Срби заборављени у Турској

Поделите:

Српски језик говори око 10 милиона људи у Турској! До те зачуђујуће чињенице дошао је Милоје Николић, историчар из Ваљева. Открио је 2013. године гробље код Једрена, где су сахрањена 453 српска војника из Друге армије генерала Степе Степановића. Гробље је тада покривала детелина и кукуруз, сада је ту израсла шума.

У самом Истанбулу (Цариграду) око три милиона душа сматра за матерњи наш језик. Када треба прецизније дефинисати ту реч дође се да је то српски језик. Ти људи су се исељавали из Рашке области (Санџака), Косова и Метохије, Македоније, Босне и Херцеговине. Они су исламске вероисповести, али многи од њих с поштовањем памте своје српске православне корене.

Та истраживања су Милоја Николића препоручила за стручног консултанта редакције Документарно-образовног програма РТ Војводина, која је током лета снимила једанаест емисија „Историја с Пештера, уживо“. Прва од 11 епизода серијала Историја с Пештера – In vivo, носи назив Нема златно ниђе. То су речи Салкана Баждара, из села Урсуле, који говори о својим рођацима, који су се иселили у Турску и зашто он то није учинио; када су се његови преци доселили на Пештер; ко је и када примио ислам; како се живело са комшијама православцима у добрим и мање добрим временима. О томе како је исељеницима било у Турској, најбоље описују речи Нусрета Зорнића из Кладнице, заселак Понорац: „У почетку су видели тешке јаде“. Зашто су одлазили, а неки се и враћали, зашто су и Срби одлазили с Пештера објашњава Ахмет Хоџић, који је у своје време био (око 20 година), начелник Секретаријата за народну одбрану Скупштине општине Сјеница:

 

„Обишли смо десетак села око Новог Пазара, Сјенице и на Пештеру. Питали смо те људе да ли имају рођаке и сроднике у Турској, када су и како одлазили? Питали смо их и како се осећају по националном питању. Интервју нам је дао и Салко Хаџифејзовић, у Турској се он другачије презива. То је онај човек који је Олимпијади у Бразилу био спонзор наше и Турске бициклистичке репрезентације. Када је говорио о својим српским коренима Салко Хаџифејзовић је плакао у камеру. Казао нам је да одатле иде на састанак с премијером Вучићем да се договори око довођења турских инвеститора у Србију, који говоре српски језик. Шта је од тог састанка било, не знам“, каже за портал „Ваљевска искра“ Милоје Николић.

Ваљевска искра: То су веома осетљива питања. Како су вас људи примали када сте казали шта вас занима да чујете од њих?

Милоје Николић: Примали су нас срдачно. ТВ Војводине ће касније радити серију емисија о људима из ових крајева у Турској. Млади новинар Селим Богућанин, који се у Турској презива Естург, намерава да за једну приватну турску телевизију, на којој је запослен, уради неколико емисија о ратовима Србије од 1867. (после одласка Турака) до 1945. године. Селимови су иначе пореклом из села Богута код Сјенице.

Један човек нам је причао да ако би заборавио Илију, оца Богдана који је први примио ислам, онда би заборавио и Богдана. Други, чије је презиме Спаховић, причао нам је да су се његови презивали Гицић. Један део породице отишао је у Неготин, тамо има цело село Гицића; други део породице дошао је на Пештер и примио ислам. „Ми знамо да смо Гицићи, не би било чудно да неко од наших врати старо презиме“, рекао је. Разговарали смо с једним од Ђукића. Они су средином 19. века заратили с родом који је изнедрио покојног председника Слободана Милошевића. Увидевши да ће бити истребљени избегли су у Нови Пазар и прихватили ислам. Они кажу да се осећају и Србима. Вера се може променити, али остаје крв, језик, предања обичаји, рекао нам је тај човек. Тај свет на цео комплекс националних осећаја и на историју гледа друкчије него што се нама представља у штампи и што то чине невладине организације. Њима сачувано сећање на православне корене није мрско, напротив. То охрабрује. Нећете ићи у сукоб са неким кога сматрате својима. Све ће се то видети у овим емисијама. Влада велико незнање и званична незаинтересованост за све то.

Како сте успели да пронађете српско војничко гробље код Једрена?

Српско војничко гробље налази се у близини Универзитета у Једрену и железничке станице. Ту су у зиму 1913. сахрањена 453 војника Друге Армије. Генерал Степа Степановић дошао је да са својим војницима и тешким топовима помогне Бугарима да освоје Једрен. Град је освојен, али и уз жртве са наше стране. Ја сам понео фотографију из 1913. године на којој се виде свештеници како обављају опело над нашим војницима. На основу те фотографије и уз несебичну и велику помоћ историчара Мустафе Берекетлија и и проф. Хилми Ибра, који су пореклом из Тетова и Приштине и одлично говоре наш језик, лоцирали смо Српско војничко гробље. Када су турски сељаци сазнали шта се налази испод детелине и кукуруза, престали су да обрађују њиве. Али сада је ту потерала шума. Представници градске и покрајинске турске власти изнели су мишљење да наша држава организује преношење посмртних остатака палих војника у отаџбину или да се ту подигне гробље као на Зејтинлику. Наша држава требало би да преузме бригу о њему. Није до сада било разумевања за тај предлог.

Откуда Срби у Турској? Како су тамо доспевали? Колико се људи муслиманске вероисповести у 19. и 20. веку одселило одавде у Турску?

Срба у Цариграду има још од оснивања града у четвртом веку. Највише их је дошло као робље после пада Београда 1521. године. Тада је неколико хиљада Срба одведено у ропство. Једни су насељени око водовода и они су основали Београдско село. Други су се зауставили код Теодосијевих зидова и основали су Београдску махалу. Они из Срема размештени су око Галипоља и у самом Галипољу. Године 1523.у Цариграду су Срби подигли цркву посвећену Београдској Богородици. Црква је данас у власништву Грчке цркве. Обновљена је 1837. године.

У самом Цариграду данас има око три милиона душа чији је матерњи језик српски или наш језик, како они кажу. У кућама, у свакодневном говору, ти људи говоре нашим, српским језиком. Не негирају православне корене и припадност српском националном корпусу, муслиманске вероисповести. То су махом врло угледни и богати људи.

У целој Турској, по њиховим подацима, има око 10 милиона људи који говоре српским језиком. Поменути новинар Селим Богућанин, послао ми је четири листа куцана у две колоне, фонт 12, у коме наводи сва места у којима се у Турској говори српски језик. У Бруси, граду од 2 200 000 становника, 30 одсто говори српским језиком.

 

У емисији “Срби заборављени у Турској“ у продукцији РТВ Марш из Ваљева, историчар Николић помиње податак да је око 5000 српских ратних заробљеника проведено у Турску у Првом светском рату. Наиме, кад је Турска градила багдадску железницу од 1915. до 1918. од Аустроугарске је добила око 5000 наших дечака између 22 и 27 година!!! Аустроугарска је  послала заробљенe Србe турским властима, као робље које ће правити деоницу пруге од Истанбула до Багдада. Ништа се о њима не зна. И ниједном се не зна чак ни гроб. Николић претпоставља да су тела стотинак од тих младића похрањена на војничком гробљу у околини Брусе, а да је огромна већина оставила кости уз пругу. (напомена: Расен)

Мр Милоје Николић је по месец дана 2012, 2013, и 2015. године истраживао српско присуство у Турској царевини. Запослен је у Заводу за заштиту споменика културе Ваљево. До сада је објавио књиге: Устанички шанчеви на Дрини, 1804 – 1813, Ваљево 1996; Монографију манастира Хиландар, Ваљево 1998. год; Др Јанко Шафарик, Известије о путовању по Сербији 1846, приредили др Љубомир Дураковић и мр Милоје Ж. Николић, Ваљево 1993.год; Извори са камена о Тамнави 1804-1815, Ваљево 2006; Извори са камена о ваљевској Тамнави, Ваљево- Београд 2010. и Речник каратеа, Приредили Милоје Ж. Николић и Игор Љујић, Ваљево 1998. год.

Мијо Стојкановић

Ваљевска искра

Поделите:
3 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *