Мина Ћурчић: Насер Орић и суочавање са прошлошћу

Поделите:

Насер Орић,комадант такозване Армије БиХ у Сребреници ослобођен је у Сарајеву кривице за злочине над Србима на подручију Сребренице и Братунца 1992.године. Орић је ухапшен 2015.године у Берну по српској потерници, док је путовао у Швајцарску где је требало да присуствује обележавању годишњице “масакра“’у Сребреници. Претходно, Хашки суд га је осудио на две године затвора за индиректну одговорност за смрт седам и мучење једнаест српских заробљеника у периоду од 1992.до 1993.године. Након жалбе на пресуду, он је 2008.године проглашен невиним, иако је Апелационо веће у Хагу тада закључило “да нема сумње да су тешки злочини почињени над Србима у Сребреници у периоду од септембра 1992. до марта 1993. , као и “ да доказ да су злочини почињени није довољан за изрицање казне појединцу“. Јединице које су биле под његовом командом су оптужене за нападе на 50 српских села и протеривање српског становништва. Такође, био је оптужен за пљачку јавне и приватне имовине Срба.  Орић се у притвору Хашког трибунала налазио од априла 2003. до јуна 2006. године, а првостепено је проглашен кривим само зато што “није предузео одговарајуће кораке да спречи убиства и окртуно поступање својих потчињених према српским затвореницима у полицијској станици у Сребреници“. Како је утврдио суд у Хагу, Орић није имао контролу над својим потчињенима, оружаним групама и појединцима који су их пратили, а који су учествовали у разарању српских градова и села, као и иживљавању над српским цивилним становништом.

“Утврђено је да су тешки злочини над Србима у Сребреници несумњиво почињени, али није било доказа на основу којих би се Орић могао осудити.“, изјавио је председавајући судија Волфганг Шомбург, прогласивши Орића невиним. Као један од доказа који Орића терети као одговорног је његов говор који је одржао у месту Леховићи, непосредно пре напада, приликом пострајавања припадника јединице “Кондори“ и припадника ТО Сребреница.

“Нападамо на Залазје, да се истерују Срби и четници из Сребренице. Имате одрешене руке у случају да некога заробите, можете му радити шта год хоћете, што стигнете чистите, чистите само да ослободимо, да их отјерамо одатле, не остављајте ни кокоши, ни свиње, ништа.“, наредио је Орић војницима који су били под његовом командом.

Радојка Филиповић, председница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила општине Братунац, казала је да ослобађање Орића неправда, као и да су 1992.године муслимански борци, предвођени Орићем, упали у њено двориште и кућу.

 

“Убили су ми супруга, свекра, моју јетрву и њено двоје деце. Немањи је било седам месеци, а Оливери три године. Данас су га ослободили, а слободан је 25 година.“, објаснила је она.  У августу ове године одлучено је да се подигне споменик Слободану Стојановићу, најмлађој жртви Орићевих послушника. Негде пред зору, у селу Доња Каменица, тада дванаестогодишњи Слободан је напустио свој дом са родитељима, међутим, кришом се одвојио од њих да би се вратио у село по свог пса. Срела га је Елфета Весељи, Албанка из Урошевца која се борила у јединицама Насера Орића у околини Сребренице,  која га је заклала, а потом му пуцала у главу. Годину дана касније је пронађено његово тело: није имао руке, шест зуба, а утроба му је била распорена. Наводно, како упућени тврде, сумњало се да је мали Слободан убачен са српске стране у село да би шпијунирао муслиманске снаге. У јуну ове године суд БиХ је потврдио оптужницу против Сакиба Халиловића и Елфете Весељи због убиства Слободана Стојановића. Халиловић, као некадашњи комадант Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље и Каменица, а Весељијева као припадник тог вода тзв. Армије БиХ, оптужени су да су починили овај злочин. Према оптужници, неутврђеног дана у другој половини јула или прве половине августа 1992. године у насељу Бајрићи-Ново село, општина Зворник, Весељијева је убила дванаестогодишњег српског дечака, а Халиловић пропустио да преузме нужне и разумне мере да починилац кривичног дела буде кажњен.  Како је објаснио за “Новости“ академик Драгољуб Драго Мирковић из Бијељине, власник фирме „Евро мермер“ дуго се чекало, договарало и организовало да се Слоби подигне споменик. На крају, он је одлучио да уради белег дечаку у  и за поруку читавом свету. Београдски ликовни уметник, Мирко Мркић, урадио је рељеф дванаестогодишњег дечака Слободана Стојановића. Како објашњава председник Борачке организације Републике Српске, генерал Миломир Савчић, споменик би требало да буде завршен до јесени и постављен на видном месту у зворничом крају.

“Богу хвала, сада је завршетак споменика само техничко питање, јер је БОРС испунила све обавезе према уметнику који је радио рељеф, а остало је моја брига – каже Мирковић. – На споменику ће бити исклесане мисли великих домаћих и светских умова о деци, њиховим судбинама, нашем односу према њима и обавези света да чува, не само њихове животе, већ и права и да им обезбеди безбрижно детињство.

“Насер Орић и Ратко Младић никако се не могу доводити у исти ниво. Зашто? Када су се појавиле спекулације да Насер Орић треба да иде у Хаг, Насер Орић је тада рекао да ако дође до подизања оптужнице да оде у Хаг. То сам и учинио. Немам страха да пред било којом институцијом одговарам за дела која сам чинио од 1992.до 1995. Младић се кукавички крио, шеснаест година, држао свој народ у талачкој позицији. Видео сам тамо, у Хагу, у каквом су стању били и остали. Они су умирали. Он је кукавица.“, објаснио је Орић у једном интервијуу.

“Сребреница ми је рак рана. Размишљао сам доста о томе шта би било да сам остао тамо. Са тим спавам и устајем. Жао ми што нисам узео Братунац, а могао сам. “, рекао је.

“Шта значи одговорност? Мени је са људске стране жао сваког човека. Као војник, борац, немам никакве гриже савести.“, био је искрен Насер Орић, говорећи о оптужбама за ратне злочине које му се стављају на терет.

У јануару 2005.године пензионисани војни генерал Владимир Лазаревић, ратни комадант Приштинског корпуса, преузео је оптужницу Хашког трибунала која се налазила у Већу за ратне злочине Окружног суда у Београду, а недељу дана након тога, добровољно се запутио у Хаг. Четири године касније осуђен је по командној одговорности на 15 година затвора, али му је казна после жалбе смањена на 14 година, пуштен је на слободу након што је издржао две трећине казне.

“Прошло је десет година живота и слободе отетих од мене и моје породице. У Хашком трибуналу нисам осуђен ни за једно конкретно недело моје или било код припадника Приштинског корпуса, преко 70 хиљада бораца, већ зато што сам наводно помогао тројици оптужених из мог предмета у протеривању албанског становништва и то без иједног доказа ван разумне сумње, како они кажу. Стајао сам усправно пред хашким судијама и тужиоцима, правдом, истином, смеран пред богом и свим погинулим саборцима и жртвама тог проклетог рата. Претекао сам и ово хашко губилиште дубоко уверен у немерљиву вредност жртвовања за слободу своје земље, у славу предака и на част потомака. А данас, поштујем прошлост, нисам задовољан садашњошћу, надам се будућности.“, рекао је генерал Лазаревић када се вратио у Србију, додајући да се захваљује свима који су на било који начин били део његове одбране и који су у својим молитвама били са њим. На нишком аеородруму су га дочекали министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Александар Вулин, генерал Љубиша Диковић, комадант Копнене војске и генерал-потпуковник Милосав Симовић, владика рашко-призренски Теодосије, тадашњи министар одбране Братислав Гашић и министар правде Никола Селаковић, као и многи други званичници. Међутим, некима је тада засметало што је генерал Лазаревић дочекан као херој, сматрајући да то значи да он треба да буде узор будућим генерацијама.

“Не знам шта су желели да поруче, али порука коју су послали тим дочеком није добра. Тиме показују какав однос имају према Хашком трибуналу. Јер, ако је Лазаревић, као што тврде министри, један од најбољих генерала, ако је заслужан за слободу многих градова, малте не целе Србије, и ако је Хашки трибунал осудио таквог човека, онда се поставља питање чему Хашки трибунал. Мислим да су поруке, које су се чуле поводом изласка из затвора хашког осуђеника Владимира Лазаревића, веома опасне и захтевају разјашњење од стране Владе Србије.“, истакла је Наташа Кандић, координаторка РЕКОМ-а, иницијативе за оснивање Регионалне комисије за утврђивање чињеница о ратним злочинима на подручију бивше Југославије. Дочек генерала Лазаревића осудио је и Жарко Кораћ, некадашњи посланик Скупштине Србије и дугогодишњи професор Филозофског факултета у Београду, који је навео “да се шаље врло јасна порука да је то српски херој који је неправедно осуђен од стране непризнатог међународног суда, као и да је то јасна порука да је прошлост била у реду, да су људи као што је Лазаревић платили зато што су се борили за домовину“. Саша Јанковић, лидер покрета “Слободни грађани Србије“ недавно је подсетио грађане Србије да се Србија “није суочила са прошлошћу“, а као пример за то наводи чињеницу да се генерал Лазаревић из Хага вратио државним авионом, а да су га нишком аеродруму дочекали министри. Поводом ослобађајуће пресуде Насеру Орићу, сасвим очекивано, изостале су реакције Наташе Кандић и Жарка Кораћа, док је Саша Јанковић, осврнувши се на случај Насера Орића, подсетио Србе на чињеницу да је Апелациони суд у Београду одбацио оптужницу тужилаштва за ратне злочине из априла ове године против пет бивших припадника Војске Републике Српске због мучења и убиства 20 путника из воза у Штрпцима 1993.године, покушавши на тај начин да оправда ослобаћајућу пресуду Орићу.  Одавно је постала јасна сврха Хашког трибунала: потребно је оптужити читаву армију, али и осудити читав један народ, прогласивши га кривим за наводне ратне злочине како би се касније могла оправдати свака неправда учињена српском народу. Иако не можемо учинити ништа поводом одлуке суда у Сарајеву да ослободи Орића по свим тачкама оптужнице за злочине над српским ратним заробљеницима, не би требало да прихватамо кривицу која се очигледно намеће само Србима, већ да инсистирамо да се преиспитају све текуће оптужнице које су подигнуте против Срба, јер ћемо у супротном заиста бити криви: не зато што смо нешто учинили, већ зато што нисмо.

 

Мина Ћурчић

Поделите:
2 replies
  1. Драган
    Драган says:

    Покајање је једини истински лек душе. Дијаметрално се углавном разликују судови земаљски и Божији….

    Одговори
    • Петар Гордић
      Петар Гордић says:

      Ovi se, Dragane, ne kaju. Znam čestitih muslimana, koji bi možda i ratovali protiv Srba, ali ovakve stvari ne bi pristali da rade. Radili su i Srbi svašta, Lukići i ostali bolesnici. Jedino što mi njih osuđujemo, a muslimani ove svoje zveri slave. Jedno je rat, ko je bolji i sposobniji nek pobedi…ali mučiti nejač i zarobljenike, pa se još iživljavati, pa to samo bolesnici mogu. Sećam se nekih demonstracija u Sarajevu sa transparentima SVI SMO MI NASER ORIĆ.

      Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *