Момо Капор: „Чудан смо ми народ…!“

Поделите:

Нигде се толоико не говори о туђем изгледу као код нас. Дотерате се тако, и пуни себе изађете у вечерњу шетњу и не слутећи шта вас све чека, кад – среће вас познаник! Не каже ни добро вече, не пита ни како сте; одмах вас процењује. Ако сте случајно добили неку килу више, очајнички шири руке, цокће уснама и виче на сав глас: „Ух, бре, ал’ си се угојио! На шта то личиш?“

И не знајући да вас је бацио у најдубље очајање, одлази даље и заборавља вас истог часа. Трчите право на вагу и од следећег јутра престајете потпуно да једете, мршавите из дана у дан, и само чекате кад ћете га опет срести. И гле, долази и тај дан. Шетате се витки попут оштрице бријача кад, ето ти њега! Овај пут не шири руке и не цокће, већ вас подозриво посматра, као да сте заражени, и смртно озбиљан врти главом: „Шта ти је? Нешто си страшно ослабио? Требао би да одеш на контролу…“

Очигледно, сумња да сте оболели од оног најгорег. Ноге почињу да вам клецају. Враћате се кући и манијачки једете све до следећег сусрета, када ће вам опет рећи да сте се угојили.

МОМО KАПОР

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *