Имате благослов, идите у Дубровник и пишите историју цркве“, поручио је др Ирени Арсић епископ захумско-херцеговачки Григорије. И наредних пет година књижевна историчарка из Београда трагала је у дубровачким архивама за документима која откривају вишевековни напор Срба да у Дубровнику подигну православни храм. Резултат исцрпног истраживања јесте научна студија „Српска православна црква у Дубровнику до почетка 20. века“.
Ауторка каже да је и делу наше стручне јавности било непознато да су православни Срби у Дубровнику подигли три цркве. Углавном се наша историографија бавила Србима католицима. Ове године се обележава двоструки јубилеј, 170 година од подизања цркве Светог арханђела Михаила на Бонинову и 130 година освећења Благовештанског храма унутар зидина града. Иначе, прва православна црква, посвећена светом Ђорђу, освештана је 1800. године и налази се на Посату.
Зато није чудно што је ова богато илустрована споменица изазвала велику пажњу и на недавном Сајму књига у Београду. Интересовање за ово дело показале су и колеге са загребачког Филозофског факултета и из Лексикографског завода. Књига коју су заједнички издали Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Српска православна црквена општина у Дубровнику и београдски „Арс Либри“ штампана је на два писма – ћирилицом и латиницом ијекавицом.
„О православцима у Дубровнику се веома мало писало, постоје радови о цркви у Далмацији где је Дубровник углавном био једно поглавље. Епископ Никодом Милаш је о Православној цркви у Дубровнику последњи писао и та је књига издата 1913. године“, каже Ирена Арсић, чија је ужа специјалност историја културе Дубровника.
Српски владари су вековима одржавали везе са слободним градом Дубровником. Остали су бројни трагови о посетама српских великаша Дубровачкој републици. Многи Дубровчани у оно време били су одушевљени српским манастирима. Тако је Никола, отац Руђера Бошковића, као изврсни познавалац српских земаља био велики поштовалац култа Светог Саве. Дипломата Јекета Палмотић у једном епу опевао је дирљив пријем у манастиру Милешеви после разорног земљотреса који је 1667. године погодио Дубровник.
Али, упркос обећањима Дубровачке републике босанском војводи Сендаљу Хранићу 1434. године, Срби у овом граду на православну цркву чекали су наредна три и по века. Писац и филозоф дум Иван Стојановић је писао: „Дубровник није трпио друге вере на свом земљишту“. Са тако крутим ставом дубровачке управе није се слагао историчар и правник Лујо Војиновић који је сматрао да „тврдоглаво одрицање Дубровника да православнима дозволи слободу вршења литургије бијаше политичка заблуда и знак старачке слабости…“
Али, после Француске револуције дошло је, како истиче, Ирена Арсић, до слабљења дубровачке државе што је омогућило да Срби православци 1790. године, на основу закона о братствима, оснују црквену општину. Десет година касније освећена је прва православна црква изван градских зидина на Посату. Тек 1804. године дозвољено је да православни свештеник стално борави у граду.
Уз цркву се окупљала невелика, али привредно моћна православна заједница. Ирена Арсић каже да је и према српским, али и хрватским изворима у 19. веку у Дубровнику Срба било између 300 и хиљаду. Најистакнутији Срби у то време активно су учествовали у друштвеном, привредном и културном животу Дубровника.
„Невероватно је какву су снагу, моћ и утицај имали најугледнији православни Срби у Дубровнику 19. века. Ђорђе Николајевић, родом из Срема, одликован је и од руског и од аустријског цара. Иако је био лојалан грађанин Аустроугарске, на миран и дипломатски начин је успевао да од Беча добије дозволу да се ћирилица уведе у школу и суд, а да се црква тако уреди да буде ближа народу. Затим, ту је издавач Јово Лаиновић из Новог који се кретао у племићким круговима и учествовао у оснивању Народне штионице (читаонице) дубровачке 1867. године. Иако формално необразован, трговац Божо Бошковић био је члан дубровачке управе, а писао је писма која имају литерарну вредност. Бошковићевом заслугом и новцем подигнут је саборни Благовештански храм у центру Дубровника“, прича Ирена Арсић.
Гости Срба у Дубровнику били су и Вук Караџић и владика Петар Петровић Његош. Како каже ауторка књиге, Вук је неколико пута долазио у Дубровник и био је радо виђен гост код Србина, руског конзула Јеремије Гаџића.
„Долазак Његоша у Дубровник изазивао је пометњу. Власт је одмах упутила упозорење да му не треба указати пажњу која му припада. Дочекало је га само педесетак Срба и руски конзул, али не и Ђорђе Николајевић који је већ био рукоположен за свештеника. Црногорски поглавар је знао да Николајевић много ради за православну општину, али и да је поданик Беча“, објашњава Ирена Арсић сложеност прилика у којима су православни Срби живели у Дубровнику.
Иако Ирена Арсић није црквени историчар, епископи Атанасије (Јевтић) и Григорије нису имали никакву примедбу на њену књигу. Ауторка каже да је у 2008. години планирана и промоција књиге у Дубровнику, али да очекује да се „Српска православна црква у Дубровнику до почетка 20. века“ појави и у књижарама на Страдуну.
Миленко Пешић
Политика
