Емил Влајки: Живи или мртви, Србима није допуштено да буду жртве

Поделите:

До краја 1992. неких 50 српских села око Сребренице било је нападнуто од Муслимана. 1.500 људи који нису побегли били су убијени а српске куће су спаљене. У том часу, муслимански командант био је Насер Орић, који никада није био оптужен за ратне злочине и злочине против човечности.
„Бил Шилер, извјештач Торонто Стар-а, писао је 16. јула 1995. о једном интервјуу са Орићем и видео траци коју је овај показао, на којем он лично држи у руци одсјечене главе његових српских жртава. Шилер је назвао овај исјечак „Највећи хитови Насера Орића“. Шилер је написао: „Ухватили смо их у замку“, рекао је Орић када се поприличан број побијених Срба појавио на екрану. Сљедећа група лешева била је докрајчена експлозивом: „Послали смо их на мјесец“, хвалио се Орић. Када се појавила сцена опустошеног и метцима изрешетаног града у којем није било видљивих лешева, Орић је пожурио да изјави: „Ту смо убили 114 Срба“.

Чак је и амерички Стате Департмент примијетио неке од ових злочина:

„14. децембар: Босанске муслиманске снаге из Сребренице убиле су најмање 60 Срба, углавном цивила, у селима близу босанског града Братунца, према ријечима неких становника тог града. Као резултат непријатељстава, до 5.000 људи – углавном жене, дјеца, старији и рањени – пребјегли су преко ријеке Дрине у Лјубовију из босанских села Бјеловац, Сикирић, Вољевица, Југовићи и Лозничка Ријека“.

Постоји и други, много похвалнији опис „злог хероја“ Насера Орића и његових дјела:

„Људи у Сребреници су схватили да су они посебан случај, да су године масакра и одмазде значиле да не могу очекивати никакву милост након небројених напада које је извео њихов „неустрашиви“ командант Насер Орић на оближња српска села, напада у којима су изгладњеле избјеглице из Сребренице наваљивале на српске положаје, испразнивши сву храну из кућа прије него што би их спалили…

У свом говору о освети, генерал Младић је подсјетио на Орићеве „смионе“ нападе на српска села и градове: његов убилачки напад на Подравину, на примјер, током којег су његови торбари, омршавјеле муслиманске избјеглице из Братунца и других „очишћених“ градова који су слиједили нападачке војнике, убијали рањенике дрвеним палицама и сјекирама, а онда пљачкали и палили њихова села. Или чувени напад на Кравицу, уочи православног Божића у јануару 1993, када су Орићеви људи упали из снијега који се витлао, убили барем тридесет Срба, и истјерали читаву популацију прије но што су покупили богат плијен божићне хране и пића и након тога спалили куће у Кравици до темеља“.

У фебруару 1994., Насер Орић, двадесетседмогодишњи некрунисани краљ сада опустошене Сребренице, примио је репортера Вашингтон поста:

„Орићеви ратни трофеји не налазе се послагани на зиду у његовом удобном стану; једном од ријетких у којем има струје у овој опсједнутој муслиманској енклави, забијеној у пријетећим планинама источне Босне. Они су на видео касети: спаљене српске куће и тијела српских људи без главе, набацана на тужну гомилу.

– Морали смо користити хладно оружје те ноћи, објашњава Орић, док се сцене искасапљених мртвих тијела врте са његовог Сонy видео апарата.

Премда су „плави шљемови“ УН успоставили своје осматрачке постаје између муслиманских и српских линија скоро годину дана прије, Орић је и даље могао водити своје људе на повремене ноћне рације, прикрадајући се испред постаја УН, кроз пукотине у српском окружењу, а затим нападајући и пљачкајући српска села и посједе“.

Ово не само да је разљутило Србе, који су оптужили УН трупе да нису спријечили Орића и његове људе, и који су узвратили блокирајући доставу горива и опреме ‘плавим шљемовима’; то је исто тако разљутило и УН.

„Према Chuck Sudeticu,’холандске трупе које су посједовале опрему за ноћно осматрање, пријавиле су да су видјеле муслиманске војнике како се шуњају кроз периметар око Сребренице и отварају ватру на холандске осматрачке постаје… да би створили утисак као да их Срби нападају.’

Такви инциденти, ако су се догодили, нису зачуђујући. Муслимани су вјеровали да њихов опстанак овиси о присиљавању УН трупа да се одрекну њихове цијењене ‘неутралности’ и подрже их у борби против Срба.

УН званичници, међутим, су сматрали сребреничке муслиманске лидере корумпираним и опасним провокаторима. ‘Од Yасусхи Акасхи-а надаље,’ пише Судетиц, ‘УН особљу, војном и оном задуженом за питања избјеглица, било је доста Насера Орића. Акасхи је лично сматрао више муслиманско руководство Сребренице криминалном бандом, подводачима и црнобурзашима.’“5

У студији о Сребреници Јана Wилма и Норберта Ботха, ниво оправдања Орићевих злочина још је виши, попраћен монструозном тврдњом:

„Наравно да је босански гарнизон руковођен Орићем био крив за злочине, посебно током зима 1992/1993; и извјесно је да се нису разоружали, као што је то било предвиђено планом о ‘сигурносним зонама’. Али ови злочини били су само реакција; они се не могу никако поредити са прорачунатом кампањом агресије и етничког премјештања које су починили Срби. Осим тога, само вјештина и немилосрдност Орића су могли спасити Сребреницу од скорог истрјебљења у рукама њених српских сусједа у 1992.“

У овом часу, као што су то истакли ‘објективни’ западни аутори, сасвим је јасно зашто је 50 српских села „морало бити спаљено“, а хиљаде српских цивила – жена, дјеце и старијих -„морало бити превентивно масакрирано“ од стране Орићевих трупа: самим тим што су живи, српски цивили би „могли проузроковати истрјебљење“ сребреничких Мулсимана!

Према томе:

1. Када жртве нису Срби, то је доказ „српске бестијалности“ и „српске геноцидне природе“.

2. Када су масакрирани недужни цивили Срби, ови су злочини уствари „добра дјела“ почињена од стране „добрих момака“ као што је Орић и то као „реакција“ и „превенција“ на „будућа српска злодјела“, и као таква се ни на који начин не могу се успоредити са „прорачунатом кампањом српске агресије“.

Браво! Ово је крајњи доказ западног „знанственог хуманизма“. Другим ријечима, чини се да су сви Срби на свијету, ради њихове „шкорпијске нарави“, „прорачунате убице“. Према томе, у духу западне пропаганде, Србе треба превентивно побити. А као што је познато, шкорпије (односно Срби), чак ни као мртви, не могу бити сматрани жртвама.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *