Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић…

Поделите:

Аутор књига о генералу Драгољубу Михаиловићу наставља да открива историјске чињенице и мало познате ствари о четничком покрету. Телеграф.рс преноси још једну од прича Милослава Самарџића које не остављају никог равнодушним, а она је заиста посебна.

Наиме, многе познате личности биле су припадници четничког покрета на челу с Дражом а међу њима су и кошаркашка легенда Бора Станковић, глумац Мија Алексић, прва Звездина звезда Рајко Митић, али и чувени кошаркашки стручњак Александар Николић, сценариста Новак Новак и многи други.

Самарџић пише да је у јесен 1943. године, после капитулације Италије, дошло до великог прилива интелектуалаца у партизански покрет – они се томе нису обрадовали, напротив, тврди овај историчар.

cetnicki stab Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

Послератном погрому избегао је студент Александар Аца Николић, омладинац Штаба 501. Он ће постати један од главних твораца југословенског кошаркашког чуда и вероватно најуспешнији репрезентативни тренер свог доба. Под његовим вођством освојене су прве медаље на европским и светским првенствима шездесетих година.

Још једна кошаркашка легенда, тада студент ветерине, Борислав Бора Станковић, био је београдски равногорски илегалац. Према непровереним информацијама, његовог оца су убили комунисти.

borislav stankovic Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

Илегалац је био и један од најчувенијих послератних фудбалера – Рајко Митић. Он је био командант бригаде београдских равногорских илегалаца. Спасао се захваљујући фудбалу, а својим преживелим саборцима делио је на стотине бесплатних улазница за утакмице “Црвене звезде”.

rajko mitic Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

Један од најпопуларнијих послератних глумаца Мија Алексић пролеће и лето 1944. године провео је на Гледићким планинама, на курсевима за равногорску омладину.

mija aleksic Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

Чувена глумица из шездесетих година Бранка Митић током рата је била члан Женске равногорске организације санитета (ЖРОС) Делиградског корпуса. Председница ЖРОС-а и Југословенске равногорске омладине Делиградског корпуса, Даница Ивковић, ћерка др Ивковића из Алексинца, стрељана је од комуниста 26. новембра 1944. на Бубњу код Ниша.

Глумац Љубиша Бачић био је у пропагандној секцији Чегарског корпуса, која је организовала скечеве и приредбе. У тој секцији налазио се и потоњи чувени глумац Мића Татић, као и још један Нишлија, ништа мање чувени глумац, Живојин Жика Миленковић. Жикин отац Александар, радник Нишке железничке радионице, био је припадник Дражине железничке организације.

zika milenkovic Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

Новак Новак (Новаковић), чији је отац, свештеник Јеша Новаковић, после рата стрељан у Крушевцу, дао је Драгутину Добричанину улогу Васе С. Тајчића у култној серији „Позориште у кући”. Кроз тај лик је, колико је то било могуће у оно доба, приказана грађанска класа, коју су уништили комунисти.

„За разлику од осталих бораца, сељака и радника, љекари су, опћенито узевши, као интелектуалци и већ формирани људи теже приступачни преваспитавању у духу народноослободилачке борбе„, писао је шеф санитета Врховног штаба, др Гојко Николиш.

Зато је тражио “највишу будност“ према тим лекарима, док је “главно упориште“ медицинске службе и даље било “болничарско особље које је у току ове двогодишње борбе вишеструко доказало своју оданост циљевима НО борбе”.

novak novak Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

У то доба, 30. новембра 1943. године, Четврта црногорска бригада је овако извештавала о разлозима стрељања једног дезертера из 6. црногорске бригаде:

“Ми смо судили овом бјегунцу 6. бригаде зато што је био врло опасан тип (интелектуалац) који је ишао код четника…“

Масовним ликвидацијама, нарочито после “ослобођења“, српски народ је тешко осакаћен, што се најбоље уочава по каснијим успесима Дражиних људи који су преживели то “време смрти“.

Тако, Дражин поручник Милисав Шурбатовић у Америци постаје шеф инжењерске екипе пројекта “Аполо 11″. У пројект је, иначе, било укључено још пет српских емиграната. Милорад Драшковић из Београда, шеф Штаба 501 Југословенске равногорске омладине, постао је професор на Стенфорду и директор Архива Хуверовог института.

CETNICI DRAZA Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

Још један омладинац из Штаба 501, Димитрије Ђорђевић из Београда, био је редовни професор Калифорнијског универзитета и гостујући професор на многим универзитетима, укључујући и Кембриџ. Био је члан Америчког историјског друштва и низа других научних установа. Као и Драшковић, аутор је више научних радова, а његов опис Матхаузена – у који је допао као Дражин четник – спада у најбоље описе овог концентрационог логора.

Оно што су Драшковић и Ђорђевић били у Америци, у Француској је био Бранислав Страњаковић, рођени Ужичанин, Дражин београдски илегалац. Страњаковић је докторирао у Женеви, на теми “Лењин и Трећа интернационала“. Као светски експерт за комунизам, после смрти Бориса Суварина уређивао је часопис “Исток-Запад“, у Паризу. Објавио је више књига, а заједно са Милорадом Драшковићем и „Биографски речник Коминтерне“.

draza u dragacevu 1943 Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

Александар Ђокић “Ћоса“ из Сибнице под Космајем, београдски студент, омладинац Штаба 501, завршио је два факултета у Женеви, постао доктор наука и познати научник у Швајцарској.

Пуковник Живан Кнежевић из Београда, шеф Војног кабинета у влади Слободана Јовановића, постао је амерички официр и, уз Дражу, једини Србин носилац највећег америчког одликовања намењеног странцима – Легије заслужних.

Шеф београдских илегалаца, потпуковник Жарко Тодоровић “Валтер“ из Београда, после изласка из Матхаузена 1945. постаће пуковник Легије странаца, а по завршетку војне каријере високи чиновник француске владе.

draza u dragacevu 1943 1 Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

Још један четнички официр постао је амерички универзитетски професор: капетан Петар Бубрешкоратни командант Требињског среза, шеф пропаганде Требињског корпуса и уредник листа „Глас Косова“. Бубрешко је дипломирао француску књижевност на Сорбони, пре рата је био професор француског језика у Требињској гимназији, а после рата на Тексашком универзитету. Познавао је Јована Дучића, а 1951, уз помоћ бившег министра Јована Ђоновића, управо он објављује три до тада непозната дела великог песника: “Стаза поред пута“, “Моји сапутници“ и “Јутра са Леутара“.

petar bubresko Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

Низ оних који су некако измакли џелатима, иако нису емигрирали, почињемо с капетаном др Немањом Вурдељомиз санитета Дражине Врховне команде. Он је постао утемељивач неурологије и психијатрије у Војводини. Био је оснивач Катедре за неурологију, психијатрију и медицинску психологију на Универзитету у Новом Саду. Преминуо је 2004, у 97. години живота.

leon stukelj 708x1024 Тајна равногорска историја: Четници били Рајко Митић, Мија Алексић, Бора Станковић...

Рат су преживела и два чувена Дражина илегалца из Словеније: Леон Штукељ, најуспешнији спортиста у историји Словеније и Александар Бајт, који ће постати најпознатији словеначки економиста.

Поделите:
7 replies
  1. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Gospodo, bez obzira koliko čovek kao pojedinac može biti ugledan u društvu i kredibilan i atoritativan pa deo tog ugleda i kredibilnosti može preneti i na socijalnu sredinu kojoj pripada i na svoju porodicu i potomstvo i td. ipak ne može tim ugledom i svojim kredibilitetom da pokrije one koji upravo ruše taj ugled i kredibilitet, odnosno koji sami diskredituju i kompromituju sredinu u kojoj se nalaze bez obzira na nekadašnji ugled sredine iz koje potiču. Četništvo kao pojam je izkompromitovano upravo tim Dražinim četnicima (pa i samim ponašanjem Draže Mihajlovića) jer šta će mu (Draži Mihajloviću) oružje i vojska ako nije mislio da se bori protiv neprijatelja, tj. okupatora Nemaca?! U ratnim vremenima pod stranom okupaciom, kada je narod porobljen a imati vojsku pod oružjem koja to oružje ne koristi protiv neprijatelja onda su oni u „kolaboraciji“ sa neprijateljem i nazivaju se DOMAĆI IZDAJNICI. Samo razbojnici i banditi su naoružani i koriste oružje za otimanje i prisvajanje tuđe imovine, a četnici (dobar deo njih ako ne svi) su upravo to i radili. Isto tako je izkompromitovan i komunizam i fašizam pa i samo hrišćanstvo. Lopovi iz SPC (Irinej Miroslav Gavrilović i mnogi oko njega) kompromituju i Svetoga Savu i svetosavlje identifikujući se sa njim, jer Sveti Sava je bio sasvim nešto drugo od ovih bradati lopova iz SPC čiji je poglavar lopovski majmun popovski poglavnik Irinej Miroslav Gavrilović!

    ČIČA DRAŽINA GIBANIČARSKA STRATEGIJA
    U porobljenoj Evropi imati čete pod oružjem
    – a nemačkim Vermahtom biti okružen
    to samo u Srbiji može biti
    i oni se negde moraju skriti.
    Za to u Srbiji šume služe
    – da se ‘ajduci skrivaju i sa jatacima druže
    da se penose „abrovi“ i izmenjuju informacije
    dogovaraju se akcije i prate neprijateljske formacije.
    Jataci bi donosili pečene odojke, janjce i piliće
    razne gibanice a uz to i piće,
    za proslave svetih dana crkvenih, i one iz srbske istorije
    – što su „gusle opevala“, a i ove novije.
    Tako bi dočekali ta (slobodarski) „sudnji dan“
    koji je trebao doći (od sebe) sam
    kada bi Vermaht izgubio taj zločinački rat
    jer bi ga „samleo Rus“ – „naš veliki brat“,
    i saveznici (po oružju) još iz (prvog) Velikog rata
    (opet protiv tih zlikovaca Švaba)
    – koji su svakom ratu otvaraju vrata
    da sva zla iz njega izađu
    i u Srbiji se ta zla nađu!
    Spasio bi „čiča“ i ponekog oborenog savezničkog pilota
    – to mu je donosilo političke poene i bez fronta.
    Tako je On „čuvao narod“ a i narod Njega
    – a u ratu se treba čuvati od svega!
    Samo Kalfa jedan „mrsio mu konce“
    komunisti jesu volovi bili – a narod ovce
    ali u propagandi su „komunjare“ bili veoma vešti
    i u diverzantskim akcijama dosta česti!
    Oni su narodu pogibelj doneli
    ali narod im je naklonjen bio jer su Nemcima diverzije pravili,
    – i tako se „čiči“ rušila strategija
    i polako bivala ratna tragična komedija.
    A On je „stratešku dramu“ hteo
    i u toj (ratnoj) „kučini“ – samo se upleo!
    Poznate su njegove „vojne formacije“
    neki su ih „deveri“ zvali ili „crne trojke“
    u doba mrkle noći na vrata bi lupali i ljude odvodili
    – da popune njihove formaciske brojke,
    ili „komunjare“ na spavanju da u’vate
    – i ugled izgubljen – nazad povrate.
    Odvodili su sve one što sa njima nisu bili
    – ili im gibanicu nisu pravili,
    a za „komunjare“ – smatrali su „čojstvo“
    – prerezat im grkljan – pravo zadovoljstvo!
    Ali Kalfa „fahman“ veći je bio
    – čak i Čerčila je on šarmirao
    i tako je Čerčil na „cedilu“ ostavio „Čiču“
    – i samim tim je završio tu „savezničku“ priču!
    Našao se tad „Čiča“ u teškoj nevolji
    (ni četnici njegovi nisu ništa u poziciji bolji)
    u ratu su postali teški negativci
    – a bili u dosta boljoj prilici!
    I madi kralj (iz Londona) odrekao se „Čiče“
    – i to je bio kraj te „čičine“ priče!
    Mnogi četnici uspeli su Amerike da se domognu
    – „čiči“ u tome nisu mogli da pomognu
    a „kalfa“ je Kalif nekakav postao
    i „čiča“ Dražu je života koštao!
    I sada bi neki od „čiče“ da prave heroja
    ali on sa Švabama odricao se boja
    a sa „komunjarama“ surov je bio
    i narod je to dobro upamtio!
    Za to su mu svi okrenuli leđa
    kolaboracija sa neprijateljem naroda – Narod vređa
    a za to „čiča“ (izgleda) „nije znao“
    i sada je nekima za „čičom“ žao!
    A njegovi su dosta nevinih ljudi poklali
    da je to zločin? (valjda) nisu (tada) znali!
    i sada primaju neke „ratničke“ penzije,
    i u državi Srbiji napinju političke tenzije!
    I poklonike među „književnom“ elitom imaju
    da odlikovanja „ratna“ i beneficije primaju,
    naj glasniji je „književnik“ jedan
    (po uskliku svom – sa balkona nekog
    poznat je postao – koliko je vredan)
    9. -og Marta „90. – te godine XX veka
    (beše tada demonstracija neka)
    on kliktao kao sivi soko – (kamersko ga uhvatilo „oko“)
    kako „kliče“ i u megafon viče!
    „Napred junaci moji, razbijajte izloge sve,
    – sve to treba porazbijati – bre“
    A „junaci“ behu raspuštena banda
    (močuge neke, tojage i štangle nosili su tada
    i sve redom razbijali i prvrtali)
    čije posledice i sećanje traju još i sada!
    Iz takvih (i sličnih njima) – nekada, regrutovala se i „čičina „vojska“
    – za pečene odojke, janjce i gibanice, – bila je herojska,
    a za one koji sa njima neće?
    – taj da preživi tada? – nije imao sreće!
    O tome i pesma im peva
    o čemu njihova glava sneva!
    „Drma mi se drma mi se na šubari cveće
    (ubi’će mo, zakla’će mo,)
    jao onom ko sa nama neće“!

    Одговори
  2. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm….jedno vreme su se dobro drzali,nisu imali vremena za nemce,spasavali su planetu od komunista, a nemce,malo zapostavili zbog dzebane i love,pa,kad dodje “ odsudni momenat“, partizane su stisli dobro,pa nisu mogli da odrze slobodne teritorije. Nemaju u spisku,neke znacajnije sukobe i borbe. sa nemcima,uglavnom sa civilnim stanovnistvom…nangro.

    Одговори
  3. Душан Буковић
    Душан Буковић says:

    Душан Буковић:

    НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ И ЈОШ ПОНЕШТО…

    У овом контексту поменули бисмо један чланак Димитрија Љотића о Дражи и „српским“ комунистима-интернационалистима у Србији, који је објављен у зборашком листу „Наша Борба“ од 23 новембра 1941. године, не улазећи у никакве друге коментаре, где између осталог, стоји:

    „Кад је наш војнички слом одзвонио нашој држави пропаст, генералштабни пуковник Дража Михаиловић није хтео да оде ни својој кући, ни у заробљенички логор. Он се повукао на равну гору, обронак Сувобора и ту са неколико официра и војника образовао језгро једне официрске организације, која је себе претстављала као језгро остатка некапитулиране војске…
    Међутим од 22 јуна, до објаве рата Немачке Совјетији, та организација отпочиње да игра своју негативну улогу. Тада им прилазе комунисти…

    Генерал Љуба Новаковић је чак примио и сарадњу са комунистима, називао је своје сараднике умереним комунистима…

    Пуковник Михаиловић је радио другачије. Он није хтео отворено комунисте примити у своје редове, и тако су они образовали засебне одреде, али је примио тезу њихову да се не туче против комуниста. И зато смо присуствовали одиста чуду: да се одреди пуковника Михаиловића и одреди комуниста не туку међу собом…

    Први разлог је у чињеници да комунисти покрећу револуцију. Њен точак је сувише тежак да би комунисти могли да га покрену, ако би се други одупрли, јер је комуниста сасвим мало, а других огроман број. Зато је потребно и довољно да последњи седе неутрални, да не сметају ничим комунистима. Кад се точак револуције пак покрене, кад добије довољну замајну снагу, онда ће и сви остали, који седе скрштених руку сад, имати или да играју како им се свира, или ако покушају точак револуције зауставити, онда ће их револуција смртвити.
    Другиразлог је у чињеници, да се код народних маса комунисти нису ни могли ни смели показати у почетку у правој светлости и с правим својим лицем. Они су зато себе назвали ‘партизанима’ и објаснили народу да су то све српске партије уједињене. Њима је било потребно да се у својој акцији могу да огрну националним плаштом. Без тога им неби било успеха. Није било потребно да их пуковник Михаиловић огрће тим плаштом. Било једовољно да им тај огртач не скине. И он је на то пристао.
    Комунистима је било довољно. Негде с тробојком и Краљевом сликом, негде с петокраком звездом, они су успевали да се народним масама представе као ослободиоци, јер су грдили оне које је грдио пуковник Михаиловић. И људи пуковника Михаиловића и комунисти су били за народ ‘шумски људи’, и народ није видео неку страшну разлику међу њима. Разлика је била између генерала Недића и пуковника Михаиловића, – али није било за народ у почетку између партизана комунистичких у ‘Дражиних људи’ …

    Кад комунисти благодарећи вама и вашем ставу буду довољно револуционирали масе, кад буду довољну брзину дали точку револуције, ви, последњи, са својим друговима, имаћете да бирате: хоћете ли с њима или против њих. Управо нећете моћи да бирате. Бићете далеко слабији, јер вам ваш став нерада неможе снаге дати. И ви ћете против своје воље бити увучени у револуцију од стране комуниста.

    Сутрашњица је пшоказала. Заједничке акције комуниста и ‘Дражиних људи’ почела је код Крупња, Лознице, и Богатића да пређе одатле на целу земљу.

    Акцију код Крупња повео је пуковник Мисита…

    Показало се, дакле, да су пуковника Михаиловића људи, из таштине пусте заостали по шумама, сад нису више неутрални, већ заједно с комунистима дижу устанак у Јадру, Поцерини и Мачви – просто зато што је точак револуције довољну замајну брзину добио, точак револуције који су националисте лудо дозволиле својим „неутралним“ ставом да комунисти покрену…“
    Када је реч о четницима и партизанима, онда треба рећи истину, да је Дража Михаиловић два пута спасао живот Јосипу Брозу Титу, који допутовао из Загреба у Београд у лето 1941. године са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анете Павелића, Еугена – Диде Кватерника, британских, немачких и совјетских обавештајних сервиса са задатком да међу Србима покрене грађански рат и тзв. буржоаско-демократску револуцију, која је била само нагли прелаз у пролетерску, великохрватску, фашистичко-интермаријумску, фабијанску и троцкистичку (Види: Stephen Clissold, Whirlwind…, London, Great Britain, 1949, стр. 99).

    Постоје, по Лењину, две револуције: демократскo – буржоаска и социјалистичка. “Од демократске револуције, писао је он у “Искри” 1905, ми ћемо одмах почети прелазити, и то баш онолико колико нам дозвољавају наше снаге, снаге свесног и организованог пролететријата, почећемо прелазити у социјалистичку револуцију. Ми смо за непрекидну револуцију. Ми нећемо застати на пола пута… Ми ћемо свим снагама помоћи целокупном сељаштву, да изврши демократску револуцију, да би тим лакше било нама, партији пролетаријата, што брже прећи новом вишем задатку-социјалистичкој револуцији.”

    Лењин је у “Правди” 1921. године писао: “Прва, буржоаска демократска револуција прераста у другу. Друга решаве узгред питања прве. Друга учвршћује дело прве. Борба и само борба одлучује, колико ће успети другој да прерасте у прву.”

    Истини за вољу Броз се са својом пратњом два пута састао са Дражом Михаиловићем, са намером да заједничким снагама по Лењиновом тумачењу покрену буржоаску демократску револуцију, која ће бити само нагли прелаз у пролетерску револуцију. Први пут су се срели у Стругаонику код Ваљева и други пут у Брајићима на Равној Гори. Међутим, једна група официра и војника из Дражиног штаба хтели су да направе заседу Брозовј пратњи и да их ликвидирају. Дража је сазнао за њихове намере и то им није дозволио. О томе један од тадашњих савременика пише: “Дража није дозволио Вучку Игњатовићу да постави заседу и побије цео Титов караван од два – три аутомобила на путу између Пожеге и Равне Горе.” (Види: Бранко Лазић, Из историје Равне Горе, књига о Дражи, Windsor, Ontario, Canada, св. I, 1956, стр.169).

    Исту намеру су имале и друге групе Дражиних официра и војника. О томе пише и Павле Мешковић у “Летопису српске мисли” св. 2, где стоји: “Чича дознаје за нашсу заверу о ликвидирању Тита и наређује нам под претњом преког суда, да Титу не сме ништа да се деси. Тито се враћа жив у Ужице са личном Чичином пратњом.” (Види: Павле Мешковић, Заборављени хероји, Летопис српске мисли, Мелбурн, Аустралија, књига 2, 1974/1975, стр. 243).

    Такође и Драгиша Васић је био за ликвидацију Броза и његове пратње према сведочењу др. Радоја Вукчевића, који дословно каже: “Састанци с Титом, у селу Прањанима, јасно су наговестили да је код те мистериозне личности све сумњиво: и име, и језик, и порекло, и пут, и циљ, и искртеност и добра воља. Са тих разлога Драгиша Васић, после првог, а Узелац и Орељ после другог састанка, хтели су да ликвидирају Тита, заједно с пратњим. Михаиловић их је спасао такве судбуне.” ( Види: Др. Радоје Вукчевић, На страшном суду, Chicago, Illinois, стр. 146).

    Дража је у једном разговору са др. Живком Топаловићем, дословно рекао: “Два пута сам датом речју спасао Тита од погибије, коју су хтели извести моји официри.” ( Види: Др. Живко Топаловић, Србија под Дражом, Лондон, 1968, стр. 89).

    Према писању хрватског “Вјесника” од 30. октобра 1981, Јосип Броз Тито је једном приликом пред неколицином руководећих људи у Загребу за Дражу Михаиловића рекао: “Ипак, имао је он неко зрно онога што се звало официрска част. Кад сам 1941. године дошао на Равну Гору у његов штаб на преговоре, био је припреман атентат на мене. Његов командант Божа Јаворски био је припремио да ме убије при повратку с Равне Горе. Међутим, о томе је чо Дража Михаиловић, па га је спречио да то учини, јер је мени био дао часну реч да ћу безбједно доћи и отићи с Равне Горе…” (Види: Вјесник, Загреб, 30.X. 1981).

    Имајући у виду да је Дража у извесним инструкцијама које је послао мајору Ђ. Лашићу И П. Ђуришићу 20. децембра 1941, наводно рекао: “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат… Са комунистима партизанима не може бити никакве сарадње, јер се они боре против династије, а за остварење социјалне револуције, што никада не сме бити наш циљ, јер смо ми једино и искључиво само војници и борци за краља иотаџбину и слободу народа…” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилацког покрета и цчтника Драже Михаиловића, Институт друшвених наука – Одељење за историске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. И, Београд, 1959, стр. 217 И 223).

    Нема сумње да је српски народ и данас политички и идеолошки подељен као и у време Другог светског рата, што се може видети по извесним коментарима који величају Брозово комунистичко или боље рећи неофашистичко доба на овом порталу, јер је обновио другу Југославију уз помоћ хрватских усташа (Види: Генерал Павле Јакшић, Тита на власт довеле усташе, “Политика Експрес” , Београд, 19. август 1990, стр. 12), Ватикана, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, али је изнутра и разбио тзв. АВНОЈ-ским одлукама без народне сагласности, делењем на парчад вештачким и “привременим границама”, које постадоше трајне, због чега је и дошло до грађанског рата у Хрватској, Босни и Херцеговини и на подручју српске аутономне покрајине Косова и Метохије, када је цео цех платио ни крив ни дужан наш несрећни српски народ.

    Једини Србин међу “српским” комунистима-троцкистима у Јајцу, који се заложио за стварање српске аутономне покрајине у Федералној Држави Хрватској у којој су од 1941. до 1943. године хрватске усташе починиле незапамћене злочине над незаштићеним српским цивилним становништвом, био је Моша Пијаде. Србин јеврејског порекла – “He is a Serb of Jewish origin…” (Види: John Gunther, Behind curtain, New York, 1949, str. 106).

    Пијаде је мислио на будућност српског народа у Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Барањи и Далмацији, којег су комунисти-троцкисти на челу са Брзом, Рибарима, Чолаковићем, Ранковићем, Савићем, Жујовићем, Ђиласом и осталим доглавницима на заседању Јајцу, после незамамћених покоља над српским народом, сместили у проширену Федералну Државу Хрватску .

    Треба имати на уму да су Пијадин предлог одбацили Сретен Жујовић, Александар Ранковић и Милован Ђилас (Види: Исидор Ђуковић, Моша Пијаде и аутономија Срба у Хрватској, “Нин”, од 28. августа 1988, стр. 5), који су били пореклом Срби.
    На крају, ево шта о томе каже Милован Ђилас у својој књизи “Wаrtime” – (“Ратно доба”), где дословно стоји:

    “У току једног скупа, Пијаде је изнео предлог да се Србима у Хрватској одобри територијална аутономија.. Баш се био вратио из Хрватске са ташном пуном статистика које су се тицале броја и распоређености Срба у хрватским областима. Чак је на једној карти обележио, у вези ове српске аутономије, границе које су оцртавале области у којима је већина Срба, у Лици, Банији и Кордуну (Напомена: Код горе цитираног Ђуковића, стоји:

    “Моша је као из неба ставио пред нас на сто географску карту територије од Јадранског мора преко Лике, Кордуна, Баније и Славоније до мађарске границе…”). На Пијадиној карти ова се тертиторија провлачила као једно црево, остављајући по страни Србе у Славонији, чије би увођење у српску аутономну покрајину прикључило и многе хрватске области. Идеја је била нова, Срби из Хрватске понели су се храбро у току устанка. Сви присутни су ћутали и били у неприлици. Мислим да је сам Тито показивао нелагодност; можда је као Хрват био у незгоди да се овој идеји супростави; можда су се противуречени интереси сукобљавали у њему. Био сам први који је изразио своје непријатељство према предлогу Моше Пијаде. Одвојена територија била је неприродна, без центра или виталности, и ставише служила би као гориво за хрватски национализам. Кардељ ме је одмах подржао. Пијаде је био на гласу као најревноснији Србин у Централном комитету. Најзад, Ранковћц је био тај који је Мошу ућутао, запажањем да Срби и Хрвати нису толико различити да је потребно делити сваку покрајину. Тито је мирно прихватио наш став…” (Види: Milovan Djilas, Wartime, New York, 1977, p. 358).

    Броз је свесно злоупотребио “српске” комунисте-интернационалисте да се боре против сопствених интереса за велико-хрватску, интермаријумску, фабијанску и троцкистичко-коминтерновску пролетерску револуцију. За њих је дао најбољу оцену троцкистичко-комунистички идеолог и Брозов доглавник Милован Ђилас у својој књизи “Мемоари једног револуционара”, где дословно стоји: “ …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби” (Види: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New York, 1973, str. 220).

    Ђилас је заиста био у потпуном праву.

    Такође, имајући у виду да су “српски” и југословенски комунисти-троцкисти истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташама још току 1930 године у своме часопису “Класна Борба”, како би заједнички остварили интермаријумске, фабијанске, троцкистичко-коминтерновске и велико-хрватске снове пролетерске револуције, где дословно стоји:

    “У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе, под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк…” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке интернационале, књига ИИ, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).

    Поред свега што нас је снашло у трагичном ХХ столећу, жалосно је да још има извесних Срба којима није јасно, која је страна у грађанском рату 1941-1945, имала интересе српског народа а која није.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *