Политички мазохизам београдских избора

Поделите:

Да ли ће Драган Ђилас предводити нову опозицију на изборима за Београд у првом реду зависи од Александра Вучића.

Уживајући у привилегији власти да бира своје главне противнике, председник СНС мора да се одлучи шта више жели – да убедљиво победи Ђиласа, од кога је једном у претходном политичком животу већ изгубио Београд. Или пак, да убедљиво победи у Београду, али без Ђиласа као ривала.

Прва опција носи одређен ризик из више разлога. Прво, јака опозиција у Србији не постоји без индиректне помоћи власти. Вучић то најбоље зна јер му је Ђилас помагао да направи СНС. Али, проблем са тим је следећи: иако не може да настане независно од власти, у повољном моменту, јака опозиција јој може окренути леђа. Уосталом, то је Борис Тадић урадио Војиславу Kоштуници без кога не би преузео ДС 2004, па је то Тадићу 2012. урадио Вучић – толико најављивана велика коалиција СНС и ДС није се десила.

Друго, Вучић најбоље учи на туђим грешкама. Многе Тадићеве није поновио, а није поновио ни грешку Томислава Николића да председник буде тај који излази са неком платформом за Kосово. Иако је у првом тренутку изгледало као изнуђен потез да почиње председнички мандат причом о отварању унутрашњег дијалога о Kосову, Вучић је успео да поентира. Јер, нема озбиљног дипломате у Бриселу који неће питати да ли је Вучићева права намера са тим дијалогом да одложи захтеве ЕУ око Kосова. И нема озбиљног дипломате који је сасвим уверен да унутрашњи дијалог није алиби Вучићу да одговори Бриселу да он ето хоће да испуни услове, али не може, јер је већина у Србији против тога.

Али, када је о београдским изборима реч, ту Вучић мора да учи на сопственим грешкама и видећемо како ће то да му иде. Био му Ђилас главни ривал или не, ти избори ће показати да ли постоји нова опозиција и колико је јака. И то не толико због грађана и бирача, већ због самог СНС.

Уколико се покаже да постоји растућа политичка снага, политички барони међу напредњацима, који нису тако видљиви као што су то били тадићевци, али нису ни мање јаки, почеће да је користе у међусобним обрачунима. Подсетимо се, свеопштем медијско-пословно рату фракција ДС Вучић дугује такав успон.

Ако неки из врха СНС јавно или тајно пређу на страну опозиције дајући паре и информације, власт се може распасти као кула од карата. Зато, а не стога што психички не може да поднесе да неко има петину или 20 одсто мандата, Вучић мора да држи опозицију приковану за цензус. И то на тај начин, да испод цензуса не падну Драган Шутановац, Чедомир Јовановић, итд, а да га једва пређе блок Саше Јанковића и Вука Јеремића.

Циљ је да сви буду отрпилике исти – што и показују налази истраживања јавног мњења који се објављују. И томе треба да погодује и сврстање у два блока – у једном нова опозиција односно слободни грађани Саше Јанковића и народњаци Вука Јеремића, а у другом Демократска странка са Шутановцем на челу, могуће и са Јовановићем, Зораном Живковићем и још некима…

Било би то мазохистичко одмеравање између личности (колико толико нових у политици као што су и Јанковић и Јеремић) и партијске инфраструктуре. Јер, у ДС али и шире, постоји уврежен став да изборе добија партија – а партија су локални одбори, људи на терену, контролори… То засад Јеремић и Јанковић немају, а немају ни неку организациону способност, што је показао број људи који су скупили на свом првом митингу 6. октобра. Али, како Јеремић оснива Народну странку умерене деснице (иако је смештају у центар) можда за нову опозицију инфраструктура неће бити тако нерешив проблем.

Анализа Јасмине Лукач

Демостат

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *