Теофил Панчић: Покрет било којих тренутно СЛОБОДНИХ 93 ГРАЂАНА

Поделите:

Насуво: Велики развод и ћутање из скромности
Никад ничег новог под сунцем Истока: све о нама пише још код Булгакова, у „Мајстору и Маргарити“. Па ипак, понекад се деси нешто што ни Булгаков није описао, мада булгаковљевски звучи.

Тако је, рецимо, Покрет слободних грађана (ПСГ) недавно напустило троје оснивача: Душан Теодоровић, Љиљана Мијатовић и Зоран Ивошевић. Па добро, дешава се, разиђу се људи, наподударност нарави и тако то. Деведесеторо оснивача је ипак и даље унутра, зар не? Ма какви, још је и боље од тога: свих 93 је на броју. Kако сад то?! Лепо: објаснио је Јанковић Саша, председник ПСГ, да је одлазак оно троје но биг деал, и да је већ примљено нових троје оснивача. Пазите добро: не нових троје чланова, него нових троје оснивача. Тако да је бројно стање међу оснивачима непромењено. Ни Јосиф Џугашвили, мајстор ретуширања старих фотографија и Булгаковљева зла коб, не би то извео боље.

Методологија је, морате признати, савршена. У том смислу, било би глупо да се мења. Теоретски, могло би и свих преосталих осамдесет и седморо изворних оснивача ПСГ у неком тренутку напустити ту организацију, али се не би променило ништа, јер би Јанковић негде пронашао неких других 87 особа, и прогласио их оснивачима ПСГ. И тако у недоглед. ПСГ би могао статутарно да се уреди као организација у перманентном оснивању, којом руководи веће од 93 оснивача, ко год они у датом тренутку били, свеједно је све док их је деведесет и троје. Ако ПСГ прегура коју деценију, сваки ће од 93 оснивача бити рођен тек након оснивања Покрета.

Тако то ваљда раде савремени људи сајбер епохе – стално се апгрејдују и реконфигуришу. Ионако нико не чува старе сцреен схотове. Где је, рецимо, оној старомодној, аналогној Демократској странци била та џугашвилијевска памет на булгаковљевски начин? Наиме, древне хронике до дан-дањи бележе да су ДС основала ова тринаесторица неапостола: др Kоста Чавошки, Милован Данојлић, др Зоран Ђинђић, Гојко Ђого, др Владимир Глигоров, др Слободан Инић, Марко Јанковић, др Војислав Kоштуница, др Драгољуб Мићуновић, Борислав Пекић, Миодраг Перишић, др Радослав Стојановић, Душан Вукајловић.

Погледајте само тај хаотичан списак! Тешки националисти, либерали, левичари, социјалдемократе и још којекакви, сви на окупу! И шта је било после? Већина ових са списка напустила је ДС већ у првим годинама њеног постојања. И не само да су је напустили, него су отишли на веома различите, чак директно супротстављене стране. Неки су у међувремену умрли. Један је стрељан. Само један једини (Драгољуб Мићуновић) са списка оснивача и данас је жив и активан у Демократској странци. Мислим, није ли то мало компромитујуће? Штавише, некако дилетантски, стихијски? А све је то могло лако да се избегне, само да се периодично (рецимо, једном месечно) приступало ревизији списка оснивача: како који отпадне од матице, а ти, крк, избришеш га са списка оснивача и ставиш неког новог, свеже пазареног! Што би рекао бесмртни Стаљин тхе Инспиратор: њет человјека – њет пробљема! Дан-данас би ДС имао потпуно свеж и апдејтован списак тринаесторице оснивача, ево на пример овакав: Драган Шутановац, Радослав Милојичић Kена, Балша Божовић, Зоран Алимпић, Мирослав Васин, Горан Јешић, Александар Црквењаков, Зоран Лутовац, др Драгољуб Мићуновић, Душан Милисављевић, Бранислав Лечић, Драгослав Шумарац, Игор Салак. Милина видети…

Да ли се ти то, Панчићу, малко зајебаваш? А не, не ја. Ја сам сасвим озбиљан. Зајебава се неко други, само што је пословично недуховит, па нам лица остају бастеркитоновски безизражајна. Баш као и његово.

Спискове на страну, ево је ваљда већ прошло месец дана, ако не и више, откад је Саша Јанковић обзнанио свој „раскид“ с наводно вероломним и некако мистериозно вучићосарадљивим ДС-ом, а ја све од тада трепћем у „тупилу од некужења“ (Роби K., ИИИ а) и чекам да се догоди Нешто, нисам пробирљив, нека буде Било Шта, што ће његов потез, а и потоња образложења и продубљења, некако повезати са овоземаљском стварношћу. То се, међутим, упорно не догађа, а време пролази. Ја у међувремену ћутим (а посао ми је да не ћутим), ни да бекнем ни да кмекнем о великом разводу у срцу тзв. проевропске опозиције, стидим се већ сопственог ћутања, а не знам како да објасним да ћутим из скромности, јер ми се све чини да ми је сигурно нешто битно промакло, па све чекам да ми се то нешто укаже, да се коцкице сложе, да се Јанковић и његов потез врате на матичну планету Земљу, једном речју у шест речи, да свет поново постане одгонетљиво место. Авај, до дан-данас, ништа од тога се не догоди. Уместо тога, неки људи оду од Јанковића, а Јанковић их спремно, из полуокрета, замени неким другим људима, тако што их ретроактивно прогласи за оне од раније, чиме ти од раније симболички испаре у ништавилу. Kо их јебе, изворно бројно стање је непромењено…

И тако ја престанем да тражим објашњења. Јер је све довољно јасно. А Булгакова увек вреди изнова читати.

 

 

Аутономија.инфо

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *