Насловна Инфо Полемика Светислава Басаре и Радоша Љушића: „Kлозетска реторика и испливавање на површину“

Полемика Светислава Басаре и Радоша Љушића: „Kлозетска реторика и испливавање на површину“

223
0
ПОДЕЛИ

Историчар Радош Љушић и писац Светислав Басара ових дана воде енергичну полемику у листу Данас. Прича нас води на 2010. када је објављен Басарин „Почетак буне против дахија“…

„Године 2011. Басара је предлагао да се моја одсечена глава окачи на видном месту у САНУ. Године 2017. Сергеј Трифуновић пише да ће пишати на Вучићевом гробу. Питам читалачку публику и новинаре Данаса у чему је разлика у писању Басаре и Трифуновића?“, написао је историчар Радош Љушић за Данас као одговор на серијал колумни Светислава Басаре о Љушићу – „Историја на хемороидима“.

„Питам и Оверлорда и подсећам га да му се Басара удварао у једној ТВ емисији, и у многим текстовима у Данасу, све док није награђен уредничком платом у Службеном гласнику. Басара је родоначелник „клозетске реторике“ (Љиљана Смајловић) у књижевности и новинарству, тако често коришћене у роману-пасквили ‘Почетак буне против дахија’, као и у другим делима и колумнама. Трифуновић је последњи изданак родоначелника погана језика и књижевног лакрдијаша. Оверлорд се у емисији ‘Ћирилица’, ТВ Пинк, жалио на ‘политичке псовке’, ‘уриниране политике’, не наводећи имена, подразумевајући, наравно, све који ‘знају да се такмиче у псовкама'“, написао је Љушић и истакао да се Басарин серијал у Данасу (13 наставака) о њему појавио „да би колумниста оправдао своје приходе уредника у Службеном гласнику, који му штампа књигу ‘Атлас псеудомитологије'“.

Он је додао да је Басарин начин изражавања, и у роману, и у одговору на Љушићеву критику, и у колумнама у Данасу, „на нивоу опскурног псовачког израза“.

„Једноставно, реч је о књижевнику и књижевности простаклука! Простаклук ‘клозетске реторике’ служи Басари да све своје безмерне глупости правда књижевном фикцијом, не на начин како су је користили књижевници, већ онаквом каквом је он замишља и прилагођава свом ружењу живих и мртвих Срба и сопственог народа и државе. У одговору на моју критику ‘Дахија’ Басара овакво изражавање тумачи још и ‘уметничком слободом’. Могуће је, данас, да је то и ‘уметничка’ и ‘слобода’, али је непримерено простачка и некњижевна, једноставно речено – псовачка. Сигуран сам да се ‘уметничка слобода’ не постиже псовкама, пљувањем и блаћењем живих и мртвих Срба и сопственог народа“, објаснио је Љушић.

Роман Светислава Басаре „Почетак буне против дахија“ објављен је 2010, а Љушић је написао критику у Летопису матице српске, јануар-фебруар 2011, стр. 200-225, под насловом „Басарине историографске баханалије“. Љушић наводи да „књижевни мудријаш“, како назива Басару, није ни прочитао критику у Летопису, него на интернету, те да избегава да наведе податке из часописа, и истиче зашто.

„У Данасу је тада поведена полемика, али и њу Басара избегава да помене. Дакле, он је написао три текста на моју критику ‘Дахија’ давне 2011, а сада, 2017, шест година касније, пише нови ‘мудријашки’ осврт на њу и објављује га у дневном листу, а не у књижевном часопису, као што сам ја урадио, и као што је ред“, истакао је Љушић.

„Басара пискара да сам тајкун и ‘алфа мужјак – предводник милитантног крила српске историографије’. Није ми познато да се српска историографија делила на милитантну и немилитантну, нити је ико до сада правио овакву поделу“, пише Љушић и додаје да је позадина овакве поделе јасна и својствена само мрзитељима повеснице од које и он живи, а односи се на најновије доба српске историје.

„Басара је хтео да каже да је новија српска повест милитантна, а с њом и историографија. Сви су народу добри, само су Срби зли, потка је на којој почива већина његових романа!“

Светислав Басара у својој колумни за Данас одговара да је било више него предвидиво да ће „Љушићев утук на мини серијал у ‘Фамозном’ бити смехотреснији и фрапантно глупљи од његове прос(т)ране ‘критике’ романа ‘Почетак буне против дахија'“. Басара пише да се Љушић одмах дао у раскринкавање његових лажи, па је научно доказао да овај није „раном зором ођурио до књижаре да купим Летопис Матице српске“, него да је инкримисани текст пронашао на сајту НСПМ.

„То је, у фактографском смислу, тачно, јер на овом свету не постоји будала – а поготово то нисам ја – која би поранила да купи Љушићева часописна просеравања“, додаје Басара. „Нема за то ни потребе. Испливају она на површину, као што то чине и њихова метаболичка браћа.“

Чак су, истиче Басара, и виспренији коментатори уочили да он, говорећи о Љушићу, у ствари говори о „менталној матрици засењивања општенародне просторе, неговања рајетинског менталитета, извртања чињеница, фактуализације фиктивног и фикционализације фактуалног, која је упропастила и наставља да упропашћава Србију, а која је платформа апсолутно свих српских политичких елита. И не само ове тренутне на коју – сагласно Радошевој дојави – Сергеј пиша, а моја маленкост прди“, истиче Басара и додаје да није Љушић усамљена појава.

„Далеко од тога, камо среће да је тако; само је дибидус огољен у сировости, простаклуку и ароганцији увијеним у докторску дисертацију која нашем полихистерику није помогла да побије моју тезу да се у ‘Србији XИX века говорило на дупе’, али му је омогућила да личним примером емпиријски докаже да је то итекако могуће у Србији XXИ века“, закључује Басара.

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Унесите ваш коментар
Унесите ваше име овде