Александар Павић: Каталонија и КиМ или како је Орвел коначно завладао у ЕУ

Поделите:

Прво је портпарол Европске комисије Маргаритис Схинас 2.10.2017, дан после каталонског „референдума“ о независности (спроведеног по сличним „високим“ стандардима који су красили шиптарски „референдум“ из 1991.), urbi et orbi изјавио да случајеви Косова и Метохије и Каталоније „нису упоредиви“ зато што је „Шпанија држава чланица“ Европске уније. Није морао да дода „док Србија није“, јер се то подразумева и то сви знамо. А онда је покушао да објасни зашто је тзв. Косово тзв. јединствени случај, али га нико није разумео, с обзиром да се позвао на никоме познате „декларације УН и различит(е) резолуциј(е) УН и међународне заједнице“.

Једино истински корисно што је из Схинасовог немуштог објашњења произашло је то што су пред светом досад можда најпластичније огољени двоструки стандарди ЕУ (тј. оно што важи за Јупитера, односно ЕУ, не важи за вола, односно све остале), и на томе му се искрено треба захвалити. Још боље је што су исту чињеницу, упркос својој још увек несмањеној ЕУрофилији, јавно констатовали и председник и премијер Србије (као што је добро што су, заједно са министром спољних послова Србије, јасно и недвосмислено подржали територијални интегритет Шпаније).

А онда је следећег дана, у уторак, као шлаг на торту, наступила вредна портпаролка Европске уније, пчелица Маја Коцијанчич и – „све објаснила.

Пошто је прво неуспешно покушала да опере свог колегу Схинаса, тврдњом да „двоструких стандарда нема“ (Зашто? Зато! Крај приче!) Маја је храбро истакла да је међународно право „универзално“, и да га ЕУ „у потпуности поштује“. А онда је сама себи скочила у уста, изговоривши: „Косово је sui generis“, односно – јединствен случај. У преводу – међународно право је универзално, осим кад није. А није само кад је реч о Косову. Иначе јесте.

И то, по Маји, није двоструки стандард… Упијмо ту замисао на тренутак, пре него што ипак констатујемо једну непобитну чињеницу: и Мајино размишљање има своје упориште, свој преседан, била она свесна тога или не. Није ни оно од јуче, нити је Маја, односно тај који ју је инструирао, његов пионир.

Веровали или не, Маја, и с њом Европска унија, су кренули стопама једног истинског европског великана, и тиме изнова доказали своје европејство. Ког то великана? – питаће се неупућени. Ево ког: Џорџа Орвела.

Јер оно што је Маја Коцијанчич изговорила је класична артикулација концепта двомисли, ког је Орвел представио светској читалачкој публици у свом антиутопијском класику, „1984“. На Википедији се може наћи сасвим пристојна дефиниција двомисли:

„…способност неке особе да истовремено прихвата два става који су међусобно искључиви. Према Орвелу, двомисао омогућава тоталитарним режимима налик на онај у роману да опстају кроз свесну лаж која се истовремено прихвата као неупитна истина. Пример двомисли у роману су називи главних државних министарстава који представљају супротност њихових делатности; тако Министарство мира води стални рат, а Министарство истине кроз пропаганду безочно лаже.“

Није лако савладати вештину двомисли, али ако сте способни да у исто време чврсто верујете да је међународно право „универзално“ а да у исто време постоје и „јединствени случајеви“, онда сте или дугим и марљивим радом савладали вештину, или сте рођени таленат. С обзиром да је Маја деловала искрено убеђено у оно што је рекла, пре ће бити да је ово друго.

Али не смемо скроз заборавити ни Маргаритаса Схинаса са почетка текста. Јер и он такође практикује двомисао. Али не зато што је рекао да важе једни аршини за чланице ЕУ а други за нечланице. Ту је реч о класичним двоструким стандардима, и то није ништа посебно ново. Двомисао лежи у томе што је пре неких осам година сама ЕУ, преко свог Савета министра, огласила urbi et orbi да међународно право подједнако важи и у случају држава које нису чланице ЕУ.

Наиме, Савет министара ЕУ је 2. децембра 2008. наручио, а 30. септембра 2009. објавио „Извештај међународне мисије за утврђивање чињеница о сукобу у Грузији“, ради „истраживања извора и тока тог сукоба, као и са становишта међународног права, хуманитарног права и људских права“.

Већ у свом саопштењу за јавност поводом представљања поменутог Извештаја, Министарски савет ЕУ јасно је истакао следећи принцип: „ЕУ такође подсећа да мирно и трајно решење за сукобе у Грузији мора да буде засновано на пуном поштовању независности, суверенитета и територијалне целовитости, онако како их признаје међународно право, укључујући и Хелсиншки завршни акт Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), заједно са резолуцијама Савета безбедности Уједињених нација.“
Дакле, међународна мисија коју је ангажовала ЕУ је у септембру 2009. недвосмислено констатовала две кључне ствари: 1. да је реч о држави (Грузији) која није чланица ЕУ и 2. да „мирно и трајно решење за сукобе у Грузији МОРА да буде засновано на пуном поштовању независности, суверенитета и територијалне целовитости“ те земље. Без изузетка. Без помињања икаквих „јединствених случајева“ – иако је тзв. Косово неких годину и по дана пре тога већ самопрогласило „независност“, коју су одмах потрчале да признају најмоћније земље ЕУ.

Дакле, наш врли Маргаритас је такође, у име „владе“ ЕУ, успешно положио испит из двомисли, износећи да: 1. међународно право важи само за државе чланице ЕУ, али да, у исто време, 2. важи и за државе не-чланице ЕУ (као што је Грузија).

Како неко не би помислио да смо се овде ухватили само за увод поменутог Извештаја мисије ЕУ, док у самом тексту вероватно има детаљнијих објашњења, а могуће и ограда, и да ствар није баш толико страшна како се на први поглед чини – навешћемо још неколико битних пасуса из самог Извештаја, да не буде никакве забуне:

– „Међународно право не признаје право на једнострано стварање нове државе на основу начела самоопредељења изван колонијалног контекста и апартхејда. Ванредно прихватање сецесије услед услова као што је геноцид досад није наишло на опште прихватање…“

– „Ово се такође односи и на процес распада државе, онако како се може говорити о Грузији после распада Совјетског Савеза. Према надмоћно прихваћеном начелу uti possidetis, само бивше конститутивне републике попут Грузије, али не и територијалне подјединице попут Јужне Осетије и Абхазије, добијају независност у случају распада већег ентитета као што је Совјетски Савез. (Ако ово звучи познато, то је зато што и јесте. Наиме, начело uti possidetis је такође примењено од стране тзв. Бадинтерове комисије, која је утврдила исти принцип за СФРЈ, тј. да само бивше конститутивне републике попут Србије, али не и територијалне подјединице попут Косова и Метохије, добијају независност у случају распада већег ентитета као што је СФРЈ. Наравно, ЕУ је погазила мишљење сопствене комисије кад је то њој одговарало, тј. кад се тзв. Косово самопрогласило. Односно, већ је тад искорачила у простор двомисли, тврдећи да је начело uti possidetis универзално – али да у исто време и није.)

– „Стога, Јужна Осетија није имала право на отцепљење од Грузије, а исто важи и за Абхазију, већином због истих разлога. Признање отцепљених ентитета попут Абхазије и Јужне Осетије од стране треће земље је стога противно међународном праву, у смислу незаконитог мешања у суверенитет и територијални интегритет земље о којој се ради, тј. Грузије. То је противно начелу Завршног акта из Хелсинкија, у којем се каже: ‚државе учеснице ће међусобно поштовати своју суверену једнакост и индивидуалност, као и сва права која произлазе из права која су обухваћена њиховим суверенитетом, што се посебно односи на право сваке државе на јуридицијалну једнакост, територијални интегритет и слободу и политичку независност‘.“

– „Сукоб у Грузији у лето 2008. је оголио склоности неких политичких актера да се удаље од општеприхваћених начела међународног права, као што је поштовање територијалне целовитости… Такође постоји склоност ка удаљавању од мултилатеризма и резултата и решења која су плод преговора, у корист једностраних акција (као што су нпр. једнострано проглашена ‚независност Косова‘ – прим. аутора)… Међународно право требало би да настави да се поштује у целости. Све тенденције да се прихвати ерозија или селективна примена само неких од његових принципа, као што је поштовање територијалног интегритета, не смеју да се толеришу.“

– „На крају констатујемо да се ситуација у региону сукоба практично није променила од времена када је сукоб избио, у августу 2008. Политички амбијент за решавање сукоба је заправо постао далеко тежи после признања Абхазије и Јужне Осетије као независних држава од стране једне од страна у сукобу.“

Наравно, јасно је зашто се Грузији дозвољава да се прошверцује у „друштво одабраних“ звано ЕУ, бар кад је реч о примењивости „универзалног“ међународног права на њен случај, док се Србији исто то ускраћује: зато што је Грузија дозволила себи да постане истурена база против Русије.

Трагедија Грузије је што је ни то није спасло. Ем је изгубила суверенитет и слободу, ем је изгубила Абхазију и Јужну Осетију. Односно, парафразирајући Черчила, изабрала је срамоту, а добија је и рат – ког је затим изгубила.

Једина већа трагедија би била када би Србија пристала на исту судбину. А то би се управо и десило ако би, зарад ЕУ, пристала да се одрекне суверенитета и слободе, а да успут и фактички изгуби Косово и Метохију. Све зарад уласка у царство орвеловске двомисли, које се, полако али сигурно, распада пред нашим очима.

Поделите:
1 reply
  1. miha bukovac
    miha bukovac says:

    Mislim da je u slučaju Jugoslavije, odnosno Srbije, odnosno Kosova i njegovog samoproglašenja nezavisnosti, drugačiji slučaj. Ako prihvatimo da je amputacija Kosova od Srbije posredstvom NATO alijanse apsolutno kriminalan čin po svim moralnim i pravnim (međunarodno pravnim) parametrima što je samo po sebi vidljivo svakom iole verziranom i objektivnom čoveku onda nam ostaje da razjasnimo razloge, motive koji su obavezali NATO alijansu na takav kriminalan čin! Iz sopstvene istorije i izkustva znamo da srbska politička pamet nije mnogo pametna, (ili nije uopšte), čak šta više, – veoma je glupa. Džabe Srbija ima SANU („nacionalna institucija“ pameti), sve su tamo obični idioti, govna, uhlebi i društveni paraziti. Ko zna, (ustvari niko nezna ili se ćuti i skriva) šta je Broz ugovarao (i kakav dogovor je imao) sa šiptarima? Zatim sa NATO alijansom, ali „naša“ (lopovska) SANU je mislila da će sve to jednim „mamorandumom“ da anulira a JNA (i idiot) Blagoje Adžić već imali „strategiju“ razvoja događaja (ako kojim slučajem „krene po zlu“) Prema tome, za to je ovo (Srbija – Kosovo) „specifičan“ odnosno „jedinstven“ slučaj jer je odavna dogovoreno, ugovoreno- svakako za velike novce!

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *