Владета Јеротић: Кључни узроци неуротичности

1
777
Поделите:

Већ је давно речено да је дете најнемоћније биће у природи. Да би што ближе означио сву слабост новорођеног детета, огромну зависност од афективног живота родитеља, њиховог интереса, страха, равнодушности – значајни швајцарски биолог А. Портман назвао је први период после рођења екстраутериним ембрионалним добом. У животињском свету овај период беспомоћности траје релативно кратко и све радње животињског пара родитеља, или само једног од њих, управљене су ка што бржем и успешнијем оспособљавању нејаког младунчета за самосталан живот.

Када се ова самосталност једном постигне, родитељи су испунили свој задатак и младунче одлази, милом или силом. У људским заједницама такав процес још постоји само код тзв. примитивних народа (и то не свих) или у сиромашнијим слојевима становништва са бројном децом. Карактеристично је при томе да се код оваквих народа и у оваквом слоју становништва ређе виђају душевни поремећаји у развоју, о којима мислимо да говоримо.
1. Услови развоја

Код свих народа који настањују цивилизоване земље, све до оних у високоцивилизованим и културним друштвима, свеједно да ли је тренутно реч о друштвима са строгом патријархалном структуром породице или оном, у најновије време, прелазног типа, за које још не знамо чему ће одвести – развој детета протиче под знатно друкчијим условима, који не само што не јачају осећање сигурности и самосталности код детета већ га, напротив, коче и ометају. Није при том битно да ли је реч о класичном типу породице са строгим, патријархалним оцем и слабом, потчињеном мајком, или о родитељима који, презаузети својим бригама и спољном ангажованошћу, препуштају васпитање деце неком другом одгајивачу или просто улици.

У оба случаја оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине. Не заборавимо при том Адлерову тврдњу да свако дете не само што осећа своју инфериорност него је оно стварно и инфериорно у односу на свет одраслих који га окружује. Није чак битно да ли је неко дете физички дефектно или ружно, јер имамо низ примера да оваква деца и касније одрасли људи, правилним одгојем који је детету пружио материјала за самопотврђивање и признавање његове личности, уопште не пате од неког осећања инфериорности.

Обратно: доста је деце обдарене и интелигенцијом и физичким изгледом која због погрешног одгоја врло много пате од недостатка поверења у себе, плашљивости и стидљивости.

2.Сигурност и значај

Сада смо се већ приближили настанку неуроза. Неуротичар је човек који је у развоју свога осећајног живота спречен оштећењима која је доживео поступцима хладних, незаинтересованих, потцењивачких, у основи несигурних и неуротичних родитеља, или оних који замењују родитеље. Наравно, не само оваквих родитеља. Потреба човека да се осећа сигуран и значајан јача је и од сексуалног нагона. Ако је ова потреба рано фрустрирана, неће бити ништа чудновато ако се и сексуални нагон погрешно развије.

Развој оваквог детета, неумитном логиком свирепих збивања у његовој околини, за које родитељи често и нису криви, јер су и сами болесни, опредељен је, како Адлер каже, једним фиктивним циљем, чија је осовина неутољива потреба за признањем и важењем. Није при том битно да ли ће се овакав неуротичар развијати зачаурен у свој свет фантазија, дневних сањарења, удаљен од стварног живота страхом од понављања доживљених траума у детињству или ће покушати неумереном и увек лоше усмереном агресијом да се ослободи овог неподношљивог осећања несигурности и слабости.
Битно је у овоме неуротичном развоју то што је такав субјект увек окренут прошлости, уместо садашњости, јер су његове неиспуњене жеље за признавањем у прошлости, а не у садашњости. Увид у апсолутну немогућност да се прошлост поново доживи њему готово увек недостаје. Друга карактеристика неуротичара произлази из прве.

3.Слобода да човек буде свој

Услов за развој самосталне и зреле личности је у доживљеном и проживљеном осећању сигурности и признања у детињству. Ако тога није било, неуротичар ће непрестано касније тежити да добије признање од спољњег света, а не од самог себе.

Веће несреће за личност човека нема. Ако се неко непрестано труди да задобије милост и признање своје околине (овде, наравно, није реч о потреби нормалног човека за признањем своје стварне вредности), немајући поверење у самог себе, сви су услови да се развије у ропску и несамосталну личност од које ни друштво не може имати никакве користи.

Ако бисмо се на крају упитали за социолошке узроке пораста неуроза у савременом свету, онда свакако долазимо до проблема структуре друштва које формира и породицу од које зависи развој појединца у њој. Тоталитарни режими, с једне стране, којима и није циљ развијање самосталних личности, и анархична демократија, с друге, у којима беспоштедна конкурентска борба повећава страх и несигурност – плодно су земљиште на коме успева неуроза.
Само таква заједница и друштво који, по Фромовим речима, пружају појединцу најбоље шансе за развијање свих његових могућности, превазићи ће већ постигнуту човекову „слободу од“ отварајући перспективе „слободи за“ тј. слободи да човек буде свој, да буде продуктиван и потпуно пробуђен.

Владета Јеротић

Поделите:

1 COMMENT

  1. „Ако бисмо се на крају упитали за социолошке узроке пораста неуроза
    у савременом свету, онда свакако долазимо до проблема структуре
    друштва које формира и породицу од које зависи развој појединца у њој.
    Тоталитарни режими, с једне стране, којима и није циљ развијање
    самосталних личности, и анархична демократија, с друге, у којима
    беспоштедна конкурентска борба повећава страх и несигурност –
    плодно су земљиште на коме успева неуроза.“

    Како решити овај ппроблем???

    Владика Николај: “БЕЗ БОГА НИ ПРЕКО ПРАГА!“

    Породица – ДОМАЋА ЦРКВА – почетак и крај живота заједнице

    У књизи “Поуке Божанствене Љубави“ /Београд, 2001./, Старац
    Пајсије Светогорац каже:
    “Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица,
    пропашће и свет… Кад пропадне породица, пропашће све: и
    свештенство и монаштво. “ /тачка, став 12., стр. 178/
    “Лако је родити дете, ли га је тешко васпитати.“ /тачка , став 14., стр 178/
    “Држава се често од орла. каква би требало да буде, претвара у врану
    која кида своје грађане. На речима је спремна да умре њих, док у ствар-
    ности ништа не чини.“ /тачка, став 15. , стр. 178/
    Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве
    и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разба-
    цују.“
    “Ако се материјална добра не буду делила по јеванђељу на крају ће се
    делити ножем“. /тачка, став 86., стр. 212/

    Породица је за све одговорна, а немоћна да било шта промени!
    Породица ни од куда нема помоћи, и упућена је на саму себе.
    Помоћ породици се углавном даје у виду савета и добрих намера,
    али стварна помоћ изостаје.
    Када су држави потрбена средстава, држава лепо распише зајам
    и враћа дуг кад може и колико може /ради репрограм/.
    А када се породица задужи, породици кредитори продају у бесцење
    некретнину и породица остаје на улици, без средства за живот.
    Када су средства потрбена разноразним удружењима и организацијама,
    траже се и налазе донатори и спонзори.
    Иста је ситуација и са Црквом: када су Цркви потрбна средства, она тражи
    и налази мале и велике добротворе и ктиторе.
    Родитељи деце раде у све робовскијим условима рада – од СВАНУЋА
    ДО СМРКНУЋА / по “флексибилном“ радном времену – од 10 и више
    сати дневно/ па се са децом ретко виђају, а камоли да имају
    времена да их и васпитавају, на начин како се то сугерише и очекује.
    Деца су ускраћена за свакодневно виђање и контакт са родитељима,
    ускрађена су за родитељску љубав, а помањкање родитељске љубави
    је узрок свему овоме о чему се говори у наслову теме.
    Немање времена “да се има времена“ не одређује појединац или
    породица, већ друштвени систем који гази и меље – појединца и
    породицу.
    А у актуелном систему вредности, уопште узев, важи правило:
    “Човек је човеку вук“, за шест дана док завршава све своје послове,
    а седмог дана, када је у храму, цркви – “Човек човеку је ближњи,
    брат у Христу“!
    Тај парадокс носи у себи актуелни друштвени систем, заснован
    на експлоатацији и израбљивању – “ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕКУ ВУК“ и
    “ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕКУ БЛИЖЊИ, БРАТ У ИСУСУ ХРИСТУ’ – са којим
    породица живи и не може сама да се носи, због чега се све више и
    више урушава.
    Колики и какав утицај има Црква у решавању овог проблема – осим
    саветодавног утицаја на породицу – то остаје на свести савести оних
    који о томе одлучују у Цркви.
    Говорити о пренеталном васпитавању детета, када је мајка сва у грчу
    у страху… јер је – НА БЛАНКО ПОТПИСАЛА ОТКАЗ АКО ЗАНЕСЕ,
    ОСТАНЕ У ДРУГОМ СТАЊУ, у најмању руку, је непримерено!

    “ФАКТИ:
    Објављено: 2. мај 2015.
    РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ТРАЖИ СПАЈАЊЕ „елемената монархије и
    социјализма”

    Руководилац Одељења Руске православне цркве за односе са друштвом
    – протојереј Всеволод Чапљин – изјавио је да је данашњој Русији
    потребан политички систем који би у себи објединио елементе монархије
    и социјализма.
    „Нашој земљи су потребни истовремено елементи чврсте централизације
    власти и социјална држава. Државност, праведност и солидарност – то су
    три вредности на којима треба да почива државно уређење. То би –
    нагласио је Чапљин – спојило монархију и социјализам”.
    Чапљин се на садашњој високој функцији унутар РПЦ налази већ дуже од
    шест година. Наглашено се бави рашчишћавањем пута традиционалном
    „руском начину живота” у савременој Русији.
    Познати је борац против утицаја Запада у Русији и против „хомосексуалне
    културе”.
    Извор: ТАСС“

    Драган Славнић

    Одговори

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here