Рукопис „Горског вијенца” треба да се врати Београду

0
320
Поделите:

Још увек је могуће тражити назад отуђену баштину, постоји могућност да читав случај буде актуелизован у распону од 50 до 70 година од датума изопштења наслеђеног културног добра

Још увек није завршена прича у вези са оригиналним рукописом „Горског вијенца”, који се сада налази на Цетињу, а поставља се и питање другог дела Његошевог аутографа овог чувеног спева, који никада није пронађен, управо због тога што никада није ни тражен.

Србија има право да тражи да Његошев аутограф буде враћен Београду због тога што га је 1969. године маршал Тито тајно поклонио, дао га у „мраку” Црној Гори, што је незаконито и противно Међународној конвенцији о неотуђивости културне баштине (повеље из Сен-Жермена и Париза), чији смо и ми потписници, каже за наш лист историчар уметности Живко Брковић, аутор студија „Судбина рукописа `Горског вијенца`”, „Моје архивалије о Његошу”, и других.

– Још увек је могуће тражити назад отуђену баштину, постоји могућност да читав случај буде актуелизован у распону од 50 до 70 година од датума изопштења наслеђеног културног добра. Овај рукопис драгоцен је и због тога што је Његош, боравећи у Бечу са Вуком Караџићем, тачно пре 170 година, током штампања првог издања „Горског вијенца” у Јерменском мехитаристичком манастиру, уносио у сам оригинал измене којих нема у штампаном издању – каже Живко Брковић, додајући:

– На пример, у рукопису се налазио стих „Олтар прави на камен кукавни”, док је у штампаном издању измењен у „Олтар прави на камен крвави”. Даље, у рукопису спева стоји „Бил сатана ово измислио”, којег нема у штампаном делу. Све ове верзије и измене у рукопису значајне су за тумачење спева, а уједно побијају и нека ранија мишљења да је Његош био неписмен. Управо су лингвисти Иван Броз и Милан Решетар крајем 19. века, после откривања Његошевог манускрипта, анализирали спев и Његошев рукопис и побили такве тврдње.

Свој став о потреби да Његошев рукопис буде враћен Београду, Живко Брковић заснива пре свега на чињеници да је после дуге преписке министарстава спољних послова Беча и Краљевине СХС, на иницијативу краља Александра Карађорђевића, 1925. године овај оригинални рукопис откупљен заменом од аустријске Националне библиотеке, за 20.000 шилинга, и замењен за средњовековни рукопис који је припадао манастиру Форау. Тиме је он постао власништво династичке дворске ризнице, а после рата остао је у дедињском комплексу објеката, чија су уметничка дела, која броје од 20 до 200 хиљада експоната, мистериозно отуђивана у Титово време.

Живко Брковић тада је био један од историчара уметности, који се бавио категоризацијом и систематизацијом ове баштине при резиденцији председника Републике.

– И дан-данас то је највећа кумулација уметничких дела на једном месту. Потпуно неискоришћена. Међутим, радећи тамо, од почетка се нисам слагао са многим стварима, ни са тим како је непроцењиви антички мозаик из Гамзиграда просто поклоњен Титу. Тако су поклоњене и неке од најбољих слика Саве Шумановића. Та платна налазила су се и код Александра Ранковића, била су му поклоњена, а он ме је звао да их проценим због даље продаје. Нисам на то ћутао, постављао сам питања у Нину како је могуће да се тако нешто ради – сећа се Брковић.

– Писао сам и о стотину Титових портрета и уметницима који су их сликали, вајали… Рукопис „Горског вијенца” колегиница и ја пронашли смо у дворској библиотеци, која је имала неколико столова и витрина са књигама. Рукопис се одједном нашао на столу и убрзо је нестао. Није постојала никаква документација о томе како је поклоњен Цетињу. Убрзо потом срушена је и библиотека због проширења. Не зна се где су отишле књиге дворске библиотеке. Ти нелогични догађаји подстакли су ме на то да почнем да истражујем архиве Беча и Венеције и да трагам за подацима о Његошевом највећем делу, да трагам за преписком из 1925. године на иницијативу краља Александра Карађорђевића, и да постављам даља питања о томе шта је са другим делом „Горског вијенца” – објашњава наш саговорник.

Ми смо, како поново подсећа Брковић, потписници повеље против отуђивања баштине, између два рата, која, ако буде пронађена у периоду до 70 година од нестанка, мора да се врати ономе ко је потражује.

– Као што се увек ћутало о отуђивању „Горског вијенца”, тако се ћутало и о Сави Шумановићу, његовој болести, писмима Растку Петровићу, у којима је уочљива та фиксација за Растка, обожавање и мржња. Ћутало се и о начину његове смрти, где никада нису саслушани очевици сликаревог страдања – напомиње Брковић, који је пре неколико година написао и књигу „Шумановић – уметник и лудило”.

Наш саговорник присећа се како је тешко у Новом Саду, у Галерији „Бељански”, дошао до тридесет писама Саве Шумановића, која су била чувана као болесна и неподобна, док уистину представљају незамењиво сведочанство о уметнику и његовом животу. На исти начин тумачи и пословичну равнодушност према драгоценој рукописној баштини, која је олако отуђена из Београда и још увек му није враћена. Све те појединости говоре о томе да је наша слика о великанима српске културе непотпуна, зато што се у обзир не узимају рукописи и писма стваралаца као сведоци о личностима и епохама.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here