СТО ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА: Пред мајком у ставу мирно

Поделите:

Чачак – Кад су у родноме селу чули позивара како се гласи колико га грло носи – „Е – хеј, народе, почела мобилизација, јављајте се војсци” – сва четворица Гредељевића спремише се док дланом о длан. Оца не имадијаху више, но се поздравише с мајком, па збогом.

– Те 1912. нико није био посебно позиван и нико изостао, сви су чули ону заповест с ћувика, те и браћа с места кретоше из завичајних Страгара код Ужица, у војну, у бој. Јован, Тиосав, Сава и Мијат. Прва тројица загрлише дечицу, четврти и најмлађи тек се бејаше оженио – приповеда за „Политику” Антоније Ђурић, књижевник из Чачка.

Он је пре равно четири деценије прибележио исповед Мијата Гредељевића о оним данима, и још памти скоро сваку реч ратникову, а унео их је све и у своју повесницу „Солунци говоре”. Овако је беседио Мијат…

„Стадосмо пред мајку Злату, пољубисмо јој руку. Стегла нам се срца, али видимо њено одлучно лице, без суза, чекамо шта ће нам казати. А, она: ’Моји синови, моји соколови, оца немате да вас испрати, али не мари. Ви идете у бој са Турцима. Са мртвог ништа не узимајте, туђе не дирајте. Немојте да чујем ружну реч о вама, не долазите ми покуњена чела. О кући и својим женама не брините, ја сам ту, водићу рачуна о њима’…

Био сам у првој хаубичкој батерији Дринске дивизије, кретали смо се увек уз Четврти пешадијски пук и прошли све стазе и богазе као и наши пешаци. Тиосав и Сава међу њима, док је Јован запао у брдску артиљерију. У рату с Турцима виђали смо се често, и после с Бугарима, па и са Аустроугарима. Али, док смо се повлачили преко Албаније, нисмо знали један за другога…

Испред Драча сретнем једног војника из пешадије, неким послом заостао је за јединицом. Рече ми да су моја браћа прошла и распитују се, вели, да ли сам жив. Добро је, мислим, живи су и они…

Носим у себи тужну слику са мостова на Дриму: преко њих смо једва прешли, клизавица а народ навалио. Неки пузе, котрљају се по леду, измешали се војска и избеглице. Причали су ми успут да се понеко одатле отиснуо у воду…

На обалу дођоше две лађе, не знам чије. Истоварили су хлеб и окрепу народу и војсци која се једва вуче, растурена по обали. Нама млађима и здравијима рекоше да у лађе укрцамо избегле, жене и децу. Таман довршисмо задатак, ето авиона. Бацају бомбе, наста паника, вришти нејач запомажу мајке. Али, бомбе падају све ближе па пустисмо народ да бежи с лађе и крије се по неком камењару. Да ли смо то пред вратима пакла…

Авиони окретоше и одоше, па опет укрцасмо народ. После три дана стиже још једна лађа с храном, избегли се мало оснажише те нагрну на лађу. Хоће силом да се укрцају, мисле да ће тако избећи друге невоље и муку. Нико више не може да заведе ред. Један официр опали неколико метака увис, заповедајући народу да се искрца на обалу. Ако се неко успротиви, рече, убиће га. Али, народ као да је оглувео, ништа не може да га уразуми…

Ту сам провео неколико дана и најзад смо се и ми укрцали па стигли на Крф. Ухватила ме глад, али сам још био на ногама, најважније да ме оне носе. Срећан је ко може да води рачуна о себи…

Кад смо се малчице дохватили снаге, одморили и ојачали, успостављен је ред, опет смо били војска. Али, кад сам се најмање надао разболех се, лечили су ме у болници у Ветеркопу, а одатле право у битку за Кајмакчалан. Ту ми путем чудноватим стиже писмо од куће. Овако…

Одем да обиђем топове, ноћ, снег. Полако прилазим шуми, на опрез, непријатељ је само на неколико стотина метара, у рововима. Наједаред, спазим двојицу Бугара, од оружја имам само бомбе. Наши пешаци су се повукли, а да су ту похватали би ове. Бојим се да ће неки лом да направе, приђем им на три-четири корака, дигнем бомбу увис и дрекнем – ’Предајте се!’ Они закукаше: ’Не братко, не тепај нас.’ Осмотрих: млади су, могао бих бомбом да их искомадам, али нису они криви за овај рат. И њих су мобилисали и гурнули на фронт, као и све нас. Добро, кажем ја, нећу да вас убијем, али баците одмах пушке. Побацаше. Покупио сам оружје, а њих двојицу предао лично командиру Светомиру Мирчићу…

Нисам погрешио што сам им опростио животе. Добро се добрим враћа, надао сам се, и већ следеће вечери уверио. Опет сам обишао топ и беше све у реду, кад с друге стране жице, на двеста метара, чујем глас Бугаринов. Неко пита за мене, баш по имену и презимену. Откуд ме зна, није ми јасно. Можда је чуо од војника, али неће бити да је то. ’Немој да пуцаш’ – рече ми он – ’па ћу ти дати писмо, јављају се твоји од куће.’ Копка ме да ли је замка, а Бугарин довикује да су запленили нашу пошту и да је код њих много писама за наше војнике. Месечина је, све се лепо види. Кажем му – ’Нећу, не треба ми писмо’ – а у себи мислим: ’Боже, да ли је истина?’ ’Немој да тепаш наше војнике’ – наставља Бугарин – ’па ћу ти бацити писмо, ево га’…

Подигнем се из рова и кренем, ако ми је судбина да погинем нека буде. Дођем на петнаестак метара од жице, а Бугарин ми показа коверат, начини грудву и баци је. Мислим: ’Готов сам, бомба је, сад ће да експлодира!’ Ништа. Узмем у шаке, полако одвајам снег, кад оно стварно писмо. Од мајке Злате. Ишло је из Женеве, преко Црвеног крста. Бугари су, јасно ми је сад, пресрели нашу пошту. Махнух њиховом војнику и благодарих. Хвала му по сто пута. То бејаху прве вести од куће, баш ми се добро добрим вратило…

Гвозден Оташевић

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *