Душан Буковић: О Дражи Михаиловићу и српској аутономији у хрватској по Моши Пијади

Поделите:

У овом контексту поменули бисмо један чланак Димитрија Љотића о Дражи и „српским“ комунистима-интернационалистима у Србији, који је објављен у зборашком листу „Наша Борба“ од 23 новембра 1941. године, не улазећи у никакве друге коментаре, где између осталог, стоји:

„Кад је наш војнички слом одзвонио нашој држави пропаст, генералштабни пуковник Дража Михаиловић није хтео да оде ни својој кући, ни у заробљенички логор. Он се повукао на равну гору, обронак Сувобора и ту са неколико официра и војника образовао језгро једне официрске организације, која је себе претстављала као језгро остатка некапитулиране војске…
Међутим од 22 јуна, до објаве рата Немачке Совјетији, та организација отпочиње да игра своју негативну улогу. Тада им прилазе комунисти…

Генерал Љуба Новаковић је чак примио и сарадњу са комунистима, називао је своје сараднике умереним комунистима…

Пуковник Михаиловић је радио другачије. Он није хтео отворено комунисте примити у своје редове, и тако су они образовали засебне одреде, али је примио тезу њихову да се не туче против комуниста. И зато смо присуствовали одиста чуду: да се одреди пуковника Михаиловића и одреди комуниста не туку међу собом…

Први разлог је у чињеници да комунисти покрећу револуцију. Њен точак је сувише тежак да би комунисти могли да га покрену, ако би се други одупрли, јер је комуниста сасвим мало, а других огроман број. Зато је потребно и довољно да последњи седе неутрални, да не сметају ничим комунистима. Кад се точак револуције пак покрене, кад добије довољну замајну снагу, онда ће и сви остали, који седе скрштених руку сад, имати или да играју како им се свира, или ако покушају точак револуције зауставити, онда ће их револуција смртвити.
Другиразлог је у чињеници, да се код народних маса комунисти нису ни могли ни смели показати у почетку у правој светлости и с правим својим лицем. Они су зато себе назвали ‘партизанима’ и објаснили народу да су то све српске партије уједињене. Њима је било потребно да се у својој акцији могу да огрну националним плаштом. Без тога им неби било успеха. Није било потребно да их пуковник Михаиловић огрће тим плаштом. Било једовољно да им тај огртач не скине. И он је на то пристао.
Комунистима је било довољно. Негде с тробојком и Краљевом сликом, негде с петокраком звездом, они су успевали да се народним масама представе као ослободиоци, јер су грдили оне које је грдио пуковник Михаиловић. И људи пуковника Михаиловића и комунисти су били за народ ‘шумски људи’, и народ није видео неку страшну разлику међу њима. Разлика је била између генерала Недића и пуковника Михаиловића, – али није било за народ у почетку између партизана комунистичких у ‘Дражиних људи’ …

Кад комунисти благодарећи вама и вашем ставу буду довољно револуционирали масе, кад буду довољну брзину дали точку револуције, ви, последњи, са својим друговима, имаћете да бирате: хоћете ли с њима или против њих. Управо нећете моћи да бирате. Бићете далеко слабији, јер вам ваш став нерада неможе снаге дати. И ви ћете против своје воље бити увучени у револуцију од стране комуниста.

Сутрашњица је пшоказала. Заједничке акције комуниста и ‘Дражиних људи’ почела је код Крупња, Лознице, и Богатића да пређе одатле на целу земљу.

Акцију код Крупња повео је пуковник Мисита…

Показало се, дакле, да су пуковника Михаиловића људи, из таштине пусте заостали по шумама, сад нису више неутрални, већ заједно с комунистима дижу устанак у Јадру, Поцерини и Мачви – просто зато што је точак револуције довољну замајну брзину добио, точак револуције који су националисте лудо дозволиле својим „неутралним“ ставом да комунисти покрену…“
Када је реч о четницима и партизанима, онда треба рећи истину, да је Дража Михаиловић два пута спасао живот Јосипу Брозу Титу, који допутовао из Загреба у Београд у лето 1941. године са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анете Павелића, Еугена – Диде Кватерника, британских, немачких и совјетских обавештајних сервиса са задатком да међу Србима покрене грађански рат и тзв. буржоаско-демократску револуцију, која је била само нагли прелаз у пролетерску, великохрватску, фашистичко-интермаријумску, фабијанску и троцкистичку (Види: Stephen Clissold, Whirlwind…, London, Great Britain, 1949, стр. 99).

Постоје, по Лењину, две револуције: демократскo – буржоаска и социјалистичка. “Од демократске револуције, писао је он у “Искри” 1905, ми ћемо одмах почети прелазити, и то баш онолико колико нам дозвољавају наше снаге, снаге свесног и организованог пролететријата, почећемо прелазити у социјалистичку револуцију. Ми смо за непрекидну револуцију. Ми нећемо застати на пола пута… Ми ћемо свим снагама помоћи целокупном сељаштву, да изврши демократску револуцију, да би тим лакше било нама, партији пролетаријата, што брже прећи новом вишем задатку-социјалистичкој револуцији.”

Лењин је у “Правди” 1921. године писао: “Прва, буржоаска демократска револуција прераста у другу. Друга решаве узгред питања прве. Друга учвршћује дело прве. Борба и само борба одлучује, колико ће успети другој да прерасте у прву.”

Истини за вољу Броз се са својом пратњом два пута састао са Дражом Михаиловићем, са намером да заједничким снагама по Лењиновом тумачењу покрену буржоаску демократску револуцију, која ће бити само нагли прелаз у пролетерску револуцију. Први пут су се срели у Стругаонику код Ваљева и други пут у Брајићима на Равној Гори. Међутим, једна група официра и војника из Дражиног штаба хтели су да направе заседу Брозовј пратњи и да их ликвидирају. Дража је сазнао за њихове намере и то им није дозволио. О томе један од тадашњих савременика пише: “Дража није дозволио Вучку Игњатовићу да постави заседу и побије цео Титов караван од два – три аутомобила на путу између Пожеге и Равне Горе.” (Види: Бранко Лазић, Из историје Равне Горе, књига о Дражи, Windsor, Ontario, Canada, св. I, 1956, стр.169).

Исту намеру су имале и друге групе Дражиних официра и војника. О томе пише и Павле Мешковић у “Летопису српске мисли” св. 2, где стоји: “Чича дознаје за нашсу заверу о ликвидирању Тита и наређује нам под претњом преког суда, да Титу не сме ништа да се деси. Тито се враћа жив у Ужице са личном Чичином пратњом.” (Види: Павле Мешковић, Заборављени хероји, Летопис српске мисли, Мелбурн, Аустралија, књига 2, 1974/1975, стр. 243).

Такође и Драгиша Васић је био за ликвидацију Броза и његове пратње према сведочењу др. Радоја Вукчевића, који дословно каже: “Састанци с Титом, у селу Прањанима, јасно су наговестили да је код те мистериозне личности све сумњиво: и име, и језик, и порекло, и пут, и циљ, и искртеност и добра воља. Са тих разлога Драгиша Васић, после првог, а Узелац и Орељ после другог састанка, хтели су да ликвидирају Тита, заједно с пратњим. Михаиловић их је спасао такве судбуне.” ( Види: Др. Радоје Вукчевић, На страшном суду, Chicago, Illinois, стр. 146).

Дража је у једном разговору са др. Живком Топаловићем, дословно рекао: “Два пута сам датом речју спасао Тита од погибије, коју су хтели извести моји официри.” ( Види: Др. Живко Топаловић, Србија под Дражом, Лондон, 1968, стр. 89).

Према писању хрватског “Вјесника” од 30. октобра 1981, Јосип Броз Тито је једном приликом пред неколицином руководећих људи у Загребу за Дражу Михаиловића рекао: “Ипак, имао је он неко зрно онога што се звало официрска част. Кад сам 1941. године дошао на Равну Гору у његов штаб на преговоре, био је припреман атентат на мене. Његов командант Божа Јаворски био је припремио да ме убије при повратку с Равне Горе. Међутим, о томе је чо Дража Михаиловић, па га је спречио да то учини, јер је мени био дао часну реч да ћу безбједно доћи и отићи с Равне Горе…” (Види: Вјесник, Загреб, 30.X. 1981).

Имајући у виду да је Дража у извесним инструкцијама које је послао мајору Ђ. Лашићу И П. Ђуришићу 20. децембра 1941, наводно рекао: “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат… Са комунистима партизанима не може бити никакве сарадње, јер се они боре против династије, а за остварење социјалне револуције, што никада не сме бити наш циљ, јер смо ми једино и искључиво само војници и борци за краља иотаџбину и слободу народа…” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба народноослободилацког покрета и цчтника Драже Михаиловића, Институт друшвених наука – Одељење за историске науке, Историја XX века – Зборник радова, књ. И, Београд, 1959, стр. 217 И 223).

Нема сумње да је српски народ и данас политички и идеолошки подељен као и у време Другог светског рата, што се може видети по извесним коментарима који величају Брозово комунистичко или боље рећи неофашистичко доба на овом порталу, јер је обновио другу Југославију уз помоћ хрватских усташа (Види: Генерал Павле Јакшић, Тита на власт довеле усташе, “Политика Експрес” , Београд, 19. август 1990, стр. 12), Ватикана, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, али је изнутра и разбио тзв. АВНОЈ-ским одлукама без народне сагласности, делењем на парчад вештачким и “привременим границама”, које постадоше трајне, због чега је и дошло до грађанског рата у Хрватској, Босни и Херцеговини и на подручју српске аутономне покрајине Косова и Метохије, када је цео цех платио ни крив ни дужан наш несрећни српски народ.

Једини Србин међу “српским” комунистима-троцкистима у Јајцу, који се заложио за стварање српске аутономне покрајине у Федералној Држави Хрватској у којој су од 1941. до 1943. године хрватске усташе починиле незапамћене злочине над незаштићеним српским цивилним становништвом, био је Моша Пијаде. Србин јеврејског порекла – “He is a Serb of Jewish origin…” (Види: John Gunther, Behind curtain, New York, 1949, str. 106).

Пијаде је мислио на будућност српског народа у Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Барањи и Далмацији, којег су комунисти-троцкисти на челу са Брзом, Рибарима, Чолаковићем, Ранковићем, Савићем, Жујовићем, Ђиласом и осталим доглавницима на заседању Јајцу, после незамамћених покоља над српским народом, сместили у проширену Федералну Државу Хрватску .

Треба имати на уму да су Пијадин предлог одбацили Сретен Жујовић, Александар Ранковић и Милован Ђилас (Види: Исидор Ђуковић, Моша Пијаде и аутономија Срба у Хрватској, “Нин”, од 28. августа 1988, стр. 5), који су били пореклом Срби.
На крају, ево шта о томе каже Милован Ђилас у својој књизи “Wаrtime” – (“Ратно доба”), где дословно стоји:

“У току једног скупа, Пијаде је изнео предлог да се Србима у Хрватској одобри територијална аутономија.. Баш се био вратио из Хрватске са ташном пуном статистика које су се тицале броја и распоређености Срба у хрватским областима. Чак је на једној карти обележио, у вези ове српске аутономије, границе које су оцртавале области у којима је већина Срба, у Лици, Банији и Кордуну (Напомена: Код горе цитираног Ђуковића, стоји:

“Моша је као из неба ставио пред нас на сто географску карту територије од Јадранског мора преко Лике, Кордуна, Баније и Славоније до мађарске границе…”). На Пијадиној карти ова се тертиторија провлачила као једно црево, остављајући по страни Србе у Славонији, чије би увођење у српску аутономну покрајину прикључило и многе хрватске области. Идеја је била нова, Срби из Хрватске понели су се храбро у току устанка. Сви присутни су ћутали и били у неприлици. Мислим да је сам Тито показивао нелагодност; можда је као Хрват био у незгоди да се овој идеји супростави; можда су се противуречени интереси сукобљавали у њему. Био сам први који је изразио своје непријатељство према предлогу Моше Пијаде. Одвојена територија била је неприродна, без центра или виталности, и ставише служила би као гориво за хрватски национализам. Кардељ ме је одмах подржао. Пијаде је био на гласу као најревноснији Србин у Централном комитету. Најзад, Ранковић је био тај који је Мошу ућутао, запажањем да Срби и Хрвати нису толико различити да је потребно делити сваку покрајину. Тито је мирно прихватио наш став…” (Види: Milovan Djilas, Wartime, New York, 1977, p. 358).

Броз је свесно злоупотребио “српске” комунисте-интернационалисте да се боре против сопствених интереса за велико-хрватску, интермаријумску, фабијанску и троцкистичко-коминтерновску пролетерску револуцију. За њих је дао најбољу оцену троцкистичко-комунистички идеолог и Брозов доглавник Милован Ђилас у својој књизи “Мемоари једног револуционара”, где дословно стоји: “ …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби” (Види: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New York, 1973, str. 220).

Ђилас је заиста био у потпуном праву.

Такође, имајући у виду да су “српски” и југословенски комунисти-троцкисти истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташама још току 1930 године у своме часопису “Класна Борба”, како би заједнички остварили интермаријумске, фабијанске, троцкистичко-коминтерновске и велико-хрватске снове пролетерске револуције, где дословно стоји:

“У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе, под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк…” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке интернационале, књига ИИ, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).

