Устанак Срба против Турака и Аустријска окупација у Босни

Поделите:

 

У старо доба није било учених љекара. Народ је у муци прибјегавао чак и бајању. На примјер, неко пати од несанице па оде код бајалице. Жена-бајалица се држи важно, тајанствено. Иште „цијеле воде“. Донесу јој у суду воде са извора коју нико не смије да пије. Зато се и зове „цијела“. Она наспе воду у једну здјелицу и принесе здјелицу ватри али тако да болесник све то посматра. Онда, машицама узме жив угљен из ватре и спусти у воду. Бајалица стално нешто шапуће. Угљен писне и потоне на дно здјелице. Онда други, па трећи. Онда, са том водом умије болесника по лицу и нареди да се остатак воде полије низ стабло неког дрвета. За врјеме те „тајанствене“ церемоније, болесник се, готово увјек, смири и заспе. То је и био циљ бајалице. Ако ништа друго, такво љечење је било безопасно. Свештеници су се такође бавили љечењем. Мој ђедо је причао да је његов отац љечио до козица (богиња). Кад би чуо да су се негдје појавиле богиње, он је одлазио код оног болесника који је прешао кризу и узимао мало гноја и стављао у флашицу. С тим гнојем он је урезивао дјецу и дјеца добију ватру али не оболе. Он је то научио од свога оца. Према томе, „вакцинација“ је била позната у Крупској нахији много прије доктора Џенере. Народни љекари „видари“ нису љечили све болести него је сваки имао своју „специјалност“. Тако су неки љечили од змијског уједа а неки, од уједа бјесних паса, итд.

Ђедо прича да, кад је колера морила шесдесетих година деветнаестог вјека у Крупи, народ је умирао сваки дан, некад, двоје-троје дневно. Тада су хришћани у Крупи били мањина. Било је људи који су се бранили од заразе, румом, сирћетом и бјелим луком. Бјели лук је нарочито био ефективан за разне болести. Са њим се један човјек изљечио од пантљичаре.

Живот у Крупској нахији је текао без радости. Крајину је притискивала тешка мора. Преносили су се свакојаки гласови и све је излазило на једно: овако се не може остати. На дан пред Преображење 1875., отидох ја у Аово. Тамо је тада била црквена слава, а уз то, тамошњи поп Петар Репац је био мој пријатељ. Сваке сам године, о Преображењу, ишао у Аово али те године сам нарочито отишао не би ли поближе сазнао шта значе чудни гласови који круже у народу. Са попом Репцом, сам отишао на Обљај (гранична караула према Аустрији) да што чујемо. Ни тамо нам нису ништа поуздано казали само толико, да будемо спремни на све. Стално су у народ биле пуштане пароле као да ће Аустрија, кад дође у Босну, сву земљу подјелити свакој задрузи. Земља ће бити власништво тих породица за вјечита времена и само ће од ње давати држави порез као и у Аустрији што се даје. Дизаће се цркве, школе, итд. Најпримамљивији глас је био, диоба земље сељацима. Наравно да су лаковјернији људи говорили: „Јесам ли ја будала да се идем крвити са Турцима кад ћу од Аустрије добити све оно што желим, без мога напора и ризика“.

Први већи сукоб између усташа (усташа је српски термин за устаника који су после “позајмили” Хрвати) и Турака, десио се у нашем крају на Врлетинама. У том боју учествовало је доста бањалучких богослова. Ту је погинуо Алибег Човка Куленовић и његовог бијелог коња су усташе запљениле. Чим би Аустрија нањушила да се из Аустрије дотура усташама оружје и муниција, одмах је то кофисковала. На челу усташког одбора био је неки Замфо. У близини села, гдје је Одбор радио, увјек се налазио и Васо Пелагић, бивши ректор Бањалучке богословије. Он је живио управо аскетским животом. Јео је зачудо мало и пио је само воду. Усташе је дочекивао и храбрио на борбу: „Бори се, брате, па или побједи или погини. Ако ти остане турски дрвени јарам на врату, знаш какав је, а ако Швабо дође у Босну, натакнуће нам јарам гвоздени. Него уздај се у се и у своје кљусе“.

… Ђедо ми је причао да је прикупио око седамдесет људи за борбу па ће да их одведе до Одбора да се колико-толико наоружају и да им се да што од одјела и обуће, ако има. Затекао је у селу Васу Пелагића и, кад он сазнаде о чему се ради, он се понуди да ће га одвести Одбору и да ће он са њима да говори. Сви уђоше и собу гдје је Одбор засједао. У соби за столом сједе Замфо и Милан Вукмир, картају се. На једном ковчегу је сједио бихаћки прото Вајан Ковачевић. Пелагић рече: „Брате, Замфо, ево, брат Петар је довео седамдесет људи за устанак. Да им се од Одбора даде оружје и џебане а и обуће ако има. Има их босих“. Васо и не заврши кад Замфо плану: „Какво оружје, какву обућу, свеца ти поповског. Ако скочим, све ћу ти браду почупати“! Ђедо прискочи Васи у помоћ: „Знаш ли ти шта би било да се ти само дотакнеш његове браде? Теби ни глава не би остала а камоли брада. Срама те било, не иште твоје“! Уто и прото Ковачевић скочи: „Доста је твог лоповлука, реузе, питаћемо те ђе су србијански дукати!“ Замфо, изненађен и бјесан, повика сеизима: „Коња ми дајте, ово је бунт!“ Доведоше му коња и он одјаха некуда. Тај Замфо оде да се жали аустријским властима и они отјерају Пелагића. Ето, нажалост, било је и таквих примјера у нашем војевању за слобуду али су се обистиниле рјечи Васе Пелагића: „Збацићемо дрвени јарам чалмаша али ће нам се натакнути гвоздени јарам цилиндраша“.

Међу усташама било је и странаца са туђим именима али не да се боре него да посматрају и јављају својим новинама или да утичу како би се устанак развијао онако како жели Аустрија, тј., да се докаже Европи да метеже и буне може смирити само Аустрија. Међу усташе је дошао један „странац“ који је говорио да се зове Петар Мркоњић. Он је доњео новца, старао се за набавку оружја и џебана и увео је прилично реда и дисциплине у усташке редове. Нарочито је уважавао отреситост и брзину Остоје Веиновића из Крупе. Мркоњићев посилник је био Лазар Равур из Ивањске. Причали су да је Мркоњић говорио сакупљеним усташама: „Боље је умрјети као слободан човјек него живјети као роб. Нисам дошао за какву своју корист него да вам помогнем јер сте ви моја браћа а ја ваш брат“. Аустрија је пратила све његове кораке. Ђедо ми је причао да му је, у повјерењу, казао крупски трговац Никола Јовановић, да је он чуо да је дошла наредба из Србије да се Петар Мркоњић убије и да, ако то не учинимо, Србија престаје сваку даљу помоћ и диже руке од нас. Кад је то чуо мој ђедо, он рече Николи да треба све учинити да се то спрјечи а ако се не може спрјечити, онда да се у повјерењу јави Мркоњићу да не часи ни часа него одмах да бјежи одакле је дошао. Онда је додао: „Видиш ли, Никола, да је наш устанак пропао и да ће Аустрија узети цјелу Босну – то је готова ствар“. Идуће ноћи, Лазар Равур је отпратио свог господара до Сиска одакле је Петар Мркоњић узео воз за Швајцарску.

Србија је послала генерала Милету Деспотовића да преузме вођство од Голуба Бабића кога су усташе признавале за свога војводу јер их је, иако неписмен, разборито и успјешно водио. Једну чету, у том крају, водио је успјешно мој рођак, поп Јово Гаковић из Суваје. Деспотовић је своју војску распоредио према турској војсци на исток али је Аустрија пропустила једну велику турску војску од сјеверозапада, преко Далмације, која је напала Деспотовића с леђа. Пораз усташке војске је био потпун. Потоци су се залили крвљу. Све се развијало по плану Аустрије. Генерал Јосип Филиповић је имао да окупира Босну а генерал Стјепан Јовановић, Херцеговину. Како је то било мудро смишљено. Нека босанске „урођенике“ окупирају њихова браћа. И опет потече крв наше расе јер су Филиповић и Јовановић водили углавном Србе, Хрвате и Чехе. Турци снажно дочекаше аустријске регименте и много им зла нањеше. Најжилавији отпор у Крајини дали су Турци код Бихаћа, Крупа је била узета без отпора јер је кајмекам побјегао а редовне турске војске у Крупи уопште није било. За аустријском војском почели су да долазе босански бјегунци, да се враћају из Лике на своја згаришта.

Аустрија остави све како је дотле било: подјела на нахије само под именом котари и подјела на пашалуке са именом окружја. Мјесто кајмекама, постављени су врло брзо, котарски предстојници. Први официри који су ушли у Крупу, били су граничари из Јелачића регименте. Посље су дошли Чеси. Аустрија остави спахијама њихове спахилуке и право на убирање трећине. Аустрија поче да прави цесте из Крупе у Бихаћ, Нови, Цазин и Сански мост – све под кулук. Сваки мушкарац преко шеснаест година морао је да ради на цести „у свом руву и о свом круву“. Одмах, прве године, пописан је сав народ и одређена прва војна обавеза.

Православни народ је био савршено незаштићен. Бједно, сиромашно свештенство се довијало у одбрани народа. Римокатолици су били у бољем положају. О њима су водили рачуна Папа и бечки двор. Православне владике се нису бринули о народу. Њима је главно било да покупе архијерејске данке и да се не замјере Турцима.

У Бања Луци је била православна богословија. Њен ректор је био Васо Пелагић, али не за дуго. Много дуже је ректор Стево Вулетић, из Требиња. Из Крупског среза било је неколико младића на школовању у тој богословији али мало их је било који су је завршили јер се морала плаћати школарина око двадесет дуката годишње, поред других трошкова за живот. Њу је завршио само Лазар Гаковић. Неки су били рукоположени и без свршене богословије. Кад је, због устанка од 1875., народ из сјеверозападне Босне пребјегао у Аустрију, међу њима су били двадесет и четири свршена богослова. Они су били постављени за учитеље у „босанским школама“ по Славонији. Те школе су отвориле двије благородне Енглескиње, мис Ирби и мис Џонатан. Дјеца су, поред школске наставе, добијала и понешто одјела и обуће. Овдје хоћу да додам да су сви богослови Бањалучке богословије били свештенички синови. Мис Ирби је послије окупације отворила Женску учитељску школу у Сарајеву са интернатом. У тој школи није било ни једне дјевојке из Крупског среза. Просвјетне прилике у Босни су биле бједне. Религиозност је била ипак на висини. Постови су се одржавали строго и људи су се причешћивали бар један пут годишње. Светиња брака се поштовала до савршенства.

Аустрија је окупирала Босну у јесен 1878. а напустила је Босну исто у јесен 1918. године. Дакле, остала је у Босни равно четрдесет година. Ја сам живио под цјелом управом Аустрије. Највећи дио мојих успомена, доживљаја и сјећања је из тога периода. Своје дјетињство, младост и један дио зрелијих година, провео сам у тој епохи. У то вријеме, још су били живи многи људи и жене који су памтили турске зулуме и преживјели буну од 1875-1878. године. Слушао сам њихове приче из препаћене прошлости па сам, и нехотице, још као дјете, поредио оно страшно стање страдања за вријеме Турака са стањем које је владало за вријеме аустријске окупације. Дошао сам био до закључка да је аустријска окупација била далеко боља и према приликама за вријеме турске власти. Осионост Турака, управо турске дјеце, и ја сам као дјете осјетио. Ми, дјеца, са страхом смо пролазили кроз њихове сокаке. Али то је полако нестајало јер је аустријска власт свукуда доспјевала. Из године у годину, Турци су били све мирнији и лична безбједност све већа. Само да је још било рјешено аграрно питање.

Босна је била дата на управу Бењамину Калају. Он је постао некрунисани краљ Босне. Често је обилазио своју „краљевину“. Сјећам се како смо га ми, школска дјеца, дочекивали упарађени. Калај, Мађар, је говорио спрски. Написао је српску историју и мислио је да познаје душу српског народа у Босни и Херцеговини! Отворио је основне школе а прве школске књиге су биле донесене из Хрватске. То су биле читанке у којима је један чланак био писан ћирилицом а други, латиницом. Међу тим чланцима било их је који су носили наслове: Милош Обилић, Марко Краљевић, итд. Преостали чланци су врвили хрватском историјом и величањем Хабсбурга. Језик се назва „босански“, појави се неки босански грб и поче се стварати босанска народност. Српске новине нису могле долазити у Босну. Босна је била херметички затворена. Ипак, Срби су набављали српске календаре, српске јуначке пјесме, српске народне приче и творевине српских писаца. Највише је у Крупу долазило књига из Новог Сада и Панчева од књижара Браће М. Поповића и Браће Јовановића. У прво вријеме иза окупације, много се читала „Илустрована ратна хроника“ коју је уређивао Змај Јован Јовановић. Иако је државна управа настојала да угуши национално осјећање, она то није чинила упорно. Свети Сава се прослављао најсвечаније. Прослављан је Видовдан без икакве сметње а тако исто и Богојављење, уз грување прангија. Прангије су грувале са града и о Божићу и о Васкрсу. Управа се, једнаком мјером, одуживала и Турцима. Прангија са града је објављивала почетак и крај „поста“ за вријеме муслиманског Бајрама.

Првих година послије окупације, долазили су у Крупу спрски Цигани – свирачи. Свирали су у хотелу а послије су ишли по кућама. Пјевало се: „Онамо, намо“, „Пољетела два анђела“, „По Бугарској крв се лије“ а особитио је била популарна пјесма, „Са Авале кличе вила, Србија је мајка мила“. То се могло чинити јер је тадашња политика Србије била у савезу са Аустријом. Причало се да су Краљ Милан и принц Рудолф били интимни пријатељи. Дакле, у то вријеме, србовало се на велико. О крсним славама на кућама је била извјешавана српска тробојка. У нашој кући је била велика слика руског цара Александра ИИИ (а није било Фрањине слике) па, кад су у нашу кућу долазили котарски предстојници и остали државни чиновници, није било замјерки нити примједби. Државна управа је све то толерисала. Једино се знало да је „уврједа величанства“ кажњива ствар. Срца сироте раје су била пуна захвалности за личне слободе па Србин није хтио да псује цара Фрању. Народ Крупског краја сажео је мишљење о тадашњој управи овим рјечима: „Плати ти Шваби порез и служи му војску па пјевај колико год хоћеш!“

Али, та је „слобода“ трајала док су Србијом владали Обреновићи. Чим је на престо Србије дошао Петар И Карађорђевић, прилике су се заоштриле. Послије тзв. Царинског рата између Аустрије и Србије, живот у Босни је осјетно поскупио. Политичка ситуација је постала напрегнутија. Ипак, државна власт је одржавала ред и поредак без велике промјене, са са неком нервозом. Томе има да се захвали трезвеном и мудром поступању котарских предстојника. Ти људи су бирани међу политичким чиновницима који су током дужег службовања на нижим положајима показивали највишу вјештину управљања, умјерености и солидног живота у сваком погледу. Чим би почели да праве грешке то би сарајевска централа брзо дознала па би их премјештала да друго мјесто или потпуно смјењивала.

Приредио Слободан Осмокровић

Творац рукописа је Петар Пепа Гаковић (1876-1962) Рукопис је завршен 1960 године на тему живота срба у Босанској Крајини у најудаљенијој тачки турског царста, друга половина 19.века. Рукопис је доспео у руке рођаку Роберту Предраг Гаковић, у држави Висконсин , Милвоки С.А.Д. који је скупљен и публикован у пролеће 2006 године. Писано је на основу личног доживљаја аутора и казивања оних што су били очевици или чули од својих предака.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *