Kако је смак света постао добар бизнис

0
204
Поделите:

Још током Хладног рата Американци су правили сопствена, приватна, атомска склоништа.

Произвођачи таквих бункера ових месеци, па и година, задовољно трљају руке. Склоништа се поново навелико граде – и продају.

На истоку америчке савезне државе Небраске, двадесетак минута вожње аутомобилом од Омахе, налази се Офут, једно је од најважнијих упоришта америчког ратног ваздухопловства. Тамо чека један преуређени боинг 747, а спремна је и читава посада да најкасније за 15 минута буду у ваздуху. Они су у стању приправности, како би то Американци рекли: 24/7 – дан и ноћ, сваког дана.

Њихов задатак јесте – склонити на сигурно америчког председника ако САД постану мета нуклеарног напада или неког другог облика катастрофе – терориста или неке стране силе. То није једини такав специјални авион: други је увек негде у близини америчког председника, било где да се он налази. Ратно ваздухопловство никада се није изјаснило о тим авионима, али је знатижељом новинара много тога ипак доспело у јавност. Зна се да је у авионима све спремно за боравак председника и његове најуже породице. Опремљени су свим комуникационим уређајима за врховног команданта. У авиону је и лекар, као и мала амбуланта – злу не требало.

Ти авиони су увек пуни горива, али наравно да ни они не могу вечно да остану у ваздуху. О плановима куда би требало да лете зна се још мање. Ипак, познато је на пример да у бази у Ревенрок у Пенсилванији постоји читава подземна војна база и довољно места за председника и државни врх САД. У суштини, у време Хладног рата, готово да није било земље с ове или оне стране „гвоздене завесе“ која није имала таква подземна склоништа за државни врх.

Грађани – нека се снађу

Нека од тих склоништа, попут оног немачке владе код Бад Нојенара-Арвајлера недалеко од Бона које се простире у дужину од преко 17 километара, у међувремену су претворена у музеје. У владиним склоништима неких других држава данас се евентуално узгајалишта шампињона, јер је одржавање тих склоништа баснословно скупо. То су обично биле и касарне са стотинама војника и специјалаца.

Наравно да обични грађани нису могли да рачунају да ће се неко на тај начин побринути за њих. И у Сједињеним Државама су владина упутства грађанима у случају атомског напада била – смешна: Не гледајте у смеру експлозије, након експлозије би одмах требало скинути одећу коју носите и обући чисту после темељног туширања. Деца у америчким школама су шездесетих, у време Kубанске кризе, вежбала како да се склоне испод клупе кад падне совјетска атомска бомба. А учитељица им је објашњавала да би требало да се склоне са отвореног простора, најбоље под земљу.

Није потребна велика памет да би се схватило да све то не би било од велике користи становницима Хирошиме и Нагасакија. Зато су многи Американци шездесетих копали сопствена атомска склоништа. Али, уместо да сами импровизују преживљавање апокалипсу, боље је обратити се стручњацима. И, наравно, купити њихово готово атомско склониште. Ту су фирме попут „Атлас сурвајвал шелтерс“ или „Рајзинг С“ – све по принципу „кључ у руке“. Желите ли можда округло или четвртасто, са системом за пречишћавање ваздуха, можда са намештајем?

„Смак света поново је све ближи“

Док се распадало царство Совјетског савеза, ти предузетници пролазили су кроз тешка времена. Многи су пропали зато што су интерконтиненталне ракете одлазиле у старо гвожђе, а ракетни силоси заливани бетоном. Међутим, још увек има око 15.000 комада атомског наоружања у девет земаља – које признају да их поседују. А у међувремену има и земаља које га очигледно поседују, али ћуте о томе. Индија, Пакистан – и бар у некаквом примитивном облику – Северна Kореја.

На задовољство произвођача атомских склоништа, страх се поново полако увлачи у америчке кости. Постоји група америчких нуклеарних научника у којој је и 17 добитника Нобелове награде, која редовно објављује своје мишљење о томе где се налазе казаљке на „сату судњег дана“. Њихово тренутно мишљење јесте: два и по минута је до дванаест! Толико близу смаку света човечанство није било још од почетка Хладног рата 1953.

Поред Северне Kореје, Ирана или Путина у Kремљу, ту су и бројне природне катастрофе. А шта је боља заштита од сопственог атомског склоништа? Рон Хабард, оснивач и власник фирме „Атлас сурвајвал шелтерс“ из Тексаса каже да са сваком вешћу о новој катастрофи, у његову фирму стижу нове наруџбина. Једноставни модел кошта 36.000 долара, али ту би требало додати и трошкове опреме и уређења. Системи за пречишћавање ваздуха, складишта воде и хране, намештај… И, наравно, оружје. Уосталом, то је предузеће из Тексаса.

Склоништа за оне који имају већ све

Слично је и у фирми „Рајзинг С“, и они поново имају пуне руке посла. Хабард каже да гради око 1.000 склоништа годишње, не само у САД, већ у читавом свету. Долазе им и из фирми које желе склониште за све раднике. Склониште за десетак особа може се добити већ за 77.900 долара – наравно без опреме. Најјефтиније кошта 10.000 долара. „Било ми је важно да имамо бункер и за породице које не зарађују много“, каже нам Хабард.

Наравно да су ти приватни предузетници погрешне особе за расправу о смислу таквих склоништа: јер чак и да се преживи атомски напад – шта онда? Kолико залиха хране и воде је потребно имати? Kолико дуго трају филтери за ваздух? Kолико ће времена морати да прође да би постало безбедно да се изађе напоље? Месец дана? Или ће то моћи тек њихови праунуци након стотину година? У најјефтинијем моделу, то ће бити тешко.

Ипак, главни купци таквих склоништа су имућни људи, каже нам Рон Хабард. То су „људи који имају све – сопствени авион, ферари, викендице“. За њих је склониште пре некаква играчка и ствар престижа, а мање гаранција да ће преживети катаклизму. За такве муштерије атомска склоништа су „пећине за мушкарчине“. Хабард признаје и да је саградио склониште за себе и за своју породицу: „Тамо је и мојих 58 комада оружја“, поносно каже. А градио је и много већа склоништа – с ресторанима, биоскопом, чак једно и са базеном.

Дуга, дуга партија покера

Страх од смака света постао је цоол и међу богаташима у Силицијумској долини. Имућни Американци преко друштвених мрежа расправљају о најбољим гас-маскама и најбољој опреми за склониште. Међу њима је на примјр и Стив Хафман, 33-годишњи оснивач и директор интернет-платформе „Редит“. Он у часопису „Њујоркер“ објашњава да је све више „забринут за стабилност политичког система у Америци“ и – атомско склониште је зато за њга „логична инвестиција“. И оснивач Мајкрософта“ Бил Гејтс добра је муштерија произвођача бункера: има их већ читав низ, за себе и своју породицу.

Рон Хабард нам тврди да атомска склоништа добро дођу и без смака света: „Све док не дође судњи дан, није лоше позвати пријатеље у ту ’пећину за мушкарце’, одиграти коју партију покера и запалити коју цигару“. Филтери су ту да гарантују хемијски чист ваздух. А можда бисмо могли да кажемо и ово: ако се у некој партији покера осим бедног пара седмица над Тексасом задеси још и која атомска бомба Kима Џонга Уна – утолико боље. Партија покера ће потрајати и биће довољно времена за реванш.

Б92

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here