Брисање трагова српског језика у Црној Гори

Поделите:

Све што је везано за јавни сектор у Црној Гори, потом новине, часописи, медији, портали, путокази, називи улица итд., све иза чега стоји држава, потпуно је окупирано латиницом.

Српски језик и ћирилица у Црној Гори доведени су до руба понора и бездана, гоњени безумном жељом за уништењем јединог по чему је Црна Гора била одувијек препознатљива и у чему се одсликава цјелокупна њена историја. Зато посебно треба да похвалимо пројекат “Сачувајмо српски језик“, који већ дуже води “Политика“, а којим су обухваћени сви простори српског језика као једнако важни и неодвојиви.

Према новом пројекту црногорских власти треба отћутати сву досадашњу историју (односно правити се да не постоји) и конструисати нову стварност из које (и у складу са којом) се ствара (и пише) нова историја. А у ту нову стварност и у то рађање нове историје, никако се не уклапају српски језик и ћирилица, као непобитни свједоци шта су данашњи простори Црне Горе били, шта носе у свом насљеђу, коме и чему су припадали. Зато се основни политичко-идеолошки пројекат, којим треба потријети духовност и културно насљеђе Црне Горе, претворио у борбу за брисање трагова српског језика и ћирилице, као исконског и идентитетског српског писма и писма српског етноса и писма Црне Горе, и једног од писама српског језика, преовлађујућег, историјски и културолошки конститутивног.

Прво је „црногорски језик“ инаугурисан формалноправно, што није пратио ни покушај стандарднојезичког отклона од српског језика, потом се прешло на покушај „уношења новина“, тј. одређених дијалекатских црта српског језика које су проглашаване за „свецрногорску и самоцрногорску норму“, иако се те црте, будући да су несистематске и спорадичне, не могу усталити у стандарду.

На формалном плану, почело је пуким преименовањем наставног предмета Српски језик у „матерњи“ у школама, а у загради „српски, црногорски, хрватски, бошњачки“. „Образложења“ за промјену имена језика у Црној Гори била су сасвим изванлингвистичка, антиисторијска, политикантско-идеолошка: „образлажући“ да „свак има право да зове језик својим именом“, затим да свака нација има право да свој језик зове „именом нације“.

Након референдума (2006.) наступио је нови „аргумент“: језик мора и треба да се зове по имену државе.

Шта би то требало да буде, а поготово шта јесте, „црногорски језик“ нико није могао да зна (како тада, тако и данас). Тек касније су, 2010. године, одштампани Граматика и Правопис „црногорског језика“. За Граматику је утврђено да представља преписану Граматику хрватског језика за средњу школу. Аутори и Граматике и Правописа јесу Хрвати (Силић и Прањковић), Украјинка (Људмила Васиљевна) и Аднан Чиргић из Црне Горе. Како у Црној Гори није било никог са дипломом „црногорског језика“, то је 2011. године Министарство за просвјету и науку организовало курс за обуку „црногорског језика“, који је трајао два дана (тј. 180 минута), а „полазници“ су добијали потврду да су похађали семинар „Црногорски језик у настави“ и тиме стицали „право“ да га предају.

И оно што је у формалноправном дијелу српски језик и задржао („језик у службеној употреби“; „уклопљеност“ и сабијеност у оквиру четвороименог назива наставног предмета), настоји да се смањи и уништи, прећути и игнорише, свакодневно, у пракси. Власт и њихов систем понашају се као да српски језик у Црној Гори не постоји и као да није ни постојао. Циљ је навикнути цијелу Црну Гору на друго име за језик, макар посредно, заобилазно. Када отворите сајт Владе Црне Горе, Министарства просвјете и Министарства науке, Универзитета Црне Горе, Филозофског факултета, и тако редом, за опцију „контакт“ можете да одаберете од језика: црногорски језик, енглески језик. Како происходи, са званичним институцијама у Црној Гори можете формално да успоставите контакт једино на црногорском или енглеском језику, али не и на већинском, српском језику (без обзира што сви знамо да суштински то управо чините на српском језику).

Из школских програма изостављени су (= избачени) српски писци и садржаји са предзнаком српски. Предзнак „српски“ нарочито се изоставља код писаца са простора Црне Горе који су сами себи давали српски предзнак (Његош, Никола I Петровић, Стефан Митров Љубиша итд.).

Један од великих проблема, о којем се често говорило, јесте мијењање (читај фалсификовање) историјскојезичког континуитета садашњих простора Црне Горе, гдје се све што је обухваћено територијално простором данашње Црне Горе сврстава у „црногорски језик“ и „црногорско језичко насљеђе“ (сви писци, споменици: како период до Балшића, тако и Балшића и Црнојевића насљеђе, потом Петар I, Његош, Марко Миљанов, Паштровске исправе…).

Што се тиче статуса ћирилице на простору Црне Горе данас, у уставној одредби се истрајава на „равноправности“ ћириличног и латиничног писма. У пракси се приводи крају процес (све израженијег) нестајања ћирилице: све што је везано за јавни сектор, потом новине, часописи, медији, портали, путокази, називи улица итд., све иза чега стоји држава, потпуно је окупирано латиницом.

Срби су препуштени сами себи и једном броју оних који су посвећени српском језику и култури – било да су из поља науке, књижевности, културе у ширем смислу – у покушају да очувају српски језик и да се они очувају у српском језику у Црној Гори. Обавеза је, а и право и част, како појединаца, тако и институција да брину о свом национу, и, прије свега о србистици као науци, као и о говорницима српског језика ма гдје да су, те о правима српског језика и његовог насљеђа на свим просторима, и да се на том пољу треба знатно више ангажовати и посветити се том подухвату. А језгро у Црној Гори постоји, опстаје, бори се, упркос свему.

Аутор: Др Јелица Стојановић

Поделите:
5 replies
  1. Драгољуб Збиљић
    Драгољуб Збиљић says:

    СРПСКИ ЛИНГВИСТИ СЕРБОКРОАТИСТИ СУ ДАНАС ГЛАВНИ ЗАТИРАЧИ СРПСКЕ АЗБУКЕ
    План и програм разбијања српског језика и затирања српске ћирилице (тј. њене замене хрватском гајицом) започет је у пракси убрзо после Вукове смрти, када је Вуков сарадник и следбеник Ђура Даничић (раније име Ђорђе Поповић) започео у Загребу (тајник ЈАЗУ) званично преименовање Вуковог српског језика у „хрватски или српски језик“. После Даничића све српске језичке институције почеле су фалсификовање Вука и његовог назива српски језик у „српскохрватски језик“. Потом је, после вишевековних забрана ћирилице у окупацијама и под влашћу туђима, започета планирана у комунистичкој Југославији замена српске ћирилице хрватском гајицом и латиничење Срба је и у Србији спроведено до 90 процената у данашњем коришћењу српског језика.
    А кад је тако у Србији урађено, шта се онда може очекивати да се уради на другим просторима српског говорног подручја изван Србије. Југославија је била оквир у коме је најдуже трајало расрбљивање Срба које се није могло друкчије одвијати него преко разбијања српског православља, замењивања имена српског језика и замењивања српске ћирилице хрватском абецедом.
    Ми кад пишемо о српском језику и ћирилици и њиховим судбинама изван Србије губимо из вида да је то што се извело изван Србије одавно изводи и спроводи и у Србији. Ако смо 70 година спроводили филолошки програм замењивања српског језика „српскохрватским језиком“ и замењивања српске ћирилице хрватским абецедним писмом и ако у српском језику није извршена никаква реституција у српској лингвистици сербоктроатистици и никаква научна лустрација међу сербоктроатистима у Србији, ша би се могло очекивати боље у вези са српским језиком и српским писмом данас изван Србије. Наши лингвисти сербокроатистици и данас спроводе Новосадски договор у решавању питања српског језика и српског писма. Српски лингвисти сербокроатистици и данас „чувају“ српску ћирилицу чувањем сербокроатистичког двоазбучја у нормирању језика Срба.
    Српски лингвисти су и данас плаћени затирачи српске азбуке кроз нормирање језика Срба у двописму у коме сада навика Срба игра најважнију улогу у нестајању српске ћирилице.
    Ми из Удружења „Ћирилица“ близу две деценије непрекидно им у 20-ак својих књига објашњавамо зашто једино Срби данас имају проблем са
    својим писмом, објашњавамо им зашто ниједан други народ нема данас такав проблем, објашњавамо им да је то због наопаког (њиховог) нормирања српског језика, али то никако да допре до њихове лингвистичке свести. Они шире глупости како је „и латиница српска“ и како ће Срби „изгубити дубровачку књижевност“ ако не лажемо да данас постоји „српска латиница“. Они тако шире небулозу да „Срби могу да чувају дубровачку књижевност као своју задржавајући наметану нам латиницу у језику Срба“, као да само писмо може да чува „нашу дубровачку књижевност“. Они, дакле, чак ни то не разумеју да нашу дубровачку књижевност може да нам (са)чува српски језик, а не било које писмо. Наши лингвисти, дакле, не разумеју ни ту ситницу да писмо зу нашим условима не одређује власништво над језиком и књижевношћу, јер је Србима латиница вековима наметана, него да ту књижевност одређује само српски језик, а не писмо. И да зато замењивањем свога писма данас ми директно разбијамо свој идентитет и своју хиљадугодишњу ћириличку културу. Али, џабе им то објашњавају. Наши лингвисти мисле да је Србима спас у хрватској гајици. Чиста издаја српског интереса, српског језика и српске азбуке.

    Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm..niko,nikioga,bar mene, osnovna,srednja,visa,nije terao na latinicu,ona je nasla svoj,logicni put kroz odnose sa zapadnim podrucima,i obolno,stranim filmovima,i danas mladi,ubacuju americke foremi fazone govore poput ok ,cao,…itd,itd
      A,tocno je,da su aslovenci i mekedonci,u skolama ucili srpskohrvatski. Ako,ocekujes,poput “ akademika“ Dragoslava Mihajlovica,da ce da se odbaci vukovo pismo i „zavede“, nekakav,crkveno,staroslavjanski jazikoslov,imas i ti i on problem sa zdravljem.

      Одговори
      • Д. З.
        Д. З. says:

        НИЈЕ ЛЕПО ЛАГАТИ И КРИТИ ЧИЊЕНИЦЕ О ПРОГОНИМА СРПСКЕ АЗБУКЕ
        Причате пристрасно у корист хрватске абецеде. То је Ваше право, али не вреди Вам то што кријете све атаке на ћирилицу кроз историју. Кријете чак и то да и данас они Срби који се изјашњавају за своје писмо, антисрби и антићириличари називају „шовинистима“ и „фашистима“. Ви бисте чак хтели да сакријете званичне забране ћирилице Србима законима и уредбама. И хоћете да сакријете голу записану у Летописима Матице српске 1954. и 1955. године јасан план комунистичке власти да се Србима „постепено изврши замена српске ћирилице хрватском латиницом“ у Југославији. А тај план се види и данас у српском језику у коме јее српска азбука линчована до 90 одсто. Како се то није догодило с бугарском илуи македонском ћирилицом, на пример. Наравно, то се њима није догодило само зато што њиховој ћирилици није наређивана ни забрана ни друго, туђе као алтернативно писмо. Џабе су Ваше лажне пристрасне импресије. Српска азбука је плански сатрвена, као штзо се и данас плански отежава њен повратак у живот нормирањем српског језика на два писма као да је и даље реч о „српскохрватском језику“.

        Одговори
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm,,,,Komunisticka Narodna Republika Crna Gora, ustav1946. godine clan 113 “ sudski postupak se vodi na Srpskommjeziku“,znaci,postojao je neki drugi jezik pre omrazenih kominista, valjda Crnogorski..pa, je zakonodavac “ uterivao srpski jezik“ a,danas “ srBski jezik“. Oba jezika su,razumljivija,od Leskovackog i Crnotravskog jezika, u upotrebi,,i niko ne iskazuje brigu za srpskim jezikom i srpstvom. Strah,da nas nece razumeti u,luci Bar „‘jednog lepog dana“…????

      Одговори
  2. Драгољуб Збиљић
    Драгољуб Збиљић says:

    П. С.
    Наравно, дугујем још изјашњење да је ово у вези са српским, језиком и ћирилицом у Црној Гори одлично објаснила проф. Стојановић. Она се није могла из колегијалности изјаснити о наопаком раду српских лингвиста сербокроатиста. А ми у „Ћирилици“ имамо право да говоримо истину. И нама су драги српски лингвисти, али нам је дража истина.

    Одговори

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *