Како су Американци помиловали окореле нацисте

Поделите:

Пре нешто више од 71 године, 1. октобра 1946. у Нирнбергу је завршено суђење истакнутим члановима политичке, војне и економске елите нацистичке Немачке. Међутим, то није било једино суђење нацистичким ратним злочинцима у овом другом по значају баварском граду, после Минхена.

После конференција у Техерану, на Јалти и у Потсдаму, силе победнице су одлучиле — за нацистичке злочине ће бити формиран посебан трибунал, а суђења су регулисана Лондонском повељом из 8. августа 1945. године.

Зашто баш Нирнберг?

Првобитна идеја, за коју се залагао и СССР, била је да се сва суђења обављају у Берлину, међутим…

Нирнберг је био предлог САД, а као разлог је, поред тога што се налазио у њиховој зони, наведено и да је један од ретких градова који су имали очувану велику судницу и затвор већих капацитета.

Међутим, сам Нирнберг као место суђења је имао и значајну симболику — био је то град у којем су, поред Минхена, нацисти фактички и почели свој успон, па је његов избор носио веома снажну поруку — у њему ће га и завршити.

А да ли ће?

И док су пред Међународним војним трибуналом оптужене 24 особе и шест организација, многи нацистички злочинци ипак нису изведени пред њега.

Крајем септембра 1947. у Нирнбергу је почео процес против Ајнзац група — одреда смрти који су вршили репресије над цивилима на просторима које је Вермахт освојио током Другог светског рата.

Припадници ових јединица су вршили масовна погубљења у многим деловима источне Европе, а међу најзверскијим су она у Треблинки, Мајданеку, Бабјем Јару — предграђу Кијева и Змијовској Балки, предграђу Ростова на Дону.

Међутим, овим нацистичким злочинцима није судио Међународни трибунал, већ искључиво војни суд САД.

Упркос првобитним тешким пресудама које су варирале од двадесетогодишњег затвора до смртне казне, многи осуђени су помиловани и пуштени на слободу већ до средине ′50-их година.

Шта су били главни разлози овако хуманог односа према „ескадронима смрти“?

О покољу у Бабјем Јару смо већ писали, а по зверствима ништа није заостајао ни онај у предграђу Ростова на Дону.

Нацисти су град окупирали крајем јула 1942. године, а већ 11. августа десио се сличан сценарио као у предграђу Кијева.

Тог дана се, на шест пунктова у граду, на позив окупационих власти окупило нa хиљадe Јевреја. Речено им је да ће их иселити из града и пребацити на другу локацију. Око 15.000 цивила, углавном жена и деце, одведено је у Змијевску Балку, предграђе Ростова, где је извршена егзекуција.

Међу убијенима је била и светски позната психоаналитичарка, колегиница и пријатељица Фројда и Јунга — Сабина Шпилрајн, циришки студент медицине и оснивач дечје психијатријске болнице у Ростову на Дону — прве такве у СССР-у, вероватно једна од најпознатијих жртава Холокауста.

Током окупације је, на овом простору, убијено око 30.000 људи. Поред Јевреја, страдали су и чланови покрета отпора, комунисти, ратни заробљеници, али и остали становници града. Змијевска Балка се претворила у место масовних егзекуција — а сва погубљења су имала заједнички именилац — СС и Ајнзац групе.

За овај масакр је директно била одговорна Ајнзац група Д, под командом СС оберфирера Валтера Биркампа, док је у егзекуцијама учествовала Сондеркоманда 10А којом је руководио Курт Христман.

Имена џелата су била добро позната током рата, али многи нису дочекали суђење. Већина је извршила самоубиство на крају рата, али много њих је преживело и дуго избегавало руку правде, међу њима и већ поменути Христман, који се до 1980. године бавио трговином некретнинама у Савезној Републици Немачкој.

Али, чак ни многи који су се, ипак, нашли на оптуженичкој клупи — никада нису добили оно што су заслужили.

Нирнбершки „џеп

Крајем септембра 1947. године у Нирнбергу је покренуто ново суђење нацистичким злочинцима. За разлику од главног процеса на коме је суђено руководству нацистичке Немачке (оном делу који је од њега остао), овде се радило о сасвим другачијем статусу оптужених.

Нису то били лидери државе, команданти војске, флоте и руководиоци партије, већ извршиоци средњих и нижих нивоа.

Али, постојала је још једна важна разлика — судска већа пред којима им је суђено више нису била међународна.

Мале трибунале су монополизовале Сједињене Државе, суђења су спроведена под ексклузивном контролом америчке стране у формату традиционалном за америчку правду — „САД против…“.

Процес од 29. септембра 1947. године постао је познат као „САД против Ота Олендорфа“. СС официр Олендорф је био Биркампов претходник на месту команданта Ајнзац групе Д и један од најодговорнијих за злочине почињене на територији Украјине и јужних делова Русије.

Укупно, укључујући Олендорфа, у амерички трибунал су доведена 24 окривљена, углавном команданти Ајнзац група и Сондеркоманди, њихови заменици, као и неколико официра који су у овим структурама заузимали неке мање важне позиције.

Међутим, сам процес је имао много шупљина. С обзиром на то да се радило о америчком суду, основни докази су били веома слаби, а што је најважније, није било ни сведока. Све се сводило на папире које су прикупиле обавештајне службе, као и архиву немачки педантних СС јединица и Ајнзац група. Главну улогу су имала и сведочења појединих са оптуженичких клупа, а међу њима и самог првооптуженог, који су на тај начин желели да бар мало ублаже своју судбину.

Оптужница је формирана у три тачке:

1) злочини против човечности (укључујући прогоне на расној, политичкој и верској основи)

2) ратни злочин

3) чланство у криминалним организацијама.

Пресуда је изречена 10. априла 1948. године, сви оптужени су проглашени кривим. Међутим…

У јануару 1951. године, „Комисија за помиловање“ је преиначила већину пресуда и највећи број осуђених — помиловала!

Двојица оптужених — Рил и Граф — проглашени су кривим само по трећој тачки. Емил Хаусман из Ајнзац групе Д је извршио самоубиство током суђења. Командант Ајнзац групе Ц Ото Раш, најодговорнији за зверства у Бабјем Јару, преминуо је у затвору од последица парализе.

Тринаест оптужених осуђено је на смртну казну, али је пресуда извршена у само 4 случаја. Обешени су команданти Ајнзац група Б и Д, Нојман и Олендорф, којима чак ни сарадња са тужилаштвом није помогла. На вешалима су завршила и два команданта Сондеркоманди — Блобел, директни извршилац масакра у Бабјем Јару, и Браун. Члан Ајнзац групе А, Штајмле, није дочекао извршење пресуде. И он је преминуо у притвору.

Међутим, командант Ајнзац групе А — Јост, осуђен на доживотну затворску казну, пуштен је већ 1951. године, то јест, само три године након изрицања казне.

Слична судбина очекивала је и остатак оптужених — без обзира на пресуде, сви су пуштени након неколико година. Последњи осуђени (подсећамо, изречене казне су биле од 20 година до доживотног затвора) пуштен је на слободу већ 1958. године.

Чудне манифестације хуманизма

На питање — одакле одједном оваква манифестација хуманизма према доказаним ратним злочинцима, одговори су веома једноставни. Већ 1949. године десио се коначни „развод“ Западне и Источне Немачке, што је означило и почетак Хладног рата. С обзиром на то да су се сви оптужени нашли у Западној Немачкој, а да су злочини за које су одговарали углавном извршени на истоку континента, није било чудно да дође до оваквог преокрета.

Међутим, треба указати на још две личности које су вршиле веома јак притисак да „Комисија за помиловање“ донесе овакве одлуке.

По завршетку Другог светског рата, Западна Немачка је имала јаке конзервативне и десничарске тенденције. Хришћанска демократска унија (ЦДУ) је била главни носилац власти, а канцелар из њених редова Конрад Аденауер захтевао је од Американаца да ублаже казне. За њега је то био начин да покаже свој утицај грађанима и да докаже да Савезна Република Немачка, за разлику од ДДР, може показати и милост према преступницима.

Ови Аденауерови захтеви су се, међутим, поклопили и са интересима појединих америчких политичара који су своје каријере изградили на „спаљивању црвених вештица“, „борби против црвене опасности“ и „борби против комунизма“. Наравно, најпознатији је био сенатор Џозеф Макарти. Макартијево лобирање за укидање смртних казни и условни отпуст нацистичких ратних злочинаца није било везано само за његова политичка уверења већ и за чињеницу да је долазио из Висконсина, чији гласачи су традиционално немачког порекла.

Шездесетих година прошлог века, са растом левих трендова међу западнонемачком омладином, прилично мекан став према ратним злочинцима од стране владе постао је један од главних разлога због којих је компромитовани ЦДУ изгубио власт 1969. године.

Спутник

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *