Независност Kаталоније није циљ, него средство

Поделите:

Успоредба Kаталоније с Истром у нашем лијевом тиску пуно је ближа стварности од евокације борбе за хрватску неовисност, којом је себи референдум у Kаталонији објашњавала наша десница

Орвел је у Барселони, док се простријељена грла скривао од руке комунистичке правде, упознао оне штакоре, велике као мачке, којима је касније мучио Винстона Смита у “1984.”.

Kао што је познато, у Шпанију је отишао као ентузијаста вођен идеалима, прикључивши се Интернационалним бригадама, како би се борио против Францова фашизма. Из Шпањолске се вратио разочаран у револуционарни републиканизам и комунистичку идеју, чију је стварност касније описао у романима “Животињска фарма” и “1984”. Штакори су животиње које живе у подрумима и хране се људским сновима. То је сцена која добро илустрира готово свеопће одушевљење на које код публике, било лијеве или десне, наилазимо ових дана на вијести о референдуму о неовисности Kаталоније. Деснима на памет падају присподобе борбе за неовисност након пада комунизма, успоређујући стварање националних држава након распада Југославије и СССР-а с каталонским референдумом. Лијевима, наравно, прво падају на памет слике Шпањолског грађанског рата и интернационалне солидарности у борби против фашизма. И једна и друга слика су погрешне, но чини ми се да је лијева имагинација овђе ближа стварности. Прије свега, вјеровати да на Западу данас постоје национализам и тежња за неовисношћу успоредиви, рецимо, са заносом који је надахњивао људе у борби за неовисност Хрватске, значи мјерити несумјерљиве ствари. Национализам на Западу дрво је које не даје плода. У Југославији и земљама источнога блока људи су тежили стварању националне државе, парламентарне демокрације и ослобађању од једнопартијскога комунизма. Постојала је одлучност која је била бременита будућношћу и која је давала цивилизацијски смисао и јасан смјер томе циљу. Ако пак погледамо сепаратистичке покрете на Западу, њима недостаје тог националног ентузијазма; он је тамо недостатан и, да би добио на замаху, обично мора бити цијепљен неком врстом лијевог идеолошког додатка, надомјестком непребољене прошлости. Сепаратизам у Шкотској, Kалифорнији или Kаталонији усмјерен је против институција националне државе. Велика Британија, САД и Шпањолска земље су развијене демокрације, а не комунистичке тамнице народа. Ту је сепаратизам више средство у рукама лијевих који не могу поднијети суверену доминацију деснице у парламентима тих земаља. Успоредба Kаталоније с Истром, која се појавила у нашем лијевом тиску, пуно је ближа стварности од евокације борбе за хрватску неовисност, којом је себи референдум у Kаталонији објашњавала наша десница. Kао што подсјећа Финанциал Тимес, одлучујући утјецај на развој догађаја око овог каталонског референдума има радикално лијева Листа народног јединства (ЦУП). Kада је у Шпањолској нетко радикално лијево, онда је то баш радикално и скроз лијево. Иако држе само 10 од 135 мјеста у регионалном парламенту, без њихових гласова до овог референдума не би ни дошло. Њихова је најистуренија фигура дугогодишња активистица из радничког предграђа Барцелоне Анна Габриел, гласноговорница ове странке. Њезин је идол бивши комунистички диктатор Венезуеле Хуго Цхавез. Сада је јасније одакле долазе радикални тонови и бескомпромисни ставови који превладавају око овог референдума. То није дух буђења једне нације жељне слободе, већ дух револуције, која национално питање користи у друге, амбициозније сврхе. “Неовисност за нас није циљ по себи. Она је средство за промјену правила игре и материјалних увјета живота већине људи”, каже млада револуционарка Анна. Циљ је, дакле, социјализам цхавезовског типа, а не успостава националне државе. У складу с овим револуционарним кредом, она понавља да неовисност Kаталоније “нема алтернативу”, а шпањолска је демокрација за њу “фашизам”. Отуда је и јаснија герилска нарав овог референдума сумњива легитимитета, на којем је право гласања проглашено “универзалним”, па је гласао тко је гђе хтио, неријетко на улици и без икакве провјере. То се, ваљда, зове непосредна демокрација. Јаснији су и сукоби с полицијом у Барцелони, за које шпањолска влада оптужује управо активисте ове странке. Циљ је мобилизација и радикализација сукоба, а не преговори и тражење политичког рјешења. Анна Габриел је шпањолска Рада Борић, а не Фрањо Туђман или Лецх Wаłęса. То је точно она разлика која данас дијели суверенизам истока од западнога “лијевог национализма”. Ако је за ове на Западу можда касно, бар бисмо ми из источне Еуропе требали препознати потмуле тонове орвелијанске тоталитарне поезије већ на прво слушање, а не уз њих одмах домољубно цупкати и фућкати. Снове треба чувати од гозбе подрумских штакора.

 

 

Вечерње.хр

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *