Последњи сведок бомбардовања Лесковца 1944. године И данас чујем јауке затрпаних под бомбама

0
143
Поделите:

Радомир Гавриловић (87), једини данас живи рањени Лесковчанин у Савезничког бомбардовања Лесковца 6. септембра 1944. године, присетио се страшних тренутака.
На Лесковац је пре 73 године, у савезничкој операцији „Ретвик“, односно, „Недеља пацова“, пало 69 тона тепих бомби из 20 америчких бомбардера и 28 пратећих ловаца. Од 28.000 становника погинуло је између 4.000 и 7.000 људи и још толико рањено. Срушено је 1.840 објеката, од којих на десетине репрезентативних, па је центар Лесковца заувек променио свој изглед.

Радомир Гавриловић је у секунди изгубио оца, мајку и млађег брата од друге по реду бомбе која је пала на Лесковац. Преживео је он и старија сестра, коју је видео тек после неколико година и све до њене смрти 1993. године ни реч о тој трагедији нису проговорили.

– Нисмо могли, страх се увукао у нас. Годинама нисам могао да одем на Шпитаљско гробље где су рођаци сахранили већи део моје породице. Дошао бих до гробља, почео да се тресем и вартио бих се – прича за Југмедију човек коме је у трену нестала породица.

Имао је 14 година и био чирак у ливници. Нешто пре 12 часова је из дворишта породичне куће видео два авиона из правца оближњег Печењевца.

– Надлетели су центар Лесковца и вратили се назад остављајући за собом траг у облику крста, а нешто после 12 сати видео сам мноштво авиона. Чуле су се сирене. Отац и ја побегли смо у подрум код једних, а мајка и брат код других комшија, одмах преко пута наше куће. Ништа нисам чуо, само сам осетио рушње изнад моје главе и бол. Био сам затрпан циглама, цео горњи део тела. Једна цигла ми је скоро искидала руку, друга ушла у уста – присећа се Радомир са болним грчом на лицу.

Под рушевинама је у полусвести провео 24 часа.

– У подруму је било 12,13 људи – мушкарци, жене деца. Страшан је јаук и страшно запомагање било, чујем и данас, али их не видим. Спасиоци су покушавали да нас извуку и одустали јер се кућа непрестано урушавала. Преживели смо син власника куће и ја – објашњава Гавриловић.

Неколико дана касније, док је лежао у кориту код стрине, сазнао је да је остао без родитеља и брата.

– Сви су погинули у трену, а стрина ми је спасла руку. Није дала докторуда је сече, па је он некако закрпио – прича Радомир док му сузе искре у очима.

Према каснијим причама, бомба која је пала између две куће и два подрума у Улици Цара Лазара била је друга бачена бомба на Лесковац. Трећа је уништила Гаретову палату 100 метара даље.

Три године је Гавриловић живео код баке у Владичином Хану. Када се 1947. године вратио у Лесковац и запослио у текстилној фабрици, затекао је оштећену и покрадену породичну кућу. Тек пред женидбу је средио дом и са садашњом супругом Златом, са којом је касније добио две ћерке, уселио се у кућу.

– Нисмо у Лесковцу причали о бомбардовању, као да је то била забрањена тема, или смо хтели што пре да заборавимо. Само смо радили, ударнички, на ура, да обновимо земљу. И сада ми је тешко да причам о томе. Ни данас ми није јасно зашто су нас бомбардовали када је у то време у Лесковцу било врло мало Немаца – пита се човек који још није излечио трауме старе 73 године.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here