Поред свега што нас је снашло у трагичном ХХ столећу, жалосно је да још има извесних Срба којима није јасно, која је страна у грађанском рату 1941-1945, имала интересе српског народа а која није.

Душан Буковић

Поделите:
11 replies
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…Mosa Pijade i Vicko Krstulovic,su razgovarali,sa Aleksandrom Rankovicem, o autonomijom,i,dobili odgovor “ ne vidim,tolikr razlike izmedju Srba i Hrvata,da bi Srbibtrebali da dobiju autonomiju“ . ( tocka )

    Одговори
  2. ВИДоВДАН
    ВИДоВДАН says:

    Једини Србин међу “српским” комунистима-троцкистима у Јајцу, који се заложио за стварање српске аутономне покрајине у Федералној Држави Хрватској у којој су од 1941. до 1943. године хрватске усташе починиле незапамћене злочине над незаштићеним српским цивилним становништвом, био је Моша Пијаде. Србин јеврејског порекла – “He is a Serb of Jewish origin…” (Види: John Gunther, Behind curtain, New York, 1949, str. 106).

    Jedini Srbin medju komunistima Mosa Pijade koji se zalagao za srpsku autonomiju u Hrvatskoj je bio Jevrej

    Одговори
  3. дулебг
    дулебг says:

    Дражи су пресудили Енглези. Нудили му државу која би опростила злочине над Србима, поцепала Србе на републике и увела над њима контролу од стране осталих – Дража није хтео, Тито јесте.
    А Енглезима је само да нема православља, макар владао и црни ђаво.

    Одговори
  4. Вуле
    Вуле says:

    Немойте ми о Моши плиз. „Дође ђаво у виду човека, и пред сваком кућом залелека“, речи су последњег епског србског епксог песника Радована Бећировића. Зашто више нема епског песника? Комунизам нам е ебо кеву. Да се Дражин барйак вие неби било Албание, а камо ли Косова. Зашто? Он е француски ђак, ние биио под руском хипнозом и бољшевик, него разуман човек. Нису Енглези издали Чичу и краља Петра него ми Срби као што су Руси издали Романове. Ми би Петра убили ко зеца и затрли Круну. Енглези су само прагматичари, проценили су да е више од 50%Срба залуђено руским комунизмом и пустили нас низ воду. Што нису пустили Грке? Зашто се кида од Сербие и дае вечно гладним Арбанасима, а не од Грчке? Зато што Грчка не ебе Русию 2%. Они су и дуже били у Турском ропству, где су та православна браћа и моћна Царевина да ослободе? У п…материной, ели кавиар на двору и спикали француски, када им нестаде продаше Аљаску. Вуле лупа, никада се нисам озбиљно бавиио савременом историиом Срба, али наслућуем узрок савремене драме Србског народа – Русия. Комунизам, екуменизам…све су нам братски увалили. Када Вуле пише о антици Србског народа, мук и гробна тишина „Видовдан“ ние „Курир“ овде ние обичай пљувати по човеку уместо аргумената. Савремена история Срба, Вуле е на леду, русофили могу широк откос.

    Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm..Perica I, je bio frncuski legionar, a legionari,nista dobro ne mogu da urade, Aleksandar je,dobio,jedan od dva najveca bagera za vadjenje zlata, 20 kila mesecno,i nesto srebra,taj posao je radjen sa Francuzima,Karadjordjevici su,bili akcionari,francuske zeleznice..ali,bilo je slatko ali kratko..
      http://Mici-Lou. “ srbska kraljica“.

      Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm..krunu,nisu zatrli Srbi,zatrla se sama,dezertiranjem. Osnivac dinastije,francuski legionar Petar prvi,osnivackim aktom,predvideo je,da,odsustvo monarha,duze od 6 meseci,povlaci za sobom,gasenje trona.Tako se i desilo,dezerteri su,sa zlatom,odleteli,usput su,se oslobadjali balansa,bacali adjutante i ordonanse iz aviona,bio je preopterecen.Znaci,dunuli su u kandilo, nesto pre isteka 1941.godine,,mnogo pre 1945. Godine itd,itd “ istina ima samo jedno lice“.
      http://hitlerovi.pravoslavci

      Одговори
      • Драган
        Драган says:

        @Lune/Hm/hmm…

        Све што рече, ништа од тога не може да се види или прoчита на
        Tвојим приложеним линковима?!

        Ево како Срби и Србкиње одају дужно поштовање Карађорђевом
        унуку, а не “ФРАНЦУСКОМ ЛЕГИОНАРУ“:
        https://www.youtube.com/watch?v=wabq-ALTpCk!!!

        Драган Славнић

        Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *