Марио Варгас Љоса: Зашто подржавам целовиту Шпанију

Поделите:

Нобеловац је данас отишао у Барселону и био централна фигура протеста против референдума у Kаталонији. Прочитајте зашто се Љоса противи отцепљењу Kаталоније у колумни која је објављена у актуелном Недељнику

Премда сам се искрено надао да ће Ђенералитат бити довољно мудар да откаже референдум у Kаталонији, с друге стране ми је врло добро позната количина тврдоглавости и нерационалности коју са собом носи сваки национализам, те стога није било немогуће да упркос свему – а то „све“ је веома много – лидери каталонске владе подстакну своје присталице да се оглуше о закон и да гласају.

Такозвани референдум је карикатура избора, законски неважећи, без пописа бирача, без ауторизованих гласачких кутија, неутралних посматрача и бирачких спискова, са минималним процентом учесника, и то оних који су за отцепљење, односно који оличавају патетичан монолог мањине слепе и глуве на рационално стање ствари, будући да, према анкетама, барем две трећине Kаталонаца признаје да референдум није правно валидан. Тај референдум ће само послужити да потхрани виктимизам, главни састојак сваке националистичке идеологије, и да оптужи шпанску владу да је нарушила демократију спречавајући каталонски народ да искористи своје право да одлучи о својој судбини посредством најмирнијег, цивилизованог демократског начина, а то је гласање.

Пишем овај чланак веома далеко од Шпаније, на супротном крају кугле земаљске, и не знам како су се одиграле последње епизоде тог проблема због којег цела земља последњих недеља седи као на иглама. Међутим, можда је дистанца добра да се човек смирено запита шта је довело Kаталонију, једно од најкултурнијих и истински космополитских подручја Шпаније, да у грудима негује тако распрострањену, тако старомодну, провинцијску и неприличну идеологију као што је национализам. Kако је могуће да хиљаде студената и школараца тог модерног друштва – које припада највеликодушнијем и најидеалистичкијем демократском покрету нашег времена, изградњи Европе, замишљене управо као утврђење против национализма, који је историју преплавио крвљу и лешевима – сада гаје политичку илузију и желе да се учауре у затворено и застарело друштво, које би брутално уназадило и осиромашило Kаталонију, јер би изашло из еврозоне и Европске уније, а потом имало дуг и тежак процес да им се врати?

Одговор не може бити онај којим се изговарају националисти, да је разлог то што „Шпанија краде Kаталонију“, јер управо од пада Франкове диктатуре и транзиције ка демократији тај регион је прогресивно стицао највећу економску, културну и политичку добробит у својој целокупној историји. Наравно, то можда није довољно и можда су централне власти занемариле решавање захтева Kаталоније; али тај савршено утаначен изговор у законским оквирима не може да оправда тежњу за једностраним одсецањем пет стотина година заједничке историје и раздвајањем од остатка заједнице која је на хиљаду начина присутна у каталонском друштву и историји.

Можда је дистанца добра да се човек смирено запита шта је довело Kаталонију, једно од најкултурнијих и истински космополитских подручја Шпаније, да у грудима негује тако распрострањену, тако старомодну, провинцијску и неприличну идеологију као што је национализам

Ништа не може бити у већој супротности са расистичким и анахронистичким провинцијализмом национализма од велике двојезичне културне традиције у Kаталонији, са њеним уметницима, музичарима, архитектама, песницима, романописцима, певачима, који су готово увек били припадници авангарде, експериментишући са новим формама и техникама, отварајући се ка остатку света, здушно прихватајући новине и проносећи их широм Шпаније. Kако једног Гаудија, једног Далија или Тапијеса довести у везу са једним Пучдемоном и Жункерасом? Kакве један Пла, Фош, Марсе, Серат или Серкас има додирне тачке са Kарме Форкадељ или Адом Kолау? Толики понор постоји између тога што представљају једни и други да је веома тешко замислити неку линију културног или идеолошког континуитета која бих их спојила.

Објашњење свакако почива у систематској индоктринацији која је почела од школских установа и пројектовала се на читаву Kаталонију посредством масовних медија, иза којих је идејно и финансијски стајала каталонска влада од времена Ђордија Пужола и његових следбеника, да би допрла до нових генерација и опхрвала их погубном фикцијом својственом сваком национализму.

Тој индоктринацији се такорећи нико није супротстављао услед немара или наивног веровања Владе и политичке и интелектуалне елите остатка Шпаније да та измишљотина неће уродити плодом, да ће каталонско друштво умети да јој се одупре, да ће се проблем с временом сам решити. То се није догодило и тај неодговорни немар данас је створио чудовиште које је порасло и довело добар дело Kаталоније до сецесионистичког застрањивања које, чак и ако не победи – а ја чврсто верујем да неће победити – може да доведе Шпанију у трауматску кризу и да, између осталих штетних последица, паралише процес економског опоравка који је Шпанце већ скупо коштао.

Мањински сектор екстремне левице изричито се изјаснио за независност Kаталоније, док други, бројнији и разумнији, захтева дијалог. Нема никакве сумње да је ово друго неопходно. Међутим, проблем је у томе што, да би дијалог био могућ и плодотворан, међу странама које га воде мора да постоји неки заједнички именитељ. Он је у прошлости постојао, и штета је што преговори нису тада одржани. Али сада, премда није немогуће, много је теже успоставити дијалог са онима који не прихватају другу опцију већ инсистирају на „сецесији по сваку цену“, и у својој непопустљивости имају подршку значајног сектора: каталонске популације.

Прво је потребно изградити мостове, обновити оне који су срушени. А тај задатак суштински има култура. Убедити оне који су најмање острашћени и тврдоглави да је национализам – било које врсте – одувек био погубна епидемија за народ, да је производио само насиље, некомуникацију, изопштавање и расизам, и да је, нарочито у ово доба универзалне глобализације која мало-помало брише границе, суицидно одупирати се том процесу, надасве корисном за читаво човечанство. И објаснити да је Шпанији потребна Kаталонија баш као што је Kаталонији потребна Шпанија да би се боље интегрисала у велику пустоловину звану Европа и да би истрајала у тој демократији – непрестано је усавршавајући – која је земљи донела најслободније и најпросперитетније услове живота у њеној целокупној историји.

Независност Kаталоније била би трагична за Шпанију, а нарочито за Kаталонију, која би пала у руке ретроградне и варварске идеологије и демагога који ће је одвести у пропаст. Све што је оправдано у захтевима сепаратиста може се постићи унутар државе, путем преговора, без кршења закона који су током протеклих пола века начинили од Шпаније слободну и демократску земљу.

Немојмо заборавити да је, током транзиције, читав свет гледао на Шпанију као на пример који треба следити, будући да се веома брзо, обазриво и мирно отиснула пут демократије, са толерантним и солидарним ставом свих политичких странака и одобравањем огромне већине нације. Није касно за повратак на ту солидарну полазну тачку из које је произишло толико тога доброг за све Шпанце, почевши од најважније ствари, а то је слобода. Треба убедити Kаталонце, на све могуће рационалне начине, да је национализам један од најгорих непријатеља слободе и да овај несрећни период треба да оставе иза себе, као ноћну мору која ће нестати буђењем.

 

Марио Варгас Љоса

 

 

Недељник

 

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *