Кецмановић: Софистицирани хрватски шовинисти БАНАЦ и МЕСИЋ

Поделите:

„Сви се морамо суочити с чињеницом да питање референдума о независности Републике Српске неће бити регулирано Дејтонским споразумом него могућношћу ње, Русије и Србије да такво нешто наметну. Ако то успију наметнути, не видим како се то питање може ријешити без ратног сукобљавања у овом дијелу свијета … То је ненаписани програм који се артикулира међу редовима сваког дана. Оно што Додик говори је оно што Вучић мисли, а Добрица Ћосић је написао још прије 20 година.“ Рекао је Иво Банац и осто жив, а придружио му се Стјепан Месић са већ углавном познатом причом …

“Ја мислим да Додик искрено вјерује да БиХ може да се подијели и да у том смислу он све предузима. Међутим, њега ће вријеме разувјерити, као и многе друге. БиХ је недјељива и на овом простору та архитектура је до краја завршена … Када би неко отцјепио дио Босне и Херцеговине, да се ја питам, пресјекао бих коридор, и то би било за два сата завршено.“

Шта на ово рећи?! Може се само одмахнути руком јер ријеч је о два пензионера од којих ништа не зависи. Међутим, један је амерички умировљеник, а други прима највишу државну мировнину. Могу да их замислим како са осталим познатим и имућним „загребачким старим дечкима“ у Еспланади или Градској кавани, за својим столом уз јутарњу кавицу, прелиставају тисак и мудрују. Окружени пробраним новинарима, који могу накратко да примакну столицу и забиљеже дневна реаговања бившег професора свеучилишта у САД и бившег предсједника државе. Њихово мишљење се публикује и прати, те га ипак не треба оставити без коментара.

Параноичан страх од референдума о сецесији РС

Дакле, о ком референдуму о независности Републике Српске говори Банац? Ни Додик нити било који политичар у „мањем ентитету“ није службено ни покренуо, ни најавио, па чак ни на неком званичном форуму поменуо тако нешто. Јесте било ријечи о референдумима о правосуђу, јер је контра Дејтону отето ентитетитетима, било је и о датуму Дана Републике јер се историјска чињеница да је проглашена 09. 01. 92. не може измјенити, те и о војној неутралности Српске, што је ваљда за сваку похвалу, али никада о референдуму о сецесији. Та измишљотина се свакодневно понавља у изјавама евроатлантских званичника, који свако непосредно демократско изјашњавање грађана у Српској проглашавају антидејтонским атаком на БиХ и ништа мање него опасношћу по мир и стабилност у региону. Али, професор је историчар па би требало да зна да се извори морају провјерити и они евро-амерички и бошњачки упоредити са српским и руским.

Укратко, Додикове ријечи су напросто још један фалсификат тзв. међународне заједнице, попут оног о Садамовом тајном хемијском оружју што је послужио као алиби за стотине хиљада мртвих у Ираку. Што се пак тиче успут апострофираног Вучића, шта предсједник Србије у себи мисли, не знам како може знати Банац, али могао је чути да по сто пута понавља да поштује Дејтонски споразум и територијални интегритет БиХ. Границе на Дрини премијерно је признао још Милошевић, а ни Ћосић их није оспоравао. Али, Банац изводи даље консеквенце на основу исконструисане претпоставке да РС спрема референдум о независности, па каже да то не зависи од Дејтонског споразума, него од капацитета Српске, Србије и Русије да га наметну. А зашто би Дејтон забранио „манифестацију највишег облика демократије“? И зашто би Русија наметала референдум када ЕУ препоручује чланицама да га што више користе. Најзад, ко би због референдума у РС започео „рат у овом дијелу свијета“.

Топовима на српско самоопредјељење

Стјепан Месић иде и корак даље па каже да би то била Хрватска. Вели „да би он да се пита на референдум српског народа о независности пресјекао коридор живота кроз Посавину“. Како и чиме? Подразумијева се, слањем војске из Хрватске и употребом оружја. Да како би и могло другачије? Хрватским топовима ударио би на српску демократију! Не сумњам, јер је почетком рата у БиХ то већ показао, али ме чуди да је спреман да то и каже. Е сад, када је већ сам заподјенуо на тај начин, ваља га упозорити да би то био упад на територију друге државе, што међународно право дефинише као агресију. А пошто би то био и напад на Србе, умијешала би се и Србија са ескадрилом од десет руских „мигова“, а вјероватно би до Загреба стигао и понеки пројектил са подморнице у Црном мору. Тако прецизан да не би срушио ни Градску кавану ни Еспланаду, него би пролетио кроз прозор па Месића посред главе.

Можда и грешком, јер није крива Месићева мудра глава него Додикова неука, која не разумије да је „БиХ недјељива и да је архитектура на овом простору до краја завршена …“ Матори Стипе је очито већ заборовио да је и СФРЈ, и то по резолуцији ОЕБС-а о „неповрједивости спољних граница у Европи“, такође била недјељива, а да је ипак и он лично допринио њеном распаду и тиме се хвалио у Хрватском сабору. Или је и он, откако је Хрватска ушла у ЕУ, усвојио политику бриселских дуплих стандарда, у једном случају овако, а у другом онако. Умировљенику Стипи се и може како хоће, али због таквих акробација Унија је, поред економске и политичке, упала и у моралну кризу. Ниједан принцип више није неприкосновен и, како се у Бриселу од случаја до случаја сви принципи различито тумаче, тако до њих више не држе ни чланице, и зашто би тек оне у вјечитом кандидатском статусу. Срби су били највеће жртве европске неморалне недосљедности те Српска и Додик имају најмање обавезе да слиједе те правнополитичке „премете преко главе“ које стално изводи бриселска бирократија од Косова до Каталоније.

Али, да видимо шта је то Додик стварно рекао да је изазвао саблазан бившег америчког професора и бившег хрватског предсједника. Да, рекао је да је „БиХ пропала држава, да ће се сама од себе распасти и да има право да сања да ће се Српска и Србија до краја овог вијека државно и територијално ујединити“. И шта онда?! Да је БиХ недовршена, неуспјела, у распадању, пропала и сл. држава говоре сви, укључив и странци и Бошњаци. Једино Банац и Месић ваљда мисле да је, напротив, „стамена, успјешна и перспективна“. И Додик би морао ту глупост да понавља да га ова два пензионера не би осумњичили да руши Дејтон. Додик је још као рок да се то спонтано догоди одредио 83 године, колико на Балкану ниједна државна творевина није трајала. Ни три Југославије заједно, ни три њеним распадом настале државе (Словенија, Хрватска и Македонија) нису трајале осам деценија, па зашто би баш хронично лабилна Босна била изузетак. А ако се БиХ у будућности већ сама од себе распадне, зашто се њени дијелови не би ујединили са матицама?

Пургерски презир према „Херцеговцима“ и Бошњацима

Неће бити да Месић и Банац не знају да и њихови сународници у „Херцег-Босни“, са Човићем на челу, сањају исте снове о изласку Херцег Босне из БиХ и прикључењу „лијепој нашој“. Исто као што су и њих двојица, један у емиграцији, други у затвору, сањали распад СФРЈ, тј. сецесију Хрватске, а понешто томе обојица и допринијели. Јасно је да би им одговарало да је, како вели Банац „архитектура Балкана дефинитивно завршена“ јер привремени добитници би увијек да зaуставе вријеме па проглашавају „крај историје“, али постоје чак и неки Хрвати којима не одговара да остане овако како је. Дјелује парадоксално да националисти Банац и Месић занемарују да су међу таквима и њихови сународници у БиХ који се боре за трећи ентитет. Међутим загребачки стари дечки из Еспланаде њима генерално нису наклоњени.

То су за њих примитвни рођаци из провинције у бијелим чарапама и без годишње претплате за концерте класичне музике у дворани „Лисински“, који су послије рата били „окупирали“ пургерски Загреб. Искусили су Херцег-Босанци да је управо тако, и за Месићевог мандата су у знак протеста масовно враћали домовнице и путовнице и поново одлазили у емиграцију. Како ми рече један од њих: „Ваљали смо им на Славонском фронту, а сада им је важнији успјех туристичке сезоне у приморју него наша судбина у дијаспори“. И заиста, у западну Херцеговину је из Вуковара стизало више мртвачких сандука него у Загорје, Далмацију и Истру заједно. Али загребачке горњоградске и каптолске манипулације почеле су прије рата: одустајањем од „ливањског питања“ на референдуму у марту ’92, западни Херцеговци су се одрекли права да одлучују о унутрашњем устројству независне БиХ, а Вашингтонским споразумом крајем рата, и свог ентитета Херцег-Босне.

Месић је био промотор те пробосанске политичке линије у политици ХДЗ-а према БиХ, а извршилац на терену Стјепан Куљић. Месић се од Туђмана, као и Кљуић од Бобана, разликовао само у тактици, а стратешки циљеви су им били исти. Док је Фрањо хтио да подијели Босну, Стипе је сматрао да су цјеловита БиХ и Муслимани Хрватској потребни као тампон зона према увијек опасним Србима, а са њима ће већ бити лако по већ испробаној формули „хрватског цвијећа“. Зато Банац у истом интервјуу осуђује Колиндину изјаву да је „у БиХ порастао исламски радикализам“, али пошто је ријеч о предсједници Хрватске, тврди да је „она мислила на неке појединце и групе, а не бошњачки народ у цјелини, али је то неспретно формулирала“. Наравно, исламски радикализам у БиХ јесте у успону (добровољци Исламске државе, вехабијске комуне итд.), а да се то не односи на баш сваког Бошњака, напросто се подразумјева. Али „загребачки стари дечки“ имају фине еуропске манире па не би да Хрватска квари односе са муслиманима, а ни да се замјере својој Колиндици.

Текстописци за Томпсонове усташке хитове

Они се не устежу ни да се ограде од хрватских злочина у „Олуји“, али не и од резултата које је произвела. Они такође кажу да је Павелићева квислиншка НДХ била остварење повјесних тежњи хрватског народа за националном државом, али не одобравају усташка клања. Уосталом, зашто се и не би уљудно извинили, након што је процес уништавања и истјеривања Срба у Хрватској неповратно завршен, „а котач повијести итако немре натраг, кај не?“ Ето, како је, рецимо, Месић лијепо замолио за разумијевање и праштање када је откривен снимак његовог усташког говора који је уочи рата одржао у Аустралији. И ником ништа! Банац му се придружио изразом братства и јединства са муслиманима Бошњацима против Срба. „Односи између Хрвата и босанских муслимана у 20. стољећу су били усмјерени једни према другима јер смо се борили против истих хегемонистичких притисака који су долазили из Београда.“ Тековина те заједничке борбе био је и концлогор Јасеновац за Србе, Јевреје и Роме над којим су се згражавали и нацистички генерали. У Павелићевој влади било је увијек по неколико муслимана „цвјетића хрватског народа“, а тек колико их је било у усташкој оперативи у БиХ. Рецимо, Бањалучког владику Платона ’41 . заклао је муслиман у усташкој униформи.

Перковићу-Томпсону остаје само да углазби Ивине и Стипине текстове и напуни хрватске стадионе.

 

ФСК

Поделите:
1 reply

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *