Отац Иван Лилић са планинарима на Озрену
Свештеник Иван Лилић из Ниша осваја врхове у мантији и проповеда на врлетним стазама. Хтео једног младића да одврати од „пентрања“, па се сам заљубио у брда. Уз Лилића планинари уче о српској традицији
ОСЕЋАМ да сам ближе Богу док ходам по планини, објашњава свештеник Иван Лилић из Ниша радозналим планинарима који се чуде кад виде необичног „брата по гојзерицама и ранцу“, који на себи нема спортску јакну већ мантију, а у руци уместо модерног алуминијумског носи бели квргави дрвени штап. Његова појава међу љубитељима природе и висина је права атракција, што се показало и приликом недавног успона на Озрен и Девицу.
Током напорног пењања чули су се коментари да је млади поп кренуо стопама Светог Саве, првог српског планинара, који се босоног пео на врх Атоса. Радозналци су га весело запиткивали да ли му смета мантија док се вере по стенама, а било је и метеоролошко-религијских запажања: „Не треба да се плашимо од олује јер имамо везу код Бога – планинарског попа“.
– Људи се на планини ослободе и без устручавања се шале, али и питају све што их занима – каже отац Иван Лилић. – Кад осетим да се не устежу већ ме прихватају као свог, то сматрам највећим успехом. Свештеник мора да буде близак свим људима. Нарочито онима који имају проблеме. Баш као што је лекар најпотребнији болеснику.
Управо из такве присности са својим парохијанима у нишком селу Хуму, потекла је и љубав свештеника према планинама. Наиме, млади богослов је, на чуђење околине, после завршених студија одлучио да каријеру настави као сеоски свештеник. Он наглашава да је желео да буде што ближе својим парохијанима, и да му се чини да је такву присност тешко остварити у граду.
Хумљани су се пак изненадили кад су добили попа који је од првог тренутка почео да се дружи с њима и ван цркве. Данас се већ хвале да имају свешетеника који им помаже у свим пословима, а често кад је потребан брз превоз до болнице старији верници пре зову њега него Хитну помоћ. Таква присност родила је и поверење, па му се верници обраћају с најнеобичнијим захтевима.
.jpg)
– Пре неколико година један парохијан ме је молио да утичем на његовог брата да се мало смири и сврати у цркву, а пошто је овај био планинар, ја сам кренуо на планину за њим – весело се присећа отац Иван. – Мало помало, он је почео да долази у цркву, али сам се уз њега и ја заљубио у планинарство и почео редовно да учествујем у акцијама и упознајем Србију. Тек тад сам схватио колико нам је земља лепа, а колико је мало познајемо. С временом ми се придружило још неколико свештеника, па нас планинари већ задиркују да би требало да оснујемо свој клуб у мантијама.
У лежерним разговорима с оцем Иваном, љубитељем историје, планинари уче о српској традицији и прошлости.
– Не правим разлику да ли се неко изјашњава као верник или атеиста, ја разговарам с људима, а они сами осете потребу да са мном разговарају или да нешто питају – каже отац Иван.
– Ево, пријатељи из мог клуба „Мосор“ су предложили да на Соколов врх на Сувој планини поставимо велики крст и сад за тај подухват чекамо благослов епископа нишког Арсенија.
КОНСТАНТИНОВА ЦРКВА У ХУМУ
– ХРАМ у селу Хум, на месту спаљене и заборављене средњовековне цркве, обновио је између два светска рата мештанин коме се у сну јавио Свети Никола. Тад су приликом ископавања пронађени крстови из времена позне антике, али су и они заборављени. У народу је остала легенда да се у селу налазила Константинова црква, али нисам обраћао сувише пажње на те приче, јер има милион сличних. Међутим, кад смо почели да обнављамо цркву, појавила су се два мермерна стуба и позвали смо стручњаке из Завода за заштиту споменика. Они су утврдили да је наш храм подигнут на простору где се налазила огромна базилика из 4. века – каже отац Иван.
Борис СУБАШИЋ
