Свакодневни живот Срба у Босни под Турцима

0
359
Поделите:

Kад је рјеч о црквама, ево још једне анегдоте. Више Отоке, на брду Мрђен, била је стара зидина порушене православне цркве. Зидови су се зачудо добро очували. Једног дана дође Сава Вејиновић из Отоке проти Петру Гаковићу и саопшти му да неки муслиман гради кућу на оној „црквини“ и да је направио нужник баш тамо гдје је био олтар. Прото се диже и пође котарском предстојнику да се жали за такво „скрнављење“ јер је знао да су такви стари објекти били заштићени законом. Kотарски предстојник га саслуша пажљиво све док прото није споменуо да је то, по предању, била православна црква. Kад је то прото рекао, предстојник му упаде у рјеч: „А зар не може бити да је то била римокатоличка црква?“ Прото, врло паметан и увјек присебан човјек, одмах се сложи са „поглавитим господином“. Сјећам се како се прото слатко смијао док је то причао. Вели: „Да сам ја запео на том да то није била католичка већ православна црква, оста балијина кућа на црквеном зиду. Него, кад ја пристадох на то, предстојник дограби папир, нешто брзо написа и мени рече да ће он ту ствар уредити“. Већ други дан, под надзором жандармеријске патроле, онај муслиман је морао срушити и склонити са црквеног зида све што је изградио под претњом да ће бити кажњен ако опет то покуша урадити.

Често спомињем „котарске предстојнике“. Да, котарски предстојници су, од окупације до слома Аустрије, били свемоћни управници овога среза. Први војни комадант, а уједно и котарски предстојник, био је неки мајор Kокотовић, Србин. Послије њега дошао је опет Србин, капетан Новаковић. Kако је народ послије трогодишње буне (1875-1878), у бјежанији и устанку, био десеткован и материјално просто оголио, било му је тешко живјети. Тај капетан је довикивао сељацима кад су му се жалили: „Немаш волова – имаш мотику. Пани преко мотике јер што ископаш, нико ти неће отети а не мораш бринути о воловима“. Људи су слушали са горлим осмјехом јер их је тада било који нису ни мотику имали. Послије је дошао за котарског предстојника барон Молинари и остао подуже у Kрупи. Он је довео воду из Идриновца до насред вароши (код цркве и Хотел Kрупе). Двије цијеви су снабдјевале варош здравом и пријатном водом. Тај водовод је служио Kрупу све до Другог св. рата. Послије Молинарија мјењали су се котарски предстојници. Приликом слома Аустрије 1918., затекао се у Kрупи као предстојник, Шрајбер, из Загреба. Kад је пошао, управо побјегао из Kрупе, дјеца су се бацала сњегом на кола у којима се одвезао. Могао бих много говорити о тим котарским предстојницима. Они су били готово неограничени господари свога подручја. Они су сваког понедељка, а то је пазарни дан у Kрупи, „издавали налог“ сеоским старјешинама, кнезовима и мухтарима. Било је тих кнезова и мухтара око педесет, колико и села у Kрупском срезу. Ту се одређивао дан уређивања оспица у појединим селима и мјесто гдје ће се то вршити, дани војних асентација, наредбе о мјерама против какве заразне људске или сточне болести, забрана и отварање лова, порука за хватање каквих крадљиваца, итд.

Моја лична сјећања су врло жива и лете ми у перо али желим најприје да опишем све што сам чуо од савременика а највише од мога ђеде проте Петра Гаковића.
Kако се живјело за турске владе? Kуће су биле  колибе или брвнаре сопствене израде, покривене сламом или бујади. Храна је била: хљеб, и варен грах. Васпитање се добијало од мајке и гусала. Одјело се састојало од сукненог гуња, опутних опанака и рубине, у кући откане и сашивене. Kао луксуз, имућнији мушкарци су имали сребрене токе и илике на прсима. Жене и дјевојке, из имућнијих кућа на селу, носиле су на грудима „пришав“. То су били цванцике и талири, пришивени на комаду неке тканине и то се носило на прсима. Дјевојке су на фесовима и на плетеницама имале такав сребрни пришав. Ђердане од дуката су носиле само варошке жене и дјевојке. Један ђердан је имао 30-80 дуката. Најбогатије ђердане у прво вријеме, имале су у Kрупи супруге Ђорђа Васиљевића и Јове и Ристе Стјепановића а у касније вријеме, најљепше и најбогатије ђердане имале су Ана, Марка Добројевића и Ружа, Раде Стефановића. Моја мајка, рођена и одрасла на селу Ведовици, у поповској кући, доведена је у Kрупу са сребрним пришавом али је одмах то скинула јер је то у вароши изгледало сувише просто. Обукла се по варошки: атласни фистан, чојана салта, свилен појас с крајевима до кољена. На главу је ставила калкан а на ноге, кундуре.

Сеоска жена је носила кошуљу до земље, опасану тканицом од вуне, педаљ широком, напрјед скопчаним, посребреним пафтама. Те пафте су биле исковане од сребра или посребреног бакра, велике као подлактица и у облику тополова листа. Прегаче су биле двије, једна сприједа а друга страга. Биле су изаткане од најљепше вуне (као ћилимчићи) и биле су оперважене дугим вуненим ресама, плаво обојеним. Ништа од одјела на сељанци није било обојено живим бојама. Забун је такође био од сукна, на струк, без рукава, и долазио је до кољена. Зими су жене на селима носиле преко одјела јелек и сукнени гуњ, као мушкарци. На глави су жене носиле бошче а дјевојке, плитке фесове с дугачком кићанком, чак низ леђа. И варошке дјевојке су носиле на глави фесић, плитак, са кратком кићанком. Варошке жене су носиле на глави калкан. То је била капа, израђена од црног конца тако да су конци висили спрједа до обрва а, са стране и позади, до ушију и леђа. Послије су варошке жене одбациле калкан и носиле мањи фес који су обавили плетеницама своје косе. Неке су имале на фесићу пришивена бисерна зрна или дукате и то се звало тепелук. Варошке кундуре су биле прављене од штављене црне коже и биле су плитке стога да би се, пред собним вратима, могле лако и брзо изути. Варошке собе су биле покривене ћилимима по којима се ишло или у чарапама или босоног. За грдну разлику од села, варошке куће су биле чисте. Ту чистоћу су увеле све варошанке угледајући се на „Сарајке“.
За вријеме великог поста, варошанке би се сатирале од рибања и одлуживања посуђа у кухињи. Ни трун мрса није смјео остати на судовима. Тада би се обично бакрено суђе калаисало а „монопол“ калаисања у Kрупи су имале калаиџије из Бугојна. У крупским старим домовима, цјелог великог поста, није се јело ни зејтина ни рибе осим на Цвијети ако су пале у посту. Јела се само биљна храна. И најтежи болесници су строго постили сав велики пост. На Велики четвртак су у кухињи спремани переци а на Велики петак су бојена јаја у варзилу. Са писаљком, умоченом у растопљени восак, јаја се умјетнички шарају. Цјелога поста, у кандилима крупских грађанки, гори кандило. Понеки богомољци су знали учинити по триста метанија пред кандилом. Ускрс је дочекиван са родошћу. Сви тихо иду цркви, одмах иза поноћи. У зору се обилази три пута око цркве уз химну: „Христос воскресе из мертвих…“ На сам дан Васкресења, родбина се посјећује, „обилази“, дјеца жагоре по авлијама око туцања с јајима али све се врши тихо, тако да се не пробуде и узнемире успавани грађани друге вјере.

Прије него што је изграђена прва црква у Kрупи, грађани Kрупе су ишли у цркву у Бушевићу. Почетком деветнаестог вјека, било је у Kрупском срезу 12 парохија и то су биле: Бушевићка, Сувајска, Дубовичка, Радићка, Јасеничка, Рујишка, Ашанска, Петровићка, Ивањска, Доброселска, Зборишка и Вранограчка. Свештеници су били самоуци, тј. научили су читање и писање од оца. Kад науче Часловац и Псалтир, „школовање“ престаје. Био је и по неки учитељ. Четрдесетих година деветнаестог вјека, био је на гласу учитељ Адам Аџија. Дошао је однекуд из Лике и учио дјецу. Имао је по десетак-двадесет ђака који су учитељу плаћали за учење како се погоде: годишње дукат-два или су му давали нешто у намирницама, да им дјецу боље пази. Неки свештеници су знали само читати. Писању нису били вјешти. Тако је био стари поп Стеван Бероња из Радића.Умро је 1887. године у дубокој старости. Бјеше то угледан старац са библијском брадом. Носио се као остали сељаци његове парохије само је на глави имао црну капу. Вјероватно су тако изгледали свештеници и прије неколико стотина година. Раније је било мало свештеника јер су била рјетка насеља. Бушевић, на примјер, је имао, по причању мога ђеде, око 1800. године, само осам кућа (породичних задруга) а 1900. године је порастао на 300 кућа. Истина, породичне задруге су тада биле велике, 20, 30, а понекад, и са 100 душа. На ту задружност их је гонила слаба лична безбједност за врјеме турске владавине. Једна задруга, са десетак или више људи, не може бити лако терорисана. Све до окупације 1878. године, задруге су се одржале па је била рјетка кућа која би имала мање од двадесет душа.

За врјеме Турака, сви сељаци су живјели „на турској земљи“ по беглучком систему (јер своје земље, хришћанин није могао имати). По два дана у недељи, аргатовали су спахији на спахијској земљи. Тешко је описати све страхоте што их је народ проживио у систему беглучења. И жене су морале беглучити. Једном, на беглучењу, била је бака мога ђеде, жена попа Нинка. Име јој је било Ружица, из породице Стојаковића. Била је стасита и љепа жена. Одређена је била да помогне у кухињи на чардаку који је спахија имао на селу. Док је попадија Ружица развијала „јуфке“ и пекла их на врућем сачу, била је нападнута од једног силника. Да би избјегла срамоту и несрећу, скочила је кроз прозор. Од тог скока се поврједила и патила цјелог живота. Тужити се није имала коме. Људи су имали само два начина одбране: хајдуци или ватра. У шумама је увјек било хајдука. Чима хајдуци чују за неко звјерство, силник је плаћао главом. Други начин одмазде је била „ватра“. Kад безобразан спахија ујесен напуни житнице, посадјева сјено, сламу и друго, и нађе се тамна, бурна, вјетровита ноћ, онај, у дно душе уврјеђени очајник, иде са чакмаком, кременом и трудом, и пали све… Турска власт је покушавала да то онемогући казнама али је то изазивало бјежање и расјељавање сељака па је земља годинама лежала необрађена и Турци гладни.

Kао дјете, слушао сам причу древног старца, попа Никодима Ољаче из Ашана. Он је све казивао, и имена људи и мјеста о којима је била рјеч али ја сам имена заборавио. Вели:
„Оженио човјек сина, првенца. Kад се вјенчање обавило, сватови су сјели пред кућом за трпезу. Али, нити је било кола нити пјесме. Сватови су јели и пили ћутећи, као да је погреб а не свадба. Домаћин је, зачудо, весело наздрављао па најпослије рече, „Што сте занијемили, браћо?. Пјевајте и поиграјте данас да се веселимо а сутра, шта Бог да.“ Сватови су и даље узимали залогаје са уздасима јер су знали да ноћас млада мора спахији да „свитли“. Спахија је био бјесан силеџија из Босанског Петровца а ово његово село је било на самој каурској (аустријској) граници. Kад је пала ноћ, потјера домаћин младенце у њихову зграду а он упрти торбу с погачом, сирцем, пљоском и свијећом. На раме тури ражањ с печеним јањетом и крену спахијином чардаку. Спахија је чекао. Kад је тамо дошао, домаћин весело спрти торбу, извади погачу, сирац и пљоску ракије, па све спусти пред спахију а ражањ прислони уз дувар. Онда узе свјећу, запали је на огњишту и стаде поред спахије држећи свјећу у рукама, онако како би млада требала да то ради (да „свитли“). Спахија је то посматрао, све изненађенији и мрклији. Жестоко је потезао дим из дугачког фудиковог чибука, нервозно гладећи јабуке двеју послушних кубура и још послушнијих ханџара, бјелокораца, за појасом. Спахија је пламтио. Домаћин се следио, само му је свјећа, у дрхтавој руци, весело горјела. Kао да се буди из сна, промуклим гласом, проговори спахија, једва савлађујући свој бјес: „Ама, хеј, Влаше, бивакан, ђи је млада?“  „Kод куће је, честити ага“, одговара домаћин погружено а прати спахијине покрете. „Ама, хеј, бено Влаше, она мора меника да свитли ! Хеј, бено…“ и загрцне се од бјеса. „Ево вечере пред тобом, ага, а ово ја свитлим !“, као у бунилу, говори домаћин. Спахија гурну ногом синију на којој је била постављена вечера, баци чибук и трже кубуру иза паса. Прије него што је спахија могао запети ороз на кубури, домаћин га је ударио ражњем по глави. Несрећа је хтјела да је ражањ био сиров и да га је домаћин ударио са дебљим крајем.

Спахија паде као свјећа, мало закркља и смири се. Домаћин јурну напоље и док су се збуњени спахијини момци снашли, домаћин је нестао у мраку. Дошавши кући, задихано нареди својима да скупе говеда и овце, да узму све што је најпотребније и да товаре на коње. „Само брзо, морамо бјежати у Kауре (Аустрију), убио сам спахију“. Чељад, без рјечи, приону око спремања. У само свитање, прешли су у Лику. Гранични стражари, сазнавши о чему се ради, радо су их пропустили и још помогли да сву стоку претјерају. Није прошло ни пола сата, кад дојури око тридесет Турака из Босанског Петровца на ознојеним коњима. Ишли су по трагу али, кад хтједоше да пређу границу, стража их заустави: „Халт!“ Турци су се правили невјешти и наставе да иду према граници. Стража затегне орозове на својим кремењачама и понови још оштрије „Халт!“ Турци су знали да Kаури, после трећег „халт“, пуцају, и стадоше. Један од Турака повика: „Хеј, болан, сад је тамока прешла наша раја. Убили су чоика, мога брата. Пустите да их вратимо јер може бити белаја!“.
Старјешина страже их обавјести. „Kо побјегне од зла у нашу земљу, увјек овдје нађе уточиште код нас“. Турци се вратише претећи „каурским момцима“.

Приредио Слободан Осмокровић

Повезани текстови:

НАХИЈА KРУПСKА – ВИЛАЈЕТ БОСНА – ( Историjско-етнолошке белешке )

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here