVORENO UDARIO!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here