Момо Капор: „Здраво, како си?“

0
204
Поделите:

Kако си?
— Добро.
— Хајде, нека је бар неком данас добро!
кажу вам утјерујући вас у кривицу. Ако кажете да нисте добро, проњеће у вароши глас да сте на самрти. Знајући то, Београђани су измислили најмање стотину варијанти одговора на то питање: Kако си? „Гура се…“, „Иде, иде, па стане!“, „Kако други хоће!“, „Живи се…“, „Животињари се“, „Провлачим се некако!“, „Лангзам, лангзам, абер зихер!“ (никада нисам сазнао шта то значи), да не набрајамо даље… Али најљепши одговор свакако је „Помало…“ У њему има неке старе лукавости и мудрости: он је као бајалица, магична ријеч која чува од несреће.

„Помало“ као да говори неприликама да заобиђу његовог власника, јер је безначајан и никоме не заузима мјесто. „Помало“ је филозофија скромности и непримјетљивости у животу. Та ријеч је производ вјековне мудрости и опреза: слична је оној табли коју је на грудима носио неки лудак, а на којој је писало: Молим да ме се не примјећује. Али, најбројнији су они који вас питају како сте, а уопште и не сачекају одговор. Виче вам тако човјек с друге стране улице: „Kако си?“, а ви му одвикнете да вам је умрла мајка и да се баш враћате са сахране, или да морате на операцију у болницу, а он маше и довикује: „Онда, да не кваримо!“ или диже палац увис: „Браво! Само напријед!“, наиме, „како си?“ не значи баш ништа.

Да бих прекинуо ту лаж, одлучим једног дана да стварно, али стварно, испричам како сам ономе ко ме буде питао. И ево га, видим иде ми у сусрет брзим кораком, очигледно се некуда жури. Довикује ми: „Здраво, како си?“ и хоће да прође, али ја га хватам за ревер јакне и почињем да причам. Обавјештавам га да ми је доњи притисак сто двадесет а горњи двјеста, да ме је ухватио ишијас, и то у десну ногу… (отима се, али га не испуштам), што се тиче материјалног стања презадужен сам, а нико ништа не плаћа; ноћас ме ухватила горушица, а и пас ми није дао ока да склопим јер је у близини нека кучка у терању, па се узнемирио, прокишњава ми кров и хоће да ми попишу ствари због неплаћеног пореза… Најзад, он се отме и отрчи као без главе. Kладим се да скоро неће никога питати како је.
Човјек се ипак покаткад зажели да га неко пита како је и да га то заиста занима, али то је данас немогуће. Још једино у најзабитијим селима људе занима како су други. Сусретнеш сељака на путу, назове ти Бога и застане, па пита: Kако си? Kако фамилија, имаш ли ђеце, јесу ли ти живи родитељи, можеш ли да живиш од свог посла и куда си се упутио? И све га то заиста занима!Годинама се сусрећемо са комшијама, а не знамо ни ко су, нити како се зову! Зујимо у лифтовима лицем у лице, а не проговарамо ни ријечи. На улици се не поздрављамо. У каквом то свијету живимо?

У моје суседство дошла је баба из неког далеког села, да презими код сина, мајстора. Kако изађе из куће, поздравља све који наиђу:
— Добар дан, како сте?
Сви мисле да је луда и загледају је са чуђењем. А она је тренутно једина лијепо васпитана жена у Београду. „Шта је ово, сине, нико не отпоздравља?“, пита ме и не може да дође себи од чуда. „Kакав је ово народ?“ Не умијем да јој одговорим…
— Здраво, баба! Kако си?
— А, ето, помало…
Мислим да би свијет, којим смо незадовољни, требало почети поправљати најпре од тог наизглед тако неважног питања „Kако си?“, које је сасвим изгубило смисао. Почнимо, дакле, да се заиста занимамо како су наши ближњи!

 

 

Видовдан

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here