Насловна Историја Вечни санак на “рајском Стражилову”

Вечни санак на “рајском Стражилову”

193
0
ПОДЕЛИ

Пренос земних остатака Радичевића, рад Александра Бранка Загорчића из 1886.

Пренос посмртних остатака Бранка Радичевића из Беча у вољену варош: Сукоб Змаја и Лазе Костића замало да осујети план да Бранко почива у својој земљи. За енглеску штампу био највећи културни догађај на Балкану

ОД оног лета 1836. године, када се уписао у Гимназију у Сремским Карловцима, ова чаробна варош, ушушкана у мекано зеленило Фрушке горе и њених непрегледних винограда, имала је пресудан утицај на поезију Бранка (Алексија) Радичевића (1824-1853). Поживео је само 29 година, написао свега 54 лирске и седам епских песама, али и тај невелики опус био је довољан да, уз Змаја и Лазу Костића, стекне углед најзначајнијег песника српског романтизма.

Мада је рођен у Славонском Броду, а са оцем Тодором, мајком Ружом, братом Стеваном и сестром Амалијом живео је и у Земуну и Темишвару, али Сремски Карловци су се најдубље угнездили у Бранковој песничкој души. Он се за ту лепоту, овој вароши одужио незаборавним стиховима, као што је елегија “Кад млидијах (размишљах) умрети”. У тим римама песник слути своју смрт. Она га је и снашла у Бечу.

Преминуо је 1853, а три деценије почивао је на грчком гробљу у Бечу, пре него што су његове кости сународници пренели на Стражилово, брдашце крај његових вољених Карловаца.

– Песникови посмртни остаци пренесени су у Карловце 1883. године – каже за “Војвођанске приче” Ненад Грујичић, аутор књиге “Бранко Радичевић, песник младости” и директор песничке манифестације “Бранково коло” у Карловцима. – Био је то велики догађај. Српска штампа брујала је годину дана о Бранковом повратку кући, а енглески листови прогласили су тај чин највећим културним догађајем на Балкану, па и у Европи.

Али, вратимо се у 1841. годину када, по завршетку школовања у Карловачкој гимназији, Радичевић одлази у Темишвар да учи филозофију (мудрољубије). После школовања у Темишвару (до 1843), где је написао прву песму на српском језику, “Девојка на студенцу”, долази у Беч и на наговор оца уписује право. Није волео ту сувопарну науку, чинила га је мрзовољним.

Ненад Грујичић крај споменика Бранку на Стражилову

До тада, животом опијени песник, лагано је почео да вене и да губи вољу за писање – оболео је од туберкулозе. Уз новчану помоћ кнеза Михаила, почео је 1851. да студира медицину с мишљу да сам себи помогне у излечењу, али узалуд. Брзо је Бранко пао у постељу. Последње дане провео је у друштву Ђуре Даничића, Косте Вујића, Мише Небригаћа, Борђа Натошевића, Саве Димитријевића и Лазара Захаријевића.

Вујић, који ће и сам убрзо умрети од исте болести, овако је Захаријевићу испричао о последњим Бранковим тренуцима: “Пре десет сати, кад сам мислио да легнем, дође ми Бранкова послужавка и донесе вест да је Бранко умро.” Било је то 18. јуна 1853. године, између девет и десет часова.

Пренос посмртних остатака песника

Сахрањен је 20. јуна на “грчком гробљу” у Бечу. Све трошкове подмирио је кнез Михаило. Девет месеци после сахране, у пролеће 1854, Милица Стојадиновић Српкиња пише да је Бранков гроб запуштен и једва се разазнаје.

Четврт века после Бранкове смрти, група Срба, окупљених око листа и Удружења “Зора” у Бечу, покренула је идеју о преносу његових земних остатака на Стражилово, брдо изнад Карловаца. Све је било до појединости организовано, али је све и заустављено због несагласја Змаја и Лазе Костића.

Велики публицитет, наиме, изазвала је Змајева песма “Бранкова жеља”, којом јасно подржава мисао да се из Беча на Стражилово пренесу кости песникове. Змај песму пише као да ју је сам Бранко испевао: “Растав`те ме са овом даљином/ Моје кости оперите вином/ Па их нос`те нашем завичају, завичају, мом негдањем рају/ Пренес`те их, браћо моја мила, поред оног убавог Белила/ Кроз Карловце, где сам младост пров’о, па на оно дивно Стражилово…”

Бранко Радичевић (једини оригинални портрет (дагеротипија Анастаса Јовановића)

Већ 7. новембра 1877. у Карловцима је изабран Одбор од двадесет једног члана, на челу са Павлом Кречаревићем и перовођом Јованом Пачаризом. Пристизали су и прилози са свих страна. Али, као гром из ведра неба, 1. јануара 1878. у бечкој “Зори” објављена је песма Лазе Костића “Права Бранкова жеља”, потпуно супротна Змајевој стихованој поруци. Порука Костићеве песме била је да Бранкове кости треба пренети у слободну Србију и гласила је овако: “Авај, браћо драга, остав`те ме мирно/ да ми нико није костију додирно /ма овде почив`о до судњега данка/ у слободну земљу само нос`те Бранка.”

После сукоба двојице песника, чији су односи и иначе били помућени, идеја о преносу Бранка замрла је у наредних пет година. Оживела је тек пошто је бечка “Зора”, јануара 1883, приређујући прославу стогодишњице прве народне књиге Доситејеве и штампајући “Споменицу”, сав приход дала за “пренос земних остатака нашег генијалног песника Бранка Радичевића са Сан-Марковог гробља на убаво Стражилово у Сремским Карловцима”.

– Нова иницијатива дошла је у последњи час, јер претила је опасност да до краја 1883. ово гробље буде преорано и све кости сахрањене у заједничку гробницу – објашњава Грујичић.

Поново је формиран одбор, у Бечу, а потом и у Карловцима, на чијем челу је био Павле Марковић Адамов, доцнији уредник листа за забаву, поуку и књижевност “Бранково коло” (1895-1914). Толико је био опчињен Бранком, да је своме сину дао песниково име. Без Павла није био замислив успешан пренос Бранкових костију на Стражилово.

Организоване су бројне приредбе, посела и забаве, чији је приход био намењен за трошкове преноса. Новосадска “Застава” месецима је објављивала спискове новчаних приложника, Срба из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Херцег Новог, Суботице, Вуковара…

Утврђен је и дан преноса: 10. јул 1883. године! Ковчег са посмртним остацима пребачен је најпре возом до Пеште. Није утврђено чијом је кривицом “лежао” на пештанској станици целу ноћ, па је са закашњењем стигао у Нови Сад. Одатле до Карловаца превезен је путничком лађом “Нимфа” Стевана Мирковића.

Најзад, тог 10. јула 1883, нешто пре поднева, у присуству силног света, ковчег је пристигао у карловачко пристаниште. Већ поподне Бранко је, коначно, сахрањен на његовом “рајском Стражилову”.

МИСТЕРИЈА ВИТОГ РЕБРА

ЕКСХУМАЦИЈА Бранкових посмртних остатака у Бечу, 8. јула 1883. одржана је у присуству Змаја, др Љубе Ненадовића, Петра Деспотовића, председника “Зоре”, и пет чланова Одбора. Они су потврдили да су све кости на броју. Међутим, 57 година касније, у лето 1940, стигло је у Карловце писмо проте Лазара Д. Шевића, који јавља да има тзв. “вито ребро” Бранково, које се налазило у малој “овалној, картонској кутијици”, дугој седам, широкој пет, а високој 2,5 центиметара. О “витом ребру” до данас су нарасле легенде, али поуздане доказе још нико није успео да пронађе.

СПОМЕНИК ОД ТРИ КАМЕНА

ДВЕ године после сахране на Стражилову, подигнут је пирамидални споменик београдског архитекте Светозара Ивачковића. Два доња степеника направљена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака са Фрушке горе, Динаре, Клека, Ловћена, Пљешевице, Вршачког брега, Велебита и Авале, што симболизује свесрпски духовни простор осветљен песништвом Радичевића. Године 1974, поводом 150. годишњице песниковог рођења, код “Бранковог чардака”, подно Стражилова, подигнут је још један споменик, рад вајара Јована Солдатовића.

Јованка СИМИЋ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